Хиспанија () је име које су Римљани дали Иберијском полуострву. Римско освајање је потрајало пуна два века и били је испуњено крвавим биткама и суровим епизодама као и жилавим отпором аутохтоног становништва, са неким примерима херојства као што је Нуманcија, који ће остати упамћени у историји и опевани од стране самих Римљана. Међутим, кад су Римљани коначно успели да потчине непокорне становнике Хиспаније, процес романизације се овијао мање више без проблема, јер колико је Рим допринео развоју Хиспаније, исто толико је и сама Хиспанија допринела Риму својим природним богатствима и људима. Римска владавина ће оставити неизбрисив траг, како у култури тако и у обичајима, а посебно језику будућих држава које ће се појавити на Иберијском полуострву.
Хиспанија. Име и етимологија мини|десно|250п|Мапа Римског царства 133. п. н. е. (црвено), 44. п. н. е. (наранџаста), 14. (жута) и 117. (зелена) Термин Хиспанија долази из латинског, а термин Иберија је искључиво грчког порекла. Термини шпански, иберијски и хиспански не треба мешати, нити користити наизменично један уместо другог, јер сваки од та три термина носи са собом и различите конотације одређеног времена и простора у историји. У текстовима који су се сачували из доба римске владавине искључиво се употребљава термин Хиспанија (први пут поменута око 200. п. н. е. у текстовима песника Квинта Енија), док у грчким текстовима се увек користи термин Иберија.
Поуздано се зна да су Феничани и Картагињани звали полуострво Спан или Спанија (-{Span}- или -{Spania}-), у значењу „скривено, тајно“, што би значило „сакривена, далека земља“. Постоји друга верзија порекла овог имена, а то је да долази од феничанског термина -{I-shphanim}-, што буквално значи од мрмота (-{shphanim}- је множина од -{shaphán}- мрмоти — лат: -{Hyrax syriacus}-), како су Феничани назвали зеца, животињу која је њима била непозната, и коју су нашли на полуострву у изобиљу. Друга верзија ове исте етимологије би била -{Hi-shphanim}-, Острво зечева (то јест, мрмота).
С друге стране, зец није била једина животиња која је привлачила пажњу по својој бројности. Грци су називали ово полуострво Офиоуса (-{Ophioússa}-), што значи Земља змија, коју су заменили речју Иберија, јер су ту реч често чули од староседелаца. У принципу, та реч се односи на неки географски појам, али не може се са сигурношћу тврдити да се конкретно односи на реку Ебро, јер се та реч чула на целој територији данашње Андалузије. Неки лингвисти сматрају да је та реч једноставно значила „река“, међутим, ништа се не може тврдити са сигурношћу, јер конкретних доказа нема.
Иберија
У античко доба знало се за постојање територије у западном делу Медитерана чије су земље биле богате рудама и воде рибом. Ни Грци ни Феничани нису покушавали да је освоје; ограничили су се на успостављање трговинских односа.
На Иберијском полуострву није постојало политичко јединство. Постојало је мноштво племена која нису признавала никакав ауторитет ван граница своје територије. Неки аутори броје око стотину различитих племена на целој територији полуострва, и свако од тих племена је имало сопствену политичку структуру. Мало се зна о овим народима јер су информације у наративним изворима фрагментарне и штуре. У грубим цртама, подела би могла ићи на Ибере који су насељавали медитеранску обалу и јужни део Атлантске обале. Порекло Ибера је нејасно али се верује да би могли да буду аутохтоно становништво полуострва. Око 1000. п. н. е. придружили су им се Келти, који су се настанили у северном и западном делу полуострва. Између њих, у унутрашњости полуострва, налазила су се племена која су била мешавине ова два народа, и називали су се Келтиберима.
Након Првог пунског рата 241. п. н. е., Картагина је морала да се повуче са Сицилије и Сардиније. У потрази за новим територијама и ресурсима, брзо их је нашла с друге стране Гибралтара — на Иберијском полуострву. Иберија постаје кључна тачка брзог економског и војног опоравка Картагине након пораза.
