Опера

280px|мини|Магбет на Савонлинском оперском фестивалу у Замку Светог Олафа, Савонлина, Финска, 2007. мини|280px|Миланска скала у Милану мини|280px|Палата Гарније и Париска опера

Опера је облик западног позоришта у којем је музика основни елемент, а драмске улоге тумаче певачи. Такво „дело” (дослован превод италијанске речи „opera”) типично представља сарадњу између композитора и либретистеРихард Вагнер и Ариго Боито су истакнути ствараоци који су објединили обе улоге. и укључује низ сценских уметности, попут глуме, сценографије, костима, а понекад и плеса или балета. Представа се најчешће изводи у оперској кући, уз пратњу оркестра или мањег музичког ансамбла, којим од почетка 19. века управља диригент. Иако је музичко позориште блиско повезано са опером, сматрају се одвојеним формама.Неке дефиниције опере: „драмско извођење или композиција чији је музика суштински део, грана уметности која се тиме бави” (Concise Oxford English Dictionary); „свако драмско дело које се може певати (или понекад декламовати или говорити) на месту за извођење, постављено на оригиналну музику за певаче (обично у костимима) и инструменталисте” (Аманда Холден, Viking Opera Guide); „музичко дело за сцену са ликовима који певају, настало почетком 17. века” (Pears' Cyclopaedia, издање из 1983).

Опера је кључни део западне класичне музике, а посебно италијанске традиције.Сличне уметничке форме из разних других делова света, од којих су многе древног порекла, такође се понекад називају „операма” по аналогији, обично уз придев који означава регион (на пример, Кинеска опера). Ове независне традиције нису изведене из западне опере, већ су посебни облици музичког позоришта. Опера такође није једина врста западног музичког позоришта: у античком свету, грчка драма је укључивала певање и инструменталну пратњу; у модерним временима појавили су се и други облици, попут мјузикла. Првобитно схваћена као дело које се у потпуности пева, за разлику од представе са песмама, опера је временом обухватила бројне жанрове, укључујући и оне који садрже говорне дијалоге, попут зингшпила и опере комик. У традиционалној опери са нумерама, певачи користе два стила певања: речитатив, стил сличан говору, и заокружене арије. У 19. веку дошло је до успона континуиране музичке драме (Gesamtkunstwerk).

Опера је настала у Италији крајем 16. века (са углавном изгубљеним делом Дафне Јакопа Перија, изведеним у Фиренци 1598. године), а посебно се развила кроз дела Клаудија Монтевердија, нарочито Орфеј. Убрзо се проширила остатком Европе: Хајнрих Шиц у Немачкој, Жан-Батист Лили у Француској и Хенри Персел у Енглеској помогли су у успостављању националних традиција у 17. веку. У 18. веку, италијанска опера је наставила да доминира већим делом Европе (осим Француске), привлачећи стране композиторе попут Георга Фридриха Хендла. Опера серија је била најпрестижнија форма италијанске опере све док Кристоф Вилибалд Глук није реаговао против њене вештачкости својим „реформским” операма током 1760-их. Најпознатија личност опере касног 18. века је Волфганг Амадеус Моцарт, који је почео са опером серија, али је најпознатији по својим италијанским комичним операма, посебно Фигарова женидба (Le nozze di Figaro), Дон Ђовани и Тако чине све (Così fan tutte), као и по делима Отмица из сараја (Die Entführung aus dem Serail) и Чаробна фрула (Die Zauberflöte), који представљају прекретнице у немачкој традицији.

Прва трећина 19. века представљала је врхунац белканто стила, при чему су Ђоакино Росини, Гаетано Доницети и Винченцо Белини стварали препознатљива дела у том маниру. Такође је дошло до појаве велике опере коју карактеришу дела Данијела Обера и Ђакома Мајербера, као и до увођења немачке романтичне опере (Romantische Oper) од стране Карла Марије фон Вебера. Средина и крај 19. века били су златно доба опере, предвођени и доминирани делима Ђузепеа Вердија у Италији и Рихарда Вагнера у Немачкој. Популарност опере наставила се кроз еру веризма у Италији и савремену француску оперу све до Ђакома Пучинија и Рихарда Штрауса почетком 20. века. Током 19. века, паралелне оперске традиције развиле су се у средњој и источној Европи, посебно у Русији и Бохемији. У 20. веку дошло је до бројних експеримената са модерним стиловима, као што су атоналност и серијализам (Арнолд Шенберг и Албан Берг), неокласицизам (Игор Стравински) и минимализам (Филип Глас и Џон Адамс). Са развојем технологије снимања звука, певачи попут Енрика Каруза и Марије Калас постали су познати широј публици која је превазилазила кругове љубитеља опере. Од проналаска радија и телевизије, опере су се изводиле (и писале) и за ове медије. Почев од 2006. године, бројне велике оперске куће почеле су да представљају видео-преносе својих представа уживо у високој резолуцији у биоскопима широм света. Од 2009. године, комплетне представе се могу преузимати и емитовати путем преноса уживо.

