190п|мини|десно|Оцила Четири оцила, популарно називан и четири С, је равнокраки крст са четири оцила између кракова. То је српски национални симбол, дио грба Републике Србије, заставе Републике Србије и заставе Српске православне цркве, такође је ознака припадности данашње Војске Србије, а налази се инкорпориран и у симболима разних државних и приватних организација
Током модерне историје од 19. века био је грб или део грба свих државних облика Србије. Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевства СХС ( Краљевине Југославије), чак у модификованом облику без крста и Социјалистичке Републике Србије, затим Савезне Републике Југославије и најпосле Републике Србије.
Сматра се да је у употребу ушао у 15.веку у време Српске деспотовине и времена деспота Стефана Лазаревића. Као и да је сам симбол заснован на тетраграмском амблему византијске династије Палеолог, са разликом да је у српској хералдичкој традицији уобичајена употреба бијелог крста и оцила на црвеној подлози. Састоји се од симбола крста са четири стилизована слова С на сваком од његових углова, док је код византијског симбола у питању слово грчког слово бета (β). Значење симбола из Византије, од 4 грчка слова бета (β) је: „Цар Царева царује царевима” што представља Исуса Христа (). Док би тумачење овог српског грба са отцилима распоређеним око крста било " Ватром ћемо крст бранити"
Такође, одређено српско предање знак повезује са Светим Савом, првим српским архиепископом, коме приписује стварање популарне крилатице „Само слога Србина спасава”,Only the Nails Remain: Scenes from the Balkan Wars чија скраћеница представља четири слова С.
Двоглави бијели орао династије Немањић и штит са четири оцила ("с") су 2 главна национална симбола цијелог српског народа кроз вијекове .
Поријекло
мини|десно|180п|Тетраграмски крст, амблем династије Палеолог из средине 13. вијека Крстови са оцилима су се користили још у римско доба, али као симболи, а не као грбови и амблеми. Неки историчари их повезују са лабарумом (), царском заставом Константина Великог. У 6. вијеку крст са четири поља (са словима или хералдичким симболима), тетраграм, јавио се на византијским новчићима. Симбол је усвојен за вријеме Сељачког крсташког рата (1096). Михајло VIII Палеолог је усвојио симбол када је обнови Византија, са првим почетним словима (слова β) царског гесла династије Палеолог: „Цар Царева царује над царевима” (). Коришћен је на заставама и кованом новцу. Симбол је кориштен и на царској застави дивелион (), поморској ратној застави, кориштен је испред свих других барјака, забиљежен од стране Георгија Кодиноса погрешно као „крст са огњилом” (), и приказан у кастиљанском географском и хералдичком рукопис „Књига познања свих краљевстава” (око 1350). Како Александар Соловјев пише, не постоји пракса употребе слова у западној хералдици.
Историја
Средњи вијек Најстарији сачувани историјски извор крста са четири оцила је „Дечански полијелеј”, који је поклонио краљ Стефан Урош II Милутин манастиру Прохор Пчињски, у коме се сада чува.
Стојан Новаковић тврди да је употреба оцила, као државног симбола, почела 1397. године, за вријеме владавине Стефана Лазаревића. Вјероватно је изведен из „Дечанског полијелеја”. Српски историчар Станоје Станојевић тврди да су оцила у употребу ушла 1345. године, за вријеме крунисања Душана Силног за цара. У средњем вијеку, у Србије је био у употреби и „грчки стил”, са затвореним оцилима (Β, β), и „српски стил”, са отвореним оцилима (С).
мини|десно|180п|Исјечак Ваљсекове мапе из 1439. године
На мапи Габријела де Ваљсека из 1439. године Србија је означена са крстом са оцилима и двоглавим орлом.
thumb|Стилизована оцила, Саборна Црква у Београду
Илирски грбовници У јужнословенским хералдичким изворима, познатим као „Илирски грбовници”, српски крст је пронађен у грбовнику Коренића Неорића (1595), који приказује грб Србије () као бијели крст са црвеном подлогом, са четири оцила, такође приказује грб Мрњавчевића са истим дизајном, са инверзним бојама и српским орлом у средишту крста. Према Мавру Орбину, користили су га Вукашин Мрњавчевић и Лазар Хребељановић. Сљедећи су пронађени у Београдском грбовнику II (око 1600—1620), Фојничком грбовнику (између 1675—1688), грбовнику Станислава Рубчића (око 1700) и Стематографији (1741).
Званична употреба Карловачка митрополија, успостављена 1708. године, поставила је оцила на свој печат.
Након српске револуције, оцила се јављају на свим српским грбовима, осим на грбу СР Србије из 1947. године, на коме је уклоњен крст, остављајући четири стилизована слова С; то је урађено да би се друштвено ограничила и политички маргинализовала вјерска заједница и религија уопште. Током Другог свјетског рата, централни орган квислиншке власти у окупираној Србији, Влада народног спаса, користила је оцила на свом грбу.
Насљеђе Оцила се често користе у српској хералдици.Anarheologija Slika 5: Srpski štit, grb Despotovine od početka XV veka.
На споменику у Спомен костурница на Церу у селу Текеришу, гдје се водила прва битка Првог свјетског рата, налази се натписи „18-VIII-1914” и „Ваша дела су бесмртна” и грб са оцилима. На споменику у Шамцу посвећеном страдалим Србима током рата у Босни и Херцеговини налази се српски орао у средини, а са десне и лијеве стране се налазе српска оцила.Jean-Arnault Derens, EU plans trade routes across the continent
Примјери
Заставе и грбови
Историјски грбови и заставе
Градови и општине у Србији
Градови и општине у Босни и Херцеговини
Градови и општине у другим државама
Друге употребе
Види још Грбови Србије кроз историју Симболи Византије
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Српска култура Категорија:Српска историја Категорија:Крстови по културама Категорија:Национални симболи Србије Категорија:Национални симболи Републике Српске