Непосредни повод за Први светски рат био је Сарајевски атентат. Међутим, узроци су били много дубљи. Рата би било и без овог атентата.Рата би било и без Принципа („Вечерње новости“, 18. септембар 2013)
Крајем XIX и почетком XX века постојала су два велика војно-политичка савеза - Централне силе и Антанта. Централне силе - Аустроугарска и, пре свега, Немачка - тежиле су новој подели света (пре свега колонија) због чега су дошле у конфликт са старим колонијалним силама, нарочито са Енглеском и Француском. Временом су се односи између блокова заоштрили, што је довело до тзв. политике Хладног рата, а то је значило сталну трку у наоружавању, честе кризе и спорове међу супротстављеним блоковима, избијање бројних локалних ратова, шпијунске афере, итд.
Опште је прихваћено да је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву био само непосредан повод за Први светски рат, док су стварни узроци много дубљи, од којих су централни пориви и интереси различитих националистичких елемената кључни.
Милитаризам и аутократија
Амерички председник Вудро Вилсон био је један од заступника теорије да је главни узрочник Првог светског рата био милитаризам.30 October 1918 in Herbert Hoover, . Друга становишта узроке за избијање рата лоцирају у превеликој моћи аристократије и војне елите у земљама као што су Немачка, Русија и Аустроугарска. Према њима, рат је био последица њихове тежње ка војној моћи и гађења према демократији. Ова становишта су нарочито дошла до изражаја у антинемачкој пропаганди. Заступници ове теорије су на крају проузроковали абдикацију владара као што је кајзер Вилхелм II и пропаст аристрократије и милитаризма уопште. Ова платформа обезбедила је делимично оправдање за улазак САД у рат након капитулације Руског царства 1917.
Силе савезнице, Велика Британија и Француска, обе демократије, сукобиле су се са Централним силама које су чиниле Немачка, Аустроугарска и Османско царство. Русија, једна од савезничких сила, била је царство све до 1917. али се противила потчињавању словенских народа од стране Аустроугарске. Имајући у виду овакву позадину, схватање рата као сукоба демократије са једне стране и диктатуре са друге, првобитно је имало одређен легитимитет али је са наставком конфликта изгубило на кредибилитету.
Вилсон се надао да ће Друштво народа и опште разоружање обезбедити трајни мир. Позивајући се на Х. Ф. Велса, он је описао Први светски рат као „рат који ће окончати све ратове“. У том циљу био је спреман да стане на страну Француске и Британије упркос њиховом сопственом милитаризму.
Фриц Фишер је највећи део кривице свалио на немачку аристократију.Southgate Troy, "The Fischer Controversy" , Приступљено 27. 4. 2013. Тврдио је да су немачке вође сматрале да губе моћ и да њихово време пролази. Немачка Социјалдемократска партија је већ победила на неколико избора и са значајним бирачким телом, постала је једна од најбројнијих политичких партија у Немачкој. Иако су изабране институције имале релативно малу моћ у односу на Кајзера, постојало је страховање да је некакав облик политичке револуције неизбежан. Русија је била усред велике војне реформе која је требало да буде готова у 1916—17. Рат би ујединио Немачку и довео до пораза Русије пре него што ова реформа буде спроведена. У својим каснијим радовима Фишер је отишао корак даље тврдећи да је Немачка планирала почетак рата још 1912.
Самјуел Р. Вилијамсон је нагласио улогу Аустроугарске која се надала ограниченом рату против Србије и сматрала је да ће, уз снажну подршку Немачке успети да сузбије руске амбиције на Балкану. Међутим, растући српски национализам и снажна подршка Русије имали су за последицу распад монархије састављене од 11 различитих националности.
Баланс моћи мини|лево|300п|Развој догађаја током Првог светског рата. Један од циљева спољне политике великих сила у предратним годинама био је одржање равнотеже снага у Европи. Оваква настојања преточена су у веома компликовану мрежу тајних и јавних савеза и споразума. Нпр. после Француско-пруског рата (1870—71), Британији је више одговарала јака Немачка као противтежа њеном традиционалном непријатељу — Француској. Након што је Немачка започела остварење свог плана изградње снажне морнарице која је требало да парира британској краљевској ратној морнарици, ово становиште је промењено. Француска је савезника за супротстављање претњи јаке Немачке пронашла у Русији. Аустроугарска, угрожена јачањем Русије, потражила је савезника у Немачкој.
У тренутку избијања Првог светског рата ови споразуми су само делимично одређивали на чијој страни која држава треба да ступи у рат. Британија која није имала споразум са Француском и Русијом, ипак је ушла у рат на њиховој страни; Италија је касније одлучила да се придружи савезницима. Можда је најзначајнији споразум био првобитни „одбрамбени“ пакт између Немачке и Аустроугарске, који је Немачка 1909. проширила одредбом по којој ће Немачка пружити помоћ Аустроугарској чак иако она отпочне рат.
Економски империјализам
Владимир Лењин сматрао је да је један од главних узрочника рата империјализам. Лењин је овакав закључак донео ослањајући се на економске теорије Карла Маркса и енглеског економисте Џона А. Хобсона, који је предвидео да ће неограничена трка за проширењем тржишта довести до глобалног сукоба. “Imperialism" (1902) fordham.edu website , Приступљено 27. 4. 2013. Овај аргумент је био веома популаран у периоду непосредно пред избијање рата и значајно је допринео успону комунизма. Лењин је тврдио да су банкарски интереси различитих капиталистичко-империјалистичких сила довели до сукоба.