Римска инвазија
Била су потребна два пуна века како би се покорили и победили становници Иберије који су пружали невероватно жилав отпор римском освајачу. Тих две стотине година карактеришу се непрекидним борбама, ратовима и побунама које су иза себе оставиле многобројне жртве, херојске епизоде и успомене на важне актере догађаја.
Рат са Картагином
Након Првог пунског рата (264. п. н. е.—241. п. н. е.), Картагина и Рим су поделили Иберијско полуострво на зоне утицаја чија је граница била река Ибер. Спор је настао око града Сагунта (), који је био римски савезник. Картагина је напала Сагунт, бранећи интересе једне политичке фракције у том граду. Рим се позвао на договор и захтевао повлачење картагинских трупа.
Данас се са сигурношћу не зна која је данашња река одговарала реци Ибер. Највероватније да је то била река Ебро (), и у том случају, Сагунт се налазио дубоко у територији утицаја Картагине, међутим, такође постоје индиције да се ради о реци Хукар (), и у том случају, Сагунт је био на територији римског утицаја. Било како било, Рим није притекао у помоћ Сагунту, и дозволио је да Ханибал опустоши овај град, како би касније то могао да искористи као изговор за почетак Другог пунског рата.
У току рата срећа је у почетку била на страни Картагињана, међутим, долазак Сципиона Африканца у Хиспанију 210. п. н. е. доноси преокрет. Сципион Африканац је био један од најсјајнијих војсковођа у римској историји. Међутим, своју славу није заснивао само на својој вештини војевања, него и на таленту за дипломатију. Склапао је савезе са месним племенима што је вишеструко помогло римским снагама. Иберијска племена су као савезници и најамници представљали појачање за римску војску, а својим познавањем терена су допринели борби са Картагињанима. У својој жељи да се ослободе Картагињана, хиспанска племена су прешла на страну Римљана. Други пунски рат се завршио убедљивом победом Рима након 16 година ратовања.
Келтиберски ратови
Први окршаји
Иако су се локална племена првобитно масовно придружила Римљанима, убрзо је спласнуло почетно одушевљење јер су схватили да се нису ослободили господара, него само једног заменили другим. Крајем 3. века п. н. е. створен је племенски савез келтиберских племена која је дигла буну против Римљана. Савез је могао да рачуна у сваком тренутку на око 30.000 пешака и 4.000 коњаника. До сукоба са римским легијама проконзула Луција Лентула и Луција Манлија Ацидита је дошло у околини данашње Сарагосе у ком су Келтибери били потучени до ногу, а сама племена су претрпела крваву одмазду.
Рим је био решен да не напушта Хиспанију. Римљани су били свесни великих рудних и природних богатства полуострва. Почетком 2. века п. н. е. сенат је поделио полуострво на две провинције — Хиспанију Цитериор и Хиспанију Ултериор. Међутим, како није било једног владара кога је требало потчинити, Рим је био приморан да покорава једно по једно племе, што је било веома тешко, с обзиром да сваки пут кад би се учинило да ситуација коначно под контролом, избила би нова буна што би ситуацију враћало неколико корака уназад.
Многи римски аристократи су били послати у Хиспанију не би ли нашли начина да покоре келтиберска племена. Међу многима, вреди истаћи два — Марко Порције Катон Старији и Тиберије Семпроније Грах Старији.
Када је Катон стигао у Хиспанију (195. п. н. е.) цела Хиспанија Цитериор је била побуњена, док је под контролом римских легија било само неколико градова. Катон је предузео одлучну борбу против побуњених племена, и ускоро их је савладао и сурово казнио. Плен који је однео у Рим, импресионирао је његове суграђане — 25.000 фунти сребра и 1.400 фунти злата, отето од иберских племена у борбама.
Тиберије Семпроније Грах је такође био одлучан војсковођа, међутим, поред ратничких, користио је и своје дипломатске вештине. Такође је био послат да угуши један од устанака, међутим, успео је да вештим преговарањем постигне споразуме са већином келтиберских племена и тиме пацификује скоро целокупну територију провинција.
