Хришћанска апологетика

Хришћанска апологетика (, „вербална одбрана, говор у одбрану”) је грана хришћанске теологије која брани хришћанство.

Хришћанска апологетика је током векова имала много облика, почевши од апостола Павла у раној цркви и патристичких писаца као што су Ориген, Августин Хипонски, Јустин Мученик и Тертулијан, а затим настављајући са писцима као што су Тома Аквински, Дунс Скот, Вилијам Окамски и Анселм Кентерберијски током схоластике.

Блез Паскал је био активан хришћански апологета током 17. века. У модерном периоду, хришћанство су бранили многи аутори као што су Џон Хенри Њумен, Г. К. Честертон и К. С. Луис, као и Г. Е. М. Анском.

Историја

Јеврејски претходници Према Едгару Џ. Гудспиду, јеврејски апологетски елементи могли су се видети у делима из првог века нове ере, као што су Књига мудрости Соломонове, Филоново дело О контемплативном животу и, експлицитније, Јосифово дело Против Апиона.

Апостолски и постапостолски период Хришћанска апологетика се први пут појављује у Новом завету (нпр. Павлова проповед на Ареопагу у Делима 17:22–31). Током постапостолског доба, хришћанство се већ такмичило са јудаизмом, као и са разним другим религијама и сектама у грчко-римском свету. Хришћанска апологетика се први пут може видети у Проповедању Петровом (Јеванђеље по Петру), али прво изричито апологетско дело долази од Кодрата Атинског ( н. е.), у којем он пише одбрану вере цару Хадријану. До данас је сачуван само фрагмент који цитира Јевсевије: Али дела нашег Спаситеља су увек била присутна, јер су била истинита: они који су били излечени и они који су васкрсли из мртвих, који нису виђени само када су били излечени и када су васкрсли, већ су такође увек били присутни; и не само док је Спаситељ био на земљи, већ и после његове смрти, били су живи прилично дуго, тако да су неки од њих живели чак и до наших дана. (Црквена историја iv. 3. 2) Један од првих свеобухватних напада на хришћанство дошао је од грчког филозофа Целза, који је написао Истинска реч ( н. е.), полемику у којој је хришћане критиковао као некорисне чланове друштва. Као одговор, црквени отац Ориген објавио је своју апологетску расправу Против Целза, која је систематски одговарала на Целзове критике и помогла да хришћанство добије одређени ниво академске респектабилности. У расправи, Ориген пише из перспективе платонистичког филозофа, опширно се ослањајући на учења Платона. Против Целза се данас међу научницима сматра једним од најважнијих дела ране хришћанске апологетике.

Други апологете из овог периода су Аристид Атински, аутор Посланице Диогнету, Аристон из Пеле, Татијан, Јустин Мученик, Мелитон Сардски, Атинагора Атински, Теофил Антиохијски, Иринеј Лионски, Ориген, Иполит Римски, Тертулијан, Минуције Феликс, Кипријан Картагински и Викторин Петовски.

Након Аристидове апологије, Јустинова Прва и Друга апологија су уско усмерене на далеко интелектуалнији приступ и садржај. Ово је далеко од онога што тражи од хришћанске апологетике. Са јединственим изузетком Иринеја, „каснија апологетика је предложила Јустинов специфичан апологетски приступ, који је постао ужи по фокусу, интелектуалан — дакле елитистички, све више клерикалан, и није био намењен обичним верницима.” (; овде: апстракт)

Средњи век и рани нови век

Анселм Кентерберијски је изнео онтолошки аргумент у свом делу Прослогион. Тома Аквински је представио пет начина, или аргумената за постојање Бога, у Суми теологије, док је његова Сума против пагана била значајно апологетско дело. Аквински је такође дао значајне критике онтолошког аргумента, што је довело до губитка његове популарности све док га није оживео Рене Декарт у својим Медитацијама. Блез Паскал је у својим Мислима изнео приступ апологетици: „Људи презиру религију; мрзе је и плаше се да је истинита. Да бисмо то исправили, морамо почети тако што ћемо показати да религија није у супротности са разумом; да је поштовања вредна, да бисмо инспирисали поштовање према њој; затим је морамо учинити допадљивом, да би добри људи пожелели да је истинита; на крају, морамо доказати да је истинита.”

