мини|десно|290п|Мапа Земље
Географија или земљопис је сложена наука која проучава природне и друштвене појаве и процесе у геопростору, те везе и односе између њих. Назив географија је грчког порекла и долази од -{gea}--Земља и -{grafein}--писати, описивати. Прва особа која је користила реч „γεωγραφία” био је Ератостен (276—194. п. н. е.). Уз филозофију и историју, географија припада међу најстарије науке људске цивилизације. Она се за објашњавање географског простора користи методама природних и друштвених наука. С обзиром на разнозначност геопростора, географија је као наука врло комплексна. То је једина дуална наука, која повезује природне и друштвене науке.-{Introduction to Physical Geography}- Назива се и светском дисциплином.Bonnett, Alastair: What is Geography? London, Sage, 2008
Географија је, дакле, синтетичка наука, која спаја многа достигнућа бројних наука ради објашњавања географског простора. Она припада у групи природних наука, јер јој је основно полазиште у природним обележјима геопростора. Географија као наука о географском простору (Земљиној површини) објашњава раширеност, утицаје и међузависност свих најважнијих природних и друштвених чиниоца, који суделују у обликовању геопростора као целине или његових просторних делова (регија). Задатак географије као науке је да у сваком тренутку пружи комплексну и свеобухватну информацију о стању географских појава и процеса, те о узрочно-последичним везама и односима као и законима и закономерностима што произилазе из њих. Једноставније речено, географско знање нам је потребно да бисмо разумели савремену ситуацију на планети, те да бисмо на основу тога усмерили развој у будућности, што се остварује кроз просторно планирање у складу са принципима одрживог развоја.
Етимологија и терминологија Термин географија потиче из класичне старине, а упућује на првотно значење географије. Етимолошки елементи (морфеми) према којима је настала реч географија јесу префиксни морфем гео- који долази од грч. γεο- земљо-, који се односи на земљу; γῆ Земља, те суфиксални морфем -графија који долази од грч. -γραφια -пис(ање), а сродан је морфемима -граф, -графика, -графички, -графизам, грч. -γραφος -писац, који пише; γράφω пишем, γραφικός писмени.Enciklopedija leksikografskog zavoda, sv. 2 (D-Helio), JLZ, Zagreb, 1967.„Online Etymology Dictionary”. Etymonline.com Географија тада није била наука с одређеним објектом и циљем проучавања, већ нека врста опште енциклопедије о Земљи. Реч географија први је сковао Ератостен око 200. п. н. е. како би означио описно учење о Земљи. На темељу првобитног значења географије у западним и јужним словенским језицима током 19. века настаје и реч земљопис (чеш. -{zeměpis}-, ; сл. -{zemljepís}-) која је заживела као име географског основношколског предмета у Југославији 1950-их.
Кратак приказ развоја географске науке Географија је без сумње једна од најстаријих наука. Још у праисторији људи су покушавали рационално објаснити појаве и процесе у простору и спознати њихов хронолошки распоред. Иако је наука као вид људске активности била присутна у већини старих цивилизација, највише писаних трагова о природи као целини налазимо код античких филозофа. За географију важне научне резултате из тог времена дали су Аристотел-о мозаичности Земљине површине и топлотним појасевима и Ератостен-о заобљености Земље и њеном обиму те закономјерном појављивању природних стихија. Ератостен је у 3. веку п. н. е. први употребио назив географија.
У средњем веку долази до стагнације науке па тиме и географије. Тадашња наука се развијала једино у склопу исламског цивилизацијског круга. Истакнути географи тог доба су ел Бируни и ел Идриси.
Значајнији развој географије на западу потакла су велика географска открића. Захваљујући морепловцима као што су: Кристифор Колумбо, Васко де Гама, Магелан и др. Брзи развој астрономије и небеске механике у 16. и 17. веку представљао је основу за теоријско осмишљавање кретања небеских тела и последица њиховог кретања по Земљу.
Почетак развоја научне географије приписује се холандском географу Бернарду Варенијусу, који је написао значајно дело под насловом Општа географија. Упркос значајним техничким открићима која су утицала на развој географије у 17. и 18. веку, она остаје углавном дескриптивна наука све до појаве великог географског истраживача њемачког порекла Александра Хумболта који почетком 19. века удара темељ савременој географији. Уз њега је веома значајан и Карл Ритер који је био под јаким утицајем филозофије Имануела Канта. Значајан допринос из тог доба дали су В. М. Девис у САД-теорија развитка рељефа као географски циклус и Владимир Докучајев у Русији-географска зоналност тла и његова класификација по генетској основи.
Током 19. века оснивају се катедре за географију на универзитетима широм Европе а њена тадашња карактеристика је вештачка одвојеност на природну и друштвену. Крајем истог века појављује се под утицајем учења Фридриха Рацела географски детерминизам као један погрешан правац унутар географије. Као реакција на та застрањивања јављају се почетком 20. века нове генерације географа које истичу јединство географске науке. Појављују се посибилизам у географији, чији је заступник Пол Видал де ла Бланш и хорологиза коју је увео Алфред Хетнер што је утицало на настанак и развој регионалне географије. Познати географски теоретичар из тог доба је и А. А. Григоријев са својом разрадом учења о географском омотачу.
Данас постоји велика потреба за синтетичким географским радовима посебно у вези са материјалном производњом и актуелним проблемима квалитета и преображаја природне средине, као и разумног кориштења природних ресурса.
Подела географије Основна подела географије је на: општу и регионалну географију.
Општа географија је у ствари укупност компонентних аналитичких проучавања геопростора. Она се дијели на: физичку географију (природну), која проучава географски омотач и његове структурне елементе (литосфера, атмосфера, хидросфера, педосфера, биосфера) и на друштвену географију (антропогеографију), која проучава производно-територијалне комплексе и њихове елементе (становништво, насеље, привреда).
Компонентне науке у склопу физичке географије су: геоморфологија, климатологија, хидрологија, педологија, биогеографија и палеогеографија.
Компонентне науке у склопу друштвене географије су: демографија, географија становништва, географија насеља, економска географија, политичка географија и историјска географија. Такође свака од ових компонентних наука има своје дисциплине и поддисциплине.
Картографија и математичка географија су се развијале у склопу географије а данас представљају самосталне науке при чему је географима неопходно познавање њихових метода и резултата. У новије време општој географији се додаје и геоекологија.
Регионална географија би се могла дефинисати као примена општегеографских знања у проучавању конкретне територије, издвојене на основу неког од критерија географске регионализације. Она је дакле синтетичка научна дисциплина. Регионална географија даље се дели на: општу регионалну географију и посебну регионалну географију.
Гране географије
Општа географија Као синтетичка наука, географија укључује и аналитичке студије одређених појава и објеката Земљине површине. Укупност свих грана аналитичких студија формира општу географију. Према томе, односе ли се аналитичка проучавања на објекте и појаве природне средине или људске делатности, општа се географија дели на физичку географију и антропогеографију.
Физичка географија Главни чланак: Физичка географија Физичка географија (или физиогеографија) дели се на геоморфологију, хидрографију, климатологију и биогеографију. Раније се у физичку географију убрајала и математичка, односно астрономска географија с геодезијом и картографијом, али будући да су се развиле у самосталне науке, оне се не могу укључити у систем опште географије иако је у географском раду практично познавање њихових принципа неопходно потребно. Географија проучава рељеф Земљине површине, а хидрографија воде. Због разлике између морских, језерских и текућих вода, хидрографија се дели на океанографију (океани и мора), лимнологију (језера) и потамологију (реке). Климатологија проучава климу с географског становишта, тј. особине и значење климе за остале објекте и појаве Земљине површине. Напокон, биогеографија проучава значење органског света на Земљиној површини, његову распрострањеност и услове распрострањености. Према томе, је ли тежиште на проучавању флоре или фауне, биљна географија или фитогеографија разликује се од животињске географије или зоогеографије. Стога су најважније гране физичке географије следеће:
{| style="border:1px solid #ddd; text-align: center; margin: auto;„ cellspacing=”15" | || 96px || 96px || 96px |- | биогеографија || екогеографија иуправљање ресурсима животне средине|| геодезија || геоморфологија |- | 96px || 96px || 96px || 96px |- | глациологија || хидрологија и хидрографија || климатологија ипалеоклиматологија|| пејзажна екологија |- | 96px || 96px || 96px || 96px |- | квартарна наука || обалска географија || океанографија || педологија |- | 96px |- | палеогеографија
Антропогеографија Главни чланак: Антропогеографија Главни је географски фактор на Земљиној површини људско друштво, а међусобне односе људског друштва и природне средине на Земљи проучава антропогеографија или хуманистичка географија. Будући да су активности људског друштва и природне средине на Земљиној површини врло сложене, највећи број специјалних грана и огранака географије постоји управо у антропогеографији. Осим проучавања становништва као целине (демогеографија), истиче се географија насеља, која се њима бави као географском појавом (посебно развијен правац који проучава градове — полеогеографија). Сложене проблеме привредне делатности друштва проучава економска географија (има много огранака и смерова, нпр. аграрна, индустријска, саобраћајна географија и др.). Географске услове историјског развоја проучава историјска географија, а географске претпоставке и проблеме политичких творевина (држава) политичка географија. Медицинска географија проучава географску раширеност појединих болести, хигијенске услове живота у појединим географским подручјима и тиме омогућује доношење планских мера за побољшање здравствених прилика у свету. Посебно подручје антропогеографије чине стратешка и војна географија. Најважније гране антропогеографије јесу следеће:
{| style="border:1px solid #ddd; text-align: center; margin: auto;„ cellspacing=”15" | 96px || 96px || 96px || 96px |- | економска географија || историјска & врем. геог. || културна географија || медицинска географија |- | 96px || 96px || 96px || 96px |- | полит. геог. & геополитика || демогеографија или демографија || саобраћајна географија || развојна географија |- | 96px || 96px || 96px || 96px |- | религијска географија || друштвена географија || туристичка географија || урбана географија
U različite pristupe području antropogeografije koji su nastali relativno nedavno mogu se ubrojiti: Бихевиорална географија Феминистичка географија Културна теорија Геозофија
Еколошка географија Главни чланак: Еколошка географија Еколошка географија је грана географије која описује просторне аспекте интеракција између људи и природног света. Она захтева традиционалне аспекте физичке и антропогеографије, као и начине по којима људска друштва концептуализирају околину.
Еколошка географија се појавила као мост између физичке и антропогеографије због растуће специјализације наведена два поља. Штавише, како се људски однос према околини мењао као последица глобализације и технолошких промена, увидела се потреба за новим приступом ради разумевања промена и динамичких односа. Примери истраживачких поља у еколошкој географији јесу управљање у кризним ситуацијама, управљање ресурсима животне средине, одрживост и политичка екологија.
Геоматика Главни чланак: геоматика мини|мини|Дигитални елевацијски модел (ДЕМ)