Ларс фон Трир (рођен као Ларс Трир, 30. април 1956. у Копенхагену, Данска) је дански филмски режисер који је један од оснивача колектива Догме 95. Његов рад је познат по жанровским и техничким иновацијама; конфронтацијском испитивању егзистенцијалних, друштвених, и политичких питања; и његовом приступу темама као што су милост, жртвовање и ментално здравље.
Међу више од 100 награда и 200 номинација на филмским фестивалима широм света, фон Трир је добио Златну палму (за Плес у тами), Велику награду жирија (за Преко таласа), Награду жирија (за Европу) и Велику техничку награду (за Елемент криминала и Европу) на Канском филмском фестивалу.
Фон Трир је оснивач и акционар међународне компаније за филмску продукцију Зентропа филмови, која је продала више од 350 милиона карата и прикупила седам номинација за Оскара током последњих 25 година.
Биографија
Младост Фон Трир је рођен у Конгенс Лингбију, Данска, северно од Копенхагена, у породици Ингер Хост и Фрица Михаела Хартмана (шеф данског Министарства за социјална питања и борац покрета отпора из Другог светског рата). Презиме је добио од Улфа Трира, мужа Хостове, за кога је веровао да му је биолошки отац до 1989. године.
Студирао је теорију филма на Универзитету у Копенхагену и филмску режију на Националној филмској школи Данске. Са 25 година освојио је две награде за најбољи студентски филм на Међународном фестивалу филмских школа у Минхену за Ноктурно и Последњи детаљ. Исте године је свом имену додао немачку племићку титулу „фон“, вероватно као сатирични омаж подједнако самоизмишљеним титулама редитеља Ериха фон Штрохајма и Јозефа фон Штернберга, и свој дипломски филм Слике ослобођења објавио као позоришну игру.
Каријера
1984–1994: Почеци каријере и трилогија Европа Године 1984, Елемент злочина, филм којим се фон Трир пробио, добио је дванаест награда на седам међународних фестивала укључујући Велику техничку награду у Кану и номинацију за Златну палму. Спор, нелинеаран темпо филма, иновативна и вишеслојна конструкција заплета и мрачни визуелни ефекти попут снова комбинују се да би створили алегорију за трауматичне европске историјске догађаје.
Његов следећи филм, Епидемик (1987), такође је приказан у Кану. Филм садржи две линије приче које се на крају сударају: хронику два филмска ствараоца (које играју фон Трир и сценариста Нилс Ворс) у јеку развоја новог пројекта, и мрачну научнофантастичну причу о футуристичкој куги (у самом филму вон Трир и Ворсел су приказани како прави).
Фон Трир је повремено говорио да његови филмовима представљају тематске и стилске трилогије. Овај образац је почео са Елементом злочина (1984), првим у трилогији Европа, који је осветлио трауматичне периоде у Европи и у прошлости и у будућности, и укључује Елемент злочина (1984), Епидемик (1987) и Европу (1991).
Режирао је Медеју (1988) за телевизију, која му је донела награду Жан д'Арси у Француској. Заснован је на сценарију Карла Драјера и глуми Удо Кира. Трир је завршио трилогију Европа 1991. са Европом (приказана под називом Зентропа у САД), која је освојила награду жирија на Филмском фестивалу у Кану 1991. и покупила награде на другим великим фестивалима. Године 1990. режирао је и музички спот за песму "Bakerman" групе Laid Back. Овај видео је 2006. године поново користио енглески ди-џеј и уметник Шон Бејкер у свом римејку песме.
Тражећи финансијску независност и креативну контролу над својим пројектима, 1992. фон Трир и продуцент Петер Албек Јенсен основали су филмску продукцијску кућу Зентропа. Названа по измишљеној железничкој компанији у Европи, њиховом најновијем филму у то време, Зентропа је произвела многе филмове поред Трирових, као и неколико телевизијских серија. Да би зарадио новац за своју новоосновану компанију, фон Трир је снимио Краљевство и Краљевство II, пар мини серија снимљених у данској националној болници „Ригет“, [to je колоквијални назив за болницу Ригхоспиталет (дословно: Краљевска болница) на данском. Предвиђена трећа сезона серије је поремећена смрћу глумаца који су тумачили главне ликове: 1998. године умро је Ернст-Хуго Јарегарда, који је играо др Хелмера, а 2000. и Кирстен Ролфес, која је глумила госпођу Друс.