Касни нови век Хришћанска апологетика се наставља у модерно доба у широком спектру облика. Међу католицима су бискуп Роберт Барон, Г. К. Честертон, Роналд Нокс, Тејлор Маршал, Арнолд Лун, Карл Китинг, Мајкл Ворис, Питер Крифт, Френк Шид, др Скот Хан и Патрик Мадрид. Руски православни Серафим Роуз је можда најпознатији савремени апологета Источне православне цркве који је говорио енглески. Међу евангелистима је англиканац К. С. Луис (који је популаризовао аргумент данас познат као Луисова трилема). Међу протестантским апологетима 19. века био је Вилијам Пејли, који је популаризовао аналогију са часовничарем. У првој половини 20. века, многи хришћански фундаменталисти постали су познати апологете. Неки од најпознатијих су Р. А. Тори и Џон Грешам Мејчен. Евангелиста Норман Гајслер, лутеран Џон Ворик Монтгомери и презбитеријанац Франсис Шефер били су међу најплоднијим хришћанским апологетима у другој половини 20. и почетком 21. века, док су Гордон Кларк и Корнелијус Ван Тил покренули нову школу филозофске апологетике названу пресупозиционализам, која је популарна у калвинистичким круговима.

Други укључују Вилијама Лејна Крејга, Дагласа Грутуиса, Џоша Макдауела, Хјуга Ентонија Мејнела, Тимотија Џ. Келера, Френсиса Колинса, Вишала Мангалвадија, Ричарда Бокама, Крејга Еванса, Дарела Бока, Френка Турека, Џона Ф. Макартура, Р. Ч. Спраула, Мајкла Р. Ликону, Равија Закаријаса, Алистера Мекграта и Џона Ленокса.

Терминологија и порекло Оригинална грчка реч апологија (, од ) била је формална вербална одбрана, било као одговор на оптужбу или кривично гоњење на суду. Одбрана Сократа, како су је представили Платон и Ксенофонт, била је апологија против оптужби за „кварење омладине, и ... неверовање у богове у које град верује, већ у друге демоне који су нови”.Plato, Apology 24b; упоређено са хришћанском апологетиком од стране Anders-Christian Jacobsen, „Apologetics and Apologies—Some Definitions”, у },

У каснијој употреби, 'апологија' је понекад попримила књижевну форму у раном хришћанском дискурсу као пример интеграције образованих хришћана у културни живот Римског царства, посебно током "малог мира" 3. века,} и њиховог учешћа у грчком интелектуалном покрету широко познатом као Друга софистика. (Routledge, 1993, 2003), Хришћански апологете ране Цркве нису одбацивали грчку филозофију, већ су покушавали да покажу позитивну вредност хришћанства у динамичном односу са грчком рационалистичком традицијом.Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 6.

У 2. веку, апологетика је била одбрана или објашњење хришћанства,Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 8. упућена онима који су се противили и онима који још нису формирали мишљење, као што су цареви и друге ауторитетне фигуре, или потенцијални обраћеници.Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 14. Најранији наратив о мученицима представља говорника прогоњених који износи одбрану у апологетском стилу: хришћанство је рационална религија која обожава само Бога, и иако су хришћани били грађани који поштују законе и спремни да поштују цара, њихово веровање у једно божанство спречавало их је да полажу заклетве верности које су признавале цареву божанственост.Maureen A. Tillby, „North Africa”, у Cambridge History of Christianity: Origins to Constantine (Cambridge University Press, 2006), vol. 1, стр. 388, цитирајући Акта мученика Скилитанских.