Рат (154. п. н. е.—93. п. н. е.) Лузитанија (; данашњи јужни део Португалије до реке Дуеро, део Аутономне заједнице Шпаније Кастиље и Леона и цела Екстремадура) је била област која се највише и најжилавије одупирала Римљанима. Око 155. п. н. е. Лузитански вођа Пуник је почео са упадима на део територије Лузитаније која је била под римском доминацијом, и на тај начин прекинуо мир који је трајао више од 20 година који је склопио Тиберије Семпроније Грах Старији.
Келтиберски ратови представљају крваву епизоду у историји римских освајања Хиспаније. Иако су у почетку келтиберска племена односила победу за победом, ипак су на крају морала да се покоре Риму. Рим је водио беспоштедну борбу у којој није бирао средства. Луције Луциније Лукул се истицао својом суровошћу и бескрупулозношћу. Између 151. п. н. е. и 152. п. н. е. у опсади града Кауке, дошло је до преговора о предаји. Кад су становници града отворили градске капије, Лукул је наредио да се сви побију. Процењује се да је у том покољу живот изгубило око 30.000 особа. Претор Галба је 150. п. н. е. понудио преговоре Лузитанцима захтевајући да ови претходно спусте оружје на земљу. Када су ови то и учинили, наредио је јуриш у коме су ретки преживели. Један од њих је био и Виријат, пастир који је 147. п. н. е. подигао нови устанак против римских легија и водио веома успешан герилски рат у коме Римљани нису могли да победе. На крају су морали да прибегну лукавству — поткупили су тројицу Виријатових великодостојника који су га на крају 139. п. н. е. на превару убили.
Након смрти Виријата, нестаје и последњи траг организованог отпора Лузитанаца. Римљани све више освајају територију Лузитаније о чему сведочи и Табла из Алкантаре () из 104. п. н. е.
Опсада и уништење Нумансије
Нумансија (; ) је постала симбол отпора освајачу у шпанској историји по свом стоичком отпору приликом опсаде града 133. п. н. е.
Почетком 2. века п. н. е, Нумансија је била главни град келтиберског племена Аревака. Налазила се у центру Хиспаније и бројала је око 30.000 становника. Од самог почетка непријатељстава, Нумансија је била на мети Римљана. Пошто су претрпели пораз 153. п. н. е., Римљани су први пут спровели опсаду Нумансије. Опсаде ће се периодично понављати, међутим, Римљани неће имати много успеха, све док 134. п. н. е. сенат није послао Сципиона Емилијана (усвојеног унука Сципиона Африканца), да по ко зна који пут покуша да освоји непокорну Нумансију. Сципион је опколио је град, надајући се да ће глад натерати Нумантинце на предају. Међутим, Нумантинцима је била дража смрт него предаја и ропство. Када су Римљани ушли у град, суочили су се са стравичним призором — Нумантинци су извршили масовно самоубиство. Сципион је једва успео да сакупи неких педесетак преживелих од којих је неколико одвео у Рим да би приказао своју победу. Преостали су продати у робље.
Херојство Нумантинаца је између осталих, опевао и Сервантес у једној од својих класичних трагедија, Опсада Нумансије ().
Крајем 1. века п. н. е., ратови између келтиберских племена и римских легија су завршени.
Грађански ратови Након завршетка келтиберских ратова, Хиспанија постаје поприште још једног сукоба — овог пута се ради о међусобним борбама самих Римљана.
Године 83. п. н. е. у Хиспанију стиже као намесник Квинт Серторије, који је у то време већ две године био на листи за проскрипције диктатора Суле. Дигао се на оружје против диктатора и после првог пораза побегао је у Мавретанију где је стекао искуство у герилској борби. Затим је прихватио понуду Лузитанаца да се стави на чело Лузитанских снага и да дигне нови устанак. Убрзо је контролисао практично целу територију полуострва. Успоставио је независан систем владавине са седиштем у Уески () и владао полуострвом све док сенат није послао Помпеја. Сукоби су трајали између 76. п. н. е. и 71. п. н. е. Серторије је завршио слично Виријату — убили су га његови људи у Уески.