Социологија права (или правна социологија) се често описује као поддисциплина социологије или међудисциплинарни приступ у оквиру изучавања права. (orig 1912); Timasheff 1939; Pound 1943 and 1980, Black 1972, Stjernquist 1983, Hydén 1986, Tomasic 1987, Ferrari 1989, Podgorecki 1991, Cotterrell 1992, Banakar 2003 and 2011; Mathiesen 2005, Deflem 2008, Travers 2009, Nelken 2009, Scuro 2010, Banakar and Travers 2013, Banakar 2014. Неки сматрају да социологија права "нужно" припада области социологије:3., док га други сматрају за поље истраживања између дисциплина права и социологије. and 2009, Banakar and Travers 2013. Други је, ипак, не сматрају ни за поддисциплину социологије, ни за грану правних студија, већ за посебну област истраживања у оквиру шире традиције друштвених наука. Сходно томе, може се описати (без позивања на традиционално схватање социологије) као "систематско, теоретски основано, емпиријско истраживање права као скупа друштвених деловања или као аспекта или области друштвеног искуства". Социологија права се бави правом и правдом, као темељним институцијама основне грађе друштва које посредује "између политичких и економских интереса, између културе и нормативног поретка друштва, успостављања и одржавања међузависности, и улоге извора консензуса, принуде и друштвене контроле".
Без обзира на то да ли је социологија права дефинисана као поддисциплина социологије, приступ у оквиру правног изучавања, или независна област истраживања, она остаје интелектуално зависна пре свега од традиције, метода и теорија традиционалног схватања социологије и, у мањој мери, од других друштвених наука, као што су социјална антропологија, политичке науке, социјална политика, криминологија и психологија; као таква, она одражава друштвене теорије и упошљава друштвене научне методе права, правне институције и правно понашање.
Уже говорећи, социологија права се састоји од различитих приступа изучавања права у друштву. Ти приступи емпиријски испитују и теоретишу о међуделању закона, правних, не-правних институција и друштвених фактора.; Cotterrell 1992; Hunt 1993; Santos 2002; Banakar 2003; Banakar and Travers 2002; Ferrari 1989; Luhmann 1985; Trevino 2008; Travers 2009, Nelken 2009. Области социо-правне истраге укључују: социјални развој правних институција, облике друштвене контроле, законске регулативе, међуделање правних култура, друштвене конструкције правних питања, правну струку и однос између права и друштвених промена.
Социологија права такође користи и повремено се ослања на истраживања спроведена у оквиру других области, као што су упоредно право, критична студија права, филозофија права, правна теорија, права и економија и права и књижевност. Њен циљ обухвата историјски покрет права и правде и њихово немилосрдну савремену конструкцију (нпр. у области филозофије права која се бави институционалним питањима условљеним друштвеним и политичким ситуацијама, у интердисциплинарним наукама, као што је криминологија, и кроз анализу економске ефикасности и друштвени утицај правних норми).
Порекло мисли мини|175px|Макс Вебер Корени социологије права могу се пратити уназад до дела социолога и правника на прелазу из 20. века. Однос између закона и друштва је социолошки истражен у утицајним делима Макса Вебера и Емила Дуркхајма. Радови о закону ових класичних социолога су темељ целој социологији права данас. Известан број других научника, углавном правника, су такође користили друштвене научне теорије и методе у покушају да развију социолошке теорије права. Најзначајнији међу њима су били Леон Петразицки, Еуген Ерлих и Жорж Гурвич. За Макса Вебера, такозвани "рационални правни облик" као врста доминације у друштву, се не може приписати људима већ апстрактним нормама.. 336 Он је схватао тело кохерентног и поузданог закона у смислу рационалног-правног ауторитета. Такав кохерентан закон на који се може рачунати чини предуслов за модерна политичка дешавања и модерну бирократску државу и развија се паралелно са растом капитализма. Кључно за развој модерног закона је формална рационализација закона на основу општих процедура које се једнако и праведно примењују на све. Модеран рационализован закон је такође кодификован и безличан у својој примени на конкретне случајеве. У принципу, Веберово становиште може се описати као спољашњи приступ закону који проучава емпиријске карактеристике закона, за разлику од унутрашњег угла правних наука и моралног приступа филозофије права.For a discussion on Weber's typology see Kronman 1983: 8-14. мини|175px|Емил Диркем Емил Дуркхајм је написао у "Подели рада у друштву" да како друштво постаје сложеније, тело грађанског права, које се пре свега бави реституцијом и компензацијом, расте на рачун кривичних закона и казнене санкције.<ref>Johnson, The Blackwell Dictionary of Sociology, 156</ref> Временом, закон је прошао кроз трансформацију од репресивног до рестуитивног закона. Рестуитивни закон делује у друштвима у којима постоји висок степен индивидуалне варијације и нагласак на лична права и одговорности. За Дуркхајма, закон је показатељ начина интеграције друштва, која може бити механичка - међу истоветним чиниоцима, или органска - међу различитим чиниоцима, као што је у индустријским друштвима. Дуркхајм је такође тврдио да се социологија права треба развијати заједно, и у блиској вези са, социологијом морала - проучавањем развоја система вредности који се огледа у праву.For a detailed discussion of Durkheim's sociology of law see Cotterrell 1999. У "Основним принципима социологије права", Еуген Ерлих развио социолошки приступ проучавању закона фокусирајући се на то како друштвене мреже и групе организују друштвени живот. (orig. 1912). Он је истраживао однос између закона и општих друштвених норми и разликовао је "позитивни закон", који се састоји од компулсивних норми државе које захтевају званичну примену, и "живи закон", који се састоји од правила понашања која људи поштују и која доминирају друштвеним животом."Живи закон" се појавио спонтано, како су људи у интераговали једни са другима при формирању друштвених удружења.
Ово је било подвргнуто критици од стране заговорника правног позитивизма, као што је правник Ханс Келсен, због разлике између "закона створеног од стране државе и права створеног због организационих императива од стране недржавних друштвених удружења".For a discussion see Banakar 2008. Према Келзену, Ерлих је помешао "sein"("бити") и "sollen" ("требати").For a presentation of this debate and references to the original sources of the debate see van Klink 2006. For an analysis of the debate between Kelsen and Ehrlich see Banakar 2008. Banakar argues that Kelsen could not help but miss the point that Ehrlich was making by his distinction. Међутим, неки тврде да је Ерлих увидео разлику између позитивног (или државног) закона, који адвокати уче и примењују, и других облика "права", што Ерлих називао "живи закон", који регулише свакодневни живот, обично спречавајући сукобе од доспевања до адвоката и судова.. 109 . 521 мини|175px|Леон Петразицки Леон Петразицки је разликовао облике "званичног закона", подржаног од стране државе, и "интуитивног закона", који се састоји од правних искустава која се састоје од комплексних психичких процеса у уму појединца без осврта на спољне ауторитете. Петразицкијев рад обраћа се социолошким проблемима и његов метод је емпиријски, јер је тврдио да се знање о предметима или односима не може стећи само пуким посматрањем. Међутим, он је формулисао своју теорију на језику когнитивне психологије и моралне филозофије, а не социологије. Сходно томе, његов допринос развоју социологије права остаје у великој мери непризнат.; also see Podgórecki 1980; Kurczewski 2009. На пример, Петразицкијево "интуитивно право" утицало је, не само на развој концепта "социјалног права" Жоржа Гурвича (види доле), што је за узврат оставило свог утицаја на друштвено-правно теоретисање, већ и на рад каснијих друштвено-правних стручњака. Међу онима који су били директно инспирисани радом Петразицкија је и пољски правни социолог Адам Подгорецки..
Теодор Геигер је развио блиско повезану анализу марксистичке теорије права. Он је истакао како закон постаје "фактор у друштвеној трансформацији демократских друштава те врсте која су вођена сагласношћу исказаном општим правом гласа становништва које се практикује у редовним интервалима". Геигер наставља са развијањем истакнутих карактеристика његовог антиметафизичког размишљања, док га није премашио са практичним нихилизмом. Геигеров нихилизам вредности поплочао је пут за облик правног нихилизма, који подстиче изградњу трезвене демократије "која је способна да подигне сукоб до интелектуалног нивоа и анестезије осећања, јер је свесна властите неспособности да прогласи вредности, етику или политику о природи истине". Жорж Гурвич је био заинтересован за фузију истовремене манифестације закона у различитим облицима и на различитим нивоима друштвене интеракције. Његов циљ је био да осмисли концепт "социјалног права" као закона интеграције и сарадње.see Gurvitch, Georges, L'idée du droit social (1932) Гурвичев друштвени закон био је саставни део његове опште социологије. "То је такође један од раних социолошких доприноса теорији правног плурализма, будући да оспорава све концепције закона на основу само једног извора правног, политичког или моралног ауторитета".
Социолошки приступи проучавању закона
Модерна социологија права
Социологија права постала је јасно успостављена као академска област учења и емпиријских истраживања после Другог светског рата.For a discussion on the emergence of the "sociological movement" in law after World War II see Deflem 2009: 1. Након Другог светског рата, студија права није централна у социологији, мада су неки познати социолози писали о улози закона у друштву. У раду Талкота Парсонса, на пример, закон је виђен као неопходан механизам социјалне контроле. Као одговор на критике које су развиле против функционализма, појављују се остале социолошке перспективе закона. Социолози критичари,For a discussion see Cotterrell 1992: 122-3 развили су перспективу права као инструмента моћи. Међутим, други теоретичари у социологији права, као што је Филип Селзник, тврде да се модерни закон све више мења у односу на потребе једног друштва и да се мора сагледати и из моралне перспективе. Упркос томе, други научници, пре свега амерички социолог Доналд Блек, развили су одлучно научну теорију закона на основу парадигме чисте социологије. Исто тако широка у оријентацији, али опет другачија, је теорија аутопоезије (самостварања) система немачког социолога, Никласа Лумана, који види право као нормативно затворено, али когнитивно отворен систем (у даљем тексту, под савременим перспективама, се расправља о аутопоезису). and 1995.
Социјални филозоф Јирген Хабермас не слаже се са Луманом и тврди да закон може да уради бољи посао као институција, верније заступајући интересе обичних људи. Теорија адвоката Пјера Бордјуа и његових следбеника је још једна од социолошких теорија права, која види закон као друштвену област у којој се актери боре за културни, симболички и економски капитал и на тај начин развијају репродуктивни професионални хабитус адвокатаSee for example Dezalay and Garth 1996. У неколико континенталних европских земаља, емпиријско истраживање у социологији права развијало се снажно од 1960-их и 1970-их. У Пољској рад Адама Подгорецког и његових сарадника (који су често били под утицајем Петразицкијевих идеја) је нарочито приметно; у Шведској у емпиријском истраживању у социологији права у овом периоду пионир је био Пер Стјернквист, а у Норвешкој Вилхелм Ауберт.