1995–2000: манифест Догме 95 и трилогија Златно срце мини|Сертификат Догме 95 за филм Отворена срца Сузан Бајер. Године 1995. фон Трир и Томас Винтерберг представили су свој манифест за нови кинематографски покрет, који су назвали Догма 95. Концепт Догме 95, који је довео до међународног интересовања за дански филм, инспирисао је филмске ствараоце широм света. 2008. године, заједно са својим колегама режисерима Кристијаном Леврингом и Сореном Краг-Јакобсеном, фон Трир и Томас Винтерберг добили су европску филмску награду за европско достигнуће у светској кинематографији.
Године 1996. фон Трир је извео необичан позоришни експеримент у Копенхагену са 53 глумца, који је назвао Психомобил 1: Светски сат. Документарац који приказује хронику пројекта режирао је Јеспер Јаргил, а приказан је 2000. под насловом Изложено (De Udstillede).
Фон Трир је постигао свој највећи међународни успех трилогијом Златно срце. Сваки филм у трилогији говори о наивним хероинама које чувају своја „златна срца” упркос трагедијама које доживљавају. Ова трилогија се састоји од филмова Преко таласа (1996), Идиоти (1998) и Плес у тами (2000). Док се сва три филма понекад повезују са покретом Догме 95, само су Идиоти сертификовани филм Догме 95.
2003–2008: Земља прилика и други радови мини|Ларс фон Трир на Филмском фестивалу у Кану 2000.Пет препрека (2003), које су снимили фон Трир и Јорген Лет, је документарац који укључује дугачке делове експерименталних филмова. Претпоставка је да фон Трир изазива редитеља Јоргена Лета, његовог пријатеља и ментора, да пет пута преправи свој стари експериментални филм Савршени човек (1967), сваки пут са другом „препреком“ (или препреком) коју је одредио фон Трир.
Предложена трилогија, фон Трирова Земља могућности, састоји се од Догвила (2003), Мандерлеја (2005) и Вашингтона, који тек треба да буде направљен. Догвил и Мандерлеј су снимљени истим карактеристичним, изузетно стилизованим приступом, постављајући глумце на голу звучну сцену без декорације и са зидовима зграда обележеним линијама кредом на поду, што је стил инспирисан телевизијским позориштем из 1970-их. Догвил (2003) предводи Никол Кидман а Мандерлеј (2005) Брајс Далас Хауард у истој главној улози као Грејс Маргарет Малиган. Оба филма имају глумачке екипе великих међународних глумаца, укључујући Харијет Андерсон, Лорен Бекол, Џејмса Кана, Денија Гловера и Вилема Дефоа, и испитују различита питања која се односе на америчко друштво, као што су нетолеранција (у Догвилу) и ропство (у Мандерлеју).
Године 2006, фон Трир је снимио комедију на данском језику, Шеф свега. Снимљена је коришћењем експерименталног процеса који је назвао Automavision, а који подразумева да режисер одабере најбољу могућу фиксну позицију камере, а затим дозволи рачунару да насумично одабере када ће се нагињати, померати или зумирати. Након Шеф свега, фон Трир је 2007. године написао аутобиографски филм Ране године: Ерик Ниче први део, који је касније режирао Јакоб Тусен. Филм говори о фон Трировим студентским данима на Националној филмској школи Данске. У њему глуми Јонатан Спанг као фон Триров алтер его, назван "Ерик Ниче", а наратор је сам фон Трир. Сви главни ликови у филму базирани су на стварним људима из данске филмске индустрије, са танко прикривеним портретима, укључујући Јенса Албинуса као редитеља, Нилса Малмроса, Дејана Чукића као сценаристе, Могенса Рукова и Сорена Пилмарка.