Оперска терминологија мини|upright=1.2|Публика у позоришту Théâtre des Bouffes-Parisiens, месту рођења оперета Жака Офенбаха; карикатура из 1860. коју је нацртао Емил Бајар. Текст опере назива се либрето (што значи „књижица”). Неки композитори, посебно Вагнер, писали су своја либрета; други су блиско сарађивали са својим либретистима, нпр. Моцарт са Лоренцом Да Понтеом. Традиционална опера, која се често назива „опера нумера”, састоји се од два начина певања: речитатива, делова који покрећу радњу, певаних у стилу осмишљеном да опонаша и наглашава интонацију говора, и арије („мелодије” или формалне песме) у којој ликови изражавају своје емоције у структурисанијем мелодијском стилу. Често се јављају вокални дуети, трија и други ансамбли, док хор служи да коментарише радњу. У неким облицима опере, као што су зингшпил, опера комик, оперета и полу-опера, речитатив је углавном замењен говорним дијалогом. Мелодијски или полу-мелодијски пасуси који се јављају усред речитатива, или уместо њега, такође се називају ариозо. Терминологија различитих врста оперских гласова детаљно је описана у наставку.Опште информације у овом одељку потичу из одговарајућих чланака у књизи The Oxford Companion to Music, аутора Персија Сколса (10. изд., 1968).

Током барока и класицизма, речитатив се могао појавити у два основна облика, од којих је сваки био праћен другачијим инструменталним ансамблом: (суви) речитатив, певан у слободном ритму диктираном акцентом речи, праћен само са секцијом, коју су обично чинили чембало и виолончело; или (познат и као ) у којем је оркестар пружао пратњу. Током 18. века, арије су све више праћене оркестром. До 19. века, је превладао, оркестар је преузео знатно већу улогу, а Вагнер је револуционаризовао оперу укидањем готово свих разлика између арије и речитатива у својој потрази за оним што је назвао „бескрајна мелодија”. Каснији композитори углавном су следили пример Вагнера, мада су се неки, попут Стравинског у његовом делу Животињски нагон, одупирали овом тренду. Променљива улога оркестра у опери детаљније је описана у наставку.

Историја

Порекло

мини|upright|Клаудио Монтеверди Италијанска реч значи „дело”, како у смислу обављеног рада тако и произведеног резултата. Италијанска реч потиче од латинске речи , именице у једнини која значи „рад”, а такође је и множина именице . Према Оксфордском речнику енглеског језика, италијанска реч је први пут употребљена у значењу „композиција у којој су комбиновани поезија, плес и музика” 1639. године; прва забележена употреба у енглеском језику у овом смислу датира из 1648. године.Oxford English Dictionary, 3rd ed., s.v. "opera ".

Дафне аутора Јакопа Перија сматра се најранијом композицијом која се, према данашњем схватању, може назвати опером. Написана је око 1597. године, великим делом под инспирацијом елитног круга писмених фирентинских хуманиста који су се окупљали као „Фирентинска камерата”. Значајно је да је Дафне била покушај да се оживи класична грчка трагедија, што је био део ширег оживљавања антике карактеристичног за ренесансу. Чланови Камерате сматрали су да су хорске деонице грчких драма првобитно биле певане, а можда чак и комплетан текст свих улога; опера је тако замишљена као начин „обнављања” оваквог стања. Међутим, дело Дафне је изгубљено. Касније Перијево дело, Еуридика, које датира из 1600. године, представља прву оперску партитуру која је сачувана до данашњих дана. Ипак, част да буде прва опера која се и даље редовно изводи припада Орфеју Клаудија Монтевердија, компонованом за двор у Мантови 1607. године.; articles on Peri and Monteverdi in The Viking Opera Guide. Двор Гонзага у Мантови, који су запошљавали Монтевердија, одиграо је значајну улогу у пореклу опере запошљавајући не само дворске певачице ансамбла concerto delle donne (до 1598), већ и једну од првих стварних „оперских певачица”, Мадаму Европу.Karin Pendle, Women and Music, 2001, p. 65: "From 1587–1600 a Jewish singer cited only as Madama Europa was in the pay of the Duke of Mantua,"

Италијанска опера

Опера није дуго остала ограничена само на дворску публику. Године 1637, у Венецији се појавила идеја о „сезони” (често током карневала) опера које је јавност могла да посећује и које су подржаване продајом карата. Монтеверди се преселио у град из Мантове и компоновао своје последње опере, Повратак Уликса у домовину и Крунисање Popeje, за венецијанско позориште током 1640-их. Његов најважнији следбеник Франческо Кавали помогао је у ширењу опере широм Италије. У овим раним барокним операма, широка комедија била је помешана са трагичним елементима у комбинацији која је сметала појединим образованим сензибилитетима, што је покренуло први од многих реформских покрета опере. Њега је спонзорисала Аркадијска академија, која се повезивала са песником Метастазијом, чија су либрета помогла да се искристалише жанр опере серија, који је постао водећи облик италијанске опере све до краја 18. века. Након што је метастазијевски идеал био чврсто успостављен, комедија у опери барокног доба била је резервисана за оно што се почело називати опера буфа. Пре него што су такви елементи избачени из опере серија, многа либрета су садржала одвојени комични заплет који се развијао паралелно, као врста „опере у опери”. Један од разлога за то био је покушај да се у јавне оперске куће привуку припадници растуће трговачке класе, новобогаташи који још увек нису били култивисани као племство. Ови засебни заплети готово су одмах оживљени у одвојеној традицији која се делимично развила из комедије дел арте, дуготрајне импровизационе сценске традиције у Италији. Баш као што су се интермеђи некада изводили између чинова сценских представа, опере у новом комичном жанру интермеца, које су се развиле углавном у Напуљу 1710-их и 1720-их година, у почетку су се изводиле током пауза опера серија. Међутим, постале су толико популарне да су убрзо почеле да се нуде као засебне продукције.

Опера

Źródło i licencja