Трговинске баријере Кордел Хал, амерички државни секретар у администрацији Френклина Рузвелта, веровао је да су трговинске баријере биле главни узрок и Првог и Другог светског рата. Он је 1944, помогао у изради Бретон Вудс споразума за смањивање трговинских баријера и елиминисање онога шта је он сматрао за узрок сукоба.
Политички узроци Слабљење утицаја Аустроугарске на Балкану и јачање панславенског покрета створили су такву политичку атмосферу у којој се сматрало да је нови рат на Балкану неизбежан. Буђење националне свести одвијало се паралелно са сталним растом и јачањем Србије, у којој је антиаустријско расположење било нарочито изражено. Аустроугарска је 1878. окупирала османску провинцију Босну и Херцеговину, у којој су тада Срби чинили већинско становништво. Босна и Херцеговина су тек 1908. формално анектиране од стране Аустроугарске. Ово буђење националне свести, такође се поклопило и са слабљењем Османске империје. Русија је подржавала пансловенски покрет због етничке и религијске повезаности са њим, али и због супротстављености тог покрета Аустрији, са којом Русија није била у најбољим односима још од времена Кримског рата. Догађаји који су томе претходили, као што је пропали покушај склапања споразума између Русије и Аустрије, као и стално настојање Русије да избије на топло море додатно су мотивисали Санкт Петербург.
Поред наведених, постојало је још много различитих геополитичких мотива широм Европе. Француска предаја Алзаса и Лорене Немачкој, након Француско-пруског рата, створила је осећање иредентистичког реваншизма у тој земљи. Француска је због тога склопила споразум са Русијом, чиме је Немачкој створила претњу вођења рата на два фронта.
Систем савеза Главни механизам почетка рата који је одвео све тадашње светске силе у Први светски рат једну за другом био је систем савеза.
Оно што је требало да буде стриктно ограничени и кратки рат, између оптуженог и оптужујућег — Србије и Аустроугарске прерасло је врло брзо у нешто што је било изнад најгорих очекивања и најратоборнијих министара у Берлину (и наравно Бечу, који је ускоро постао свестан у шта се упустио), упркос немачким гаранцијама о брзом крају рата.
Је ли могуће да се уђе дубље у европску историју, као истраживање разних савеза који ће одиграти главне улоге у највећем покољу до 1914? Но вратимо се још у период пре самог почетка рата, у другу половину 19. века, када је немачки канцелар Ото фон Бизмарк створио основе будућих савеза — уједињење разједињених немачких земаља у јединствену нову државу Немачко царство.
Бизмаркова потреба за савезима Бизмарково стварање уједињене Немачке било је директно повезано с избијањем рата 43 године касније, које је резултовало стварањем кључних савеза који ће касније да стигну на светску позорницу.
Испунивши своју животну жељу, Бизмаркови експанзионистички планови били су приведени крају. Осигурао је шта је тражио, и његова главна жеља било је очување стабилности тек створеног Царства. Започео је тако да ствара Савезе Европе, тако заштитивши Немачку од потенцијалних непријатеља.
Био је посебно свестан да Француска неће мирно гледати на своје некадашње покрајине које је изгубила у Пруско-француском рату. Заправо француски ратни план XVII је био већином базиран на поновном враћању покрајина Алзас и Лорена под француску власт, у што краћем времену, али са застрашујућим последицама.
Бизмарк се у почетку није бојао савеза између Француске и Уједињеног Краљевства, делом због тога што је у то време Британија водила политику тзв. „сјајне изолације“, самопроглашене политике немешања у збивања на континенту.
Лига три цара и Двојни савез Започео је да преговара и 1873. створио Лигу три цара, који је обавезао Немачку, Аустроугарску и Русију да помажу једна другој за време рата. То стање се одржало до 1878, када је Русија иступила из савеза, оставивши Бизмарка у новом Двојном савезу с Аустроугарском 1879.
Овај каснији споразум обавезао је те земље да помажу у случају руског напада на једну од њих, или ако Русија буде помагала иједној другој држави у рату против Аустроугарске, или Немачке. Ако иједна друга држава буде нападнута од неке велике силе, нпр. Француске, обе државе, и Немачка и Аустроугарска морају остати неутралне.
мини|десно|Италијански краљ Виторио Емануел III
Овај савез, за разлику од осталих, трајао је до избијања рата 1914. Но Аустрија је позвала Немачку у помоћ да присили Русију на престанак слања помоћи Србији (која је била савезом повезана с Русијом), на што је Немачка одмах пристала.
Тројни савез Две године након што су Немачка и Аустроугарска потписале споразум о Двојном савезу, Краљевина Италија је ушла у Тројни савез (1882). Под условима тог споразума, Немачка и Аустроугарска обећале су помоћ Италији у случају да буде нападнута од стране Француске и обратно — Италија је била обавезна да помогне у случају да Француска објави рат Аустроугарској или Немачкој, или обема.
Надаље, да се једна потписница нашла у рату с две силе (или више), остале две потписнице пружиле би војну помоћ. На крају, да је иједна од три потписнице одлучила да започне „превентивни“ рат, остале две потписнице остале би неутралне.
Један од главних циљева Тројног савеза био је да спречи Италију да објави рат против Аустроугарске, с којом је имала несугласице око територијалних питања.
Тајни француско-италијански договор У раздобљу када су везе међу чланицама Тројног савеза започеле да слабе, Италија је започела тајне преговоре с Француском, под којим би Италија остала неутрална у случају да Немачка нападне Француску, што се и догодило.
Године