2009–2014: Трилогија Депресија Трилогију Депресија чине Антихрист, Меланхолија и Нимфоманка. У ова три филма глуми Шарлот Гензбур и баве се ликовима који пате од депресије или туге на различите начине. За ову трилогију се каже да представља депресију коју сам Трир доживљава.
Фон Триров следећи дугометражни филм био је Антихрист, филм о „ожалошћеном пару који се повлачи у своју колибу у шуми, надајући се да ће им повратак у рај поправити сломљена срца и проблематични брак, али природа иде својим током и ствари иду од лошег ка горем. У филму главне улоге тумаче Вилем Дафо и Шарлот Гензбур. Премијерно је приказан у конкуренцији на Филмском фестивалу у Кану 2009. године, где је жири фестивала одао почаст филму доделивши награду за најбољу глумицу Гензбур.
Године 2011. фон Трир је премијерно приказао Меланхолију, психолошку драму. Филм је био у конкуренцији на Филмском фестивалу у Кану 2011. године. Пошто је познат по провокативним интервјуима, фон Трирове опаске током конференције за штампу пре премијере Меланхолије у Кану изазвале су значајне контроверзе у медијима, што је довело до тога да га фестивал прогласи персоном нон грата и забрани му учешће на фестивалу (не искључујући, међутим, Меланхолију из такмичења те године). Неколико минута пре краја интервјуа, Трира је новинар упитао о његовим немачким коренима и нацистичкој естетици у одговору на режисеров опис жанра филма као „немачке романсе“. Режисер, који је одрастао са својим оцем Јеврејином и тек касније у животу сазнао да му је биолошки отац био Немац, изгледао је увређен конотацијом и одговорио је говорећи о свом немачком идентитету. Он се нашалио да, пошто више није Јеврејин, сада „разуме“ и „симпатише“ Хитлера, да није против Јевреја осим против Израела који је „мука у дупету“ и да је нациста. Ове изјаве изазвале су пометњу у медијима који су инцидент, углавном, представљали као антисемитски скандал. мини|Глумци филма Нимфоманка и Ларс фон Трир (у средини).Режисер је издао званично извињење одмах након контроверзне конференције за штампу и наставио да се извињава за своју шалу током свих интервјуа које је дао у недељама након инцидента, признајући да није био трезан, и рекавши да не треба да објашњава да није нациста. Глумци Меланхолије који су били присутни током инцидента – Данст, Гензбур, Скарсгард – стали су у одбрану редитеља, указујући на његов провокативни смисао за хумор и депресију. Директор Канског фестивала је касније полемику назвао „неправедном“ и „глупом“ колико и фон Трирову лошу шалу, закључивши да су његови филмови добродошли на фестивал и да се фон Трир сматра „пријатељем“. 2019. фон Трир је изјавио да је ову примедбу изнео на „јединој конференцији за штампу коју сам икада имао када сам био трезан.“
Након Меланхолије, фон Трир је започео продукцију Нимфоманка, филма о сексуалном буђењу жене коју игра Шарлот Гензбур. Почетком децембра 2013, верзија филма од пет и по сати приказана је новинарима у приватној сесији за претпреглед. Глумци су такође били Стелан Скарсгард (у његовом шестом филму за фон Трира), Шаја Лабаф, Вилем Дефо, Џејми Бел, Кристијан Слејтер и Ума Терман. У одговору на тврдње да је он само направио „порно филм“, Скарсгард је изјавио: „... ако погледате овај филм, то је заправо јако лош порно филм, чак и ако премотавате унапред. И након неког времена откријете да не реагујете више на експлицитне сцене. Постају природне као да видите некога како једе чинију житарица." Фон Трир је одбио да присуствује приватној пројекцији због негативног одговора на нацистичке опаске које је дао на Филмском фестивалу у Кану 2011, што је довело до његовог искључења са њега. У редитељеву одбрану, Скарсгард је на пројекцији изјавио: „Сви знају да он није нациста, и било је срамотно како је штампа у овим насловима говорила о њему.“