Апологетска историографија у Делима апостолским представила је хришћанство као верски покрет који се уклапа у Римско царство и не представља претњу за њега, и била је модел за првог великог историчара Цркве, Јевсевија.Margaret M. Mitchell, „Gentile Christianity,” стр. 107, и „Emergence of the Written Record” стр. 193, у Cambridge History of Christianity, vol. 1. Апологетика је такође могла бити усмерена на хришћане унутар заједнице како би објаснила њихова веровања и оправдала ставове. Оригенова апологетика Против Целза, на пример, пружила је одбрану од аргумената критичара који је био мртав деценијама, како би се пружили одговори сумњичавим хришћанима који нису имали непосредне одговоре на постављена питања. Апологетска литература је била важан медиј за формирање раног хришћанског идентитета.Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 14 et passim.

Поред Оригена и Тертулијана, рани хришћански апологете укључују Јустина Мученика, Климента Александријског и аутора Посланице Диогнету. Августин Хипонски је био значајан апологета патристичке ере. Неки научници сматрају апологетику посебним књижевним жанром који показује заједничке карактеристике стила и форме, садржаја и стратегија аргументације. Други је посматрају као облик дискурса који се карактерише својим тоном и сврхом.Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 19–20.

Библијска основа Р. Ч. Спраул, цитирајући Прву посланицу Петрову, пише да „Одбрана вере није луксуз или интелектуална таштина. То је задатак који је Бог одредио да бисте могли да дате разлог за наду која је у вама док сведочите пред светом”. Стих који се овде цитира у целости гласи: „Него Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни на одговор свакоме који вас запита за вашу наду; али с кротошћу и страхом”.

Други одломак који се понекад користи као библијска основа за хришћанску апологетику је Божији позив у Књизи пророка Исаије: „Ходите, да се судимо, вели Господ”. Други библијски одломци који су узети као основа за хришћанску апологетику укључују Псалам 19, који почиње са „Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових објављује свод небески”, и Посланица Римљанима 1, где се каже: „Јер оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, и вечна Његова сила, и Божанство, те немају изговора”.

Врсте Постоји велики број стилова и школа мишљења у хришћанској апологетици. Главне врсте хришћанске апологетике укључују историјску и правну евиденцијалистичку апологетику, пресупозициону апологетику, филозофску апологетику, пророчку апологетику, доктринарну апологетику, библијску апологетику, моралну апологетику и научну апологетику.

Библијска апологетика Библијска апологетика укључује питања која се тичу ауторства и датума настанка библијских књига, библијског канона и библијске непогрешивости. Хришћански апологете бране и коментаришу различите књиге Библије. Неки од научника који су се бавили одбраном библијске непогрешивости су Роберт Дик Вилсон, Глисон Арчер, Норман Гајслер и Р. Ч. Спраул. Постоје бројни извори које хришћани нуде у одбрану непогрешивости у вези са специфичним стиховима. Аутори који бране поузданост Јеванђеља су Крејг Бломберг у Историјској поузданости Јеванђеља, Марк Д. Робертс у Можемо ли веровати Јеванђељима?, Ричард Бокам, Крејг Еванс и Дарел Бок.

Искуствена апологетика Искуствена апологетика је позивање „првенствено, ако не и искључиво, на искуство као доказ за хришћанску веру”. Такође, „они одбацују рационалне аргументе или чињеничне доказе у корист онога што верују да је искуство које само себе потврђује”. Ово гледиште наглашава искуство које други апологете нису толико експлицитно истакли, и на крају, концепт да Свети Дух уверава срце у истину постаје централна тема апологетског аргумента.

Историјски и правни евиденцијализам Различите аргументе изнели су правни стручњаци као што су Сајмон Гринлиф и Џон Ворик Монтгомери, стручни форензички истражитељи попут детектива за нерешене случајеве убистава Џ. Ворнера Воласа, и академски историчари попут Едвина М. Јамаучија. Ови аргументи представљају случај за историчност Христовог васкрсења према важећим правним стандардима доказивања или подривају хипотезу о паганском миту као пореклу хришћанства. Морална апологетика