Социологија књижевности је подобласт социологије културе. Она проучава друштвену производњу књижевности и њене друштвене импликације. Значајан пример представља дело Пјера Бурдјеа (Pierre Bourdieu) из 1992. године „Правила уметности: Генеза и структура поља књижевности (Les Règles de L'Art: Genèse et Structure du Champ Littéraire).
Класична социологија
Ниједан од „очева оснивача” социологије није израдио детаљну студију о књижевности, али они су ипак развили идеје које су касније други примењивали на књижевност. Теорију идеологије Карла Маркса усмерили су према књижевности Пјер Машери (Pierre Macherey), Тери Иглтон (Terry Eagleton) и Фредрик Џејмсон (Fredric Jameson). Теорију модерности као рационализације културе Макса Вебера (Max Weber), коју је он примењивао на музику, Франкфуртска школа аутора као што су Теодор Адорно (Theodor Adorno) и Јирген Хабермас (Jürgen Habermas) касније је примењивала на све уметности, укључујући и књижевност. Став Емила Диркема (Emile Durkheim) да социологија представља проучавање екстерно дефинисаних друштвених чињеница Робер Ескарпи (Robert Escarpit) је преусмерио према књижевности. За своје дело Бурдије дугује захвалност Марксу, Веберу и Диркему.
Лукач и теорија романа Први значајан корак у социологији књижевности начинила је „Теорија романа” (The Theory of the Novel) Ђерђа Лукача, која је први пут објављена на немачком језику 1916. године. Године 1920. она је поново објављена у виду књиге и та верзија је снажно утицала на Франкфуртску школу. Друго издање, објављено 1962. године, на сличан начин је утицало на француски структурализам. У „Теорији романа” тврди се да, док је класична епска песма дала форму укупности живота који је у стварности претходно омогућила социјална интеграција класичне цивилизације, модерни роман је постао „еп доба у којем опсежна укупност живота више није непосредно дата“.Lukács, G. . The Theory of the Novel: A Historico-Philosophical Essay of the Forms of Great Epic Literature, trans. A. Bostock, London: Merlin Press.. (1971). Према томе, форма романа организована је око проблематичног хероја који трага за проблематичним вредностима у проблематичном свету.
Лукачев други значајан допринос социологији књижевности био је „Историјски роман” (The Historical Novel), написан на немачком језику, али први пут објављен на руском 1937. године, док се у преводу на енглески језик појавио 1962. године. У овом делу Лукач тврди да је главно достигнуће историјског романа с почетка 19. века било реалистично приказивање разлика између пред-капиталистичке прошлости и капиталистичке садашњости. То није било питање појединачног талента, већ заједничког историјског искуства, јер су француска револуција и револуционарни и Наполеонови ратови по први пут учинили да историја постане масовно искуство.Lukács, G. . The Historical Novel, trans. H. and S. Mitchell, London: Merlin Press.. (1962). Он даље тврди да је успех револуција из 1848. године довео до опадања вредности историјског романа и његовог пада у „декоративну монументализацију” и „приватизовање историје”.Lukács, G. . The Historical Novel, trans. H. and S. Mitchell, London: Merlin Press.. (1962). Личности од кључног значаја за историјски роман биле су личности с почетка 19. века, нарочито сер Волтер Скот.
Лукач је извршио значајан утицај на дело „За социологију романа” (Towards a Sociology of the Novel) Лисјена Голдмана(Lucien Goldmann), на расправу Алана Свингвуда о социологији романа у Делу 3 књиге „Социологија књижевности” (The Sociology of Literature) чији су аутори Лоренсон(Laurenson) и Свингвуд (Swingewood), као и на дело Франка Моретија (Franco Moretti) „Знакови који се сматрају чудима” (Signs Taken for Wonders).
Франкфуртска школа
Основан 1923. године, Институт за социолошка истраживања при Универзитету у Франкфурту (the Institute for Social Research at the University of Frankfurt) развио је нарочиту врсту „критичке социологије” за коју дугује Марксу (Marx), Веберу(Weber) и Фројду(Freud). Међу водеће критичаре Франкфуртске школе који су се бавили књижевношћу спадају Адорно(Adorno), Валтер Бенјамин(Walter Benjamin) и Лео Левентал(Leo Löwenthal). Адорнове „Напомене уз књижевност” (Notes to Literature), Бенјаминово „Порекло немачке трагичне драме” (The Origin of German Tragic Drama ) и Левенталова студија „Књижевност и слика човека” (Literature and the Image of Man) представљају утицајне студије из области социологије књижевности. Левентал (Löwenthal) је наставио тај свој рад на Универзитету Калифорније (University of California) у Берклију током педесетих година 20. века.
Адорнове „Напомене уз књижевност” (Notes to Literature) представљају збирку есеја од којих је вероватно најутицајнији есеј „О лирској поезији и друштву” (On Lyric Poetry and Society). У њему се тврди да је поетска мисао реакција на комерцијализацију и опредмећење модерног живота и наводе се Гете(Goethe) и Бодлер(Baudelaire) као примери.Adorno, T.W. . Notes to Literature, Vol. 1, trans. S.W. Nicholson, New York: Columbia University Press.. (1991). У Бенјаминовом (Benjamin) „Пореклу немачке трагичне драме” (The Origin of German Tragic Drama) тврди се да крајње „суверено насиље” које описују писци немачке „Трагедије” (Trauerspiel) (што је, у књижевном смислу, више тужан комад него трагедија) из 16. и 17. века, изражава историјску стварност краљевске моћи много боље него што је то чинила класична трагедија.
Хабермас (Habermas) је наследио Адорна (Adorno) на катедри за социологију и филозофију у Франкфурту (Chair of Sociology and Philosophy). Хабермасово (Habermas) прво велико дело, „Структурна трансформација јавне сфере” (The Structural Transformation of the Public Sphere ) објављено је на немачком језику 1962. године, а превод на енглески објављен је 1989. То дело покушава да објасни социо-историјску појаву јавног мњења средње класе у седамнаестом и осамнаестом веку. Развијајући нови вид институционалне социологије књижевности, Хабермас (Habermas) у овом делу тврди да је јавна сфера била организована око књижевних салона у Француској, око учених и књижевних друштава у Немачкој и кафана у Енглеској. Те институције подржавале су прве романе,Bürger, P. . Theory of the Avant-Garde, trans. M. Shaw, Minneapolis: University of Minnesota Press.. (1984). новине и периодичну штампу.
Социологија авангарде
Петер Биргер (Peter Bürger) је био професор француског језика и компаративне књижевности на Универзитету у Бремену (University of Bremen). Његово дело „Теорија аватгарде” (Theorie der Avantgarde) објављено је на немачком језику 1974, а превод на енглески језик објављен је 1984. године. Као Хабермаса, и Биргера (Bürger) је занимала институционална социологија књижевности и уметности. Он је постулирао историјску типологију естетских социјалних односа, мерених дуж три главне осе: функције уметничког дела, начина његовог стварања и начина његове рецепције.Bürger, P. . Theory of the Avant-Garde, trans. M. Shaw, Minneapolis: University of Minnesota Press.. (1984). Тако је добио три основне врсте уметности, сакралну, дворску и буржоаску. Буржоаска уметност, тврдио је, имала је функцију индивидуалног саморазумевања и стварана је и прихватана индивидуално. Она је представљала величање у виду ослобађања уметности од религије, двора и, на крају, чак и од буржоазије. Модерна уметност је тако била аутономна друштвена „институција”, чувано добро све аутономније интелектуалне класе. „Историјска авангарда” међуратних година развила се као покрет у оквиру и против модернизма, закључио је он, као, како се на крају испоставило, неуспешан револт управо против те аутономије.
Хабермас усваја врло сличан приступ у властитом образлагању авангарде.
Социологија трговине књигама
Роберт Ескарпи (Robert Escarpit) је био професор компаративне књижевности на Универзитету у Бордоу (University of Bordeaux) и оснивач Центра за социологију књижевних чињеница (the Centre for the Sociology of Literary Facts). Међу његовим делима је „Социологија књижевности” (The Sociology of Literature) објављена на француском језику 1958. године и у преводу на енглески језик 1971. године, као и „Револуција књиге” (The Book Revolution) објављена на француском језику 1965. године, а на енглеском 1966. У диркемовском стилу, Ескарпи је намеравао да се бави искључиво екстерно дефинисаним „социјалним чињеницама” књижевности, нарочито онима које су забележене у трговини књигама.. trans. E. Pick, London: Cass.. Његов фокус био је на „заједници писаца”, под којом су се збирно подразумевале „генерације” и „тимови”. Проширио је дефиницију књижевности тако да је она обухватала и све „нефункционално” писање и изричито је тврдио да књижевни успех представља резултат „сливања намера аутора и читаоца”.. trans. E. Pick, London: Cass..
Аналогно емпиријске студије социологије трговине књигама извели су Луис Козер (Lewis Coser) у Сједињеним Америчким Државама и Питер Х. Мен (Peter H. Mann) у Великој Британији.
Дело „Долазак књиге” (L'Apparition du livre) које су написали Лисјен Февр (Lucien Febvre) и Анри-Жан Мартен (Henri-Jean Martin) и које је прво објављено на француском језику 1958. године, а затим и у преводу на енглески језик, у строгом смислу представља дело социјалне историје (Февр је био водећа личност у историографској школи Анала (Annales School of historiography). Међутим, оно је дубоко социолошко по свом карактеру – историја Анала била је непопустљиво социјално научна – и пружа систематичан опис дугорочног развоја европске трговине књигама (дело обухвата период од 1450. до 1800. године).
Генетички структурализам
Лисјен Голдман (Lucien Goldmann) је био директор студија у Школи за напредне студије друштвених наука (School for Advanced Studies in the Social Sciences) у Паризу и директор-оснивач Центра за социологију књижевности (Centre for the Sociology of Literature) на Слободном универзитету у Бриселу (Free University of Brussels). Попут Ескарпија (Escarpit), и Голдман је био под утицајем Диркема (Durkheim): отуда његова дефиниција предмета социологије као „проучавања чињеница свести“.. trans. H.V. White and R. Anchor, London: Jonathan Cape.. Међутим, он је био заинтересован и за развој социологије текста. Главни задатак социолога књижевности, тврдио је он, јесте да изнесе објективно значење књижевног дела стављајући дело у његов историјски контекст, проучаван као целина.
Голдман је дефинисао стваралачки субјект као трансиндивидуални субјект, односно као пример Диркемове „колективне свести“. Међутим, следећи Маркса(Marx) и Лукача(Lukács), Голдман је претпоставио и да је групна свест обично класна свест. Тако је, онда, посредник између социјалне класе и књижевног дела постала „визија света” која међусобно повезује појединачне припаднике социјалне класе. „Скривени бог” (Le Dieu caché), његова студија о Блезу Паскалу и Жану Расину, објављена је на француском језику 1955. године, а у преводу на енглески језик, објављена је 1964. године. У тој студији идентификоване су „структурне хомологије” између јансенистичке „трагичне визије”, текстуалних структура Паскаловог дела и Расинових драма, и друштвеног положаја у седамнаестом веку. Голдманов структурализам је био „генетички” јер је настојао да прати генезу књижевних структура у ванкњижевним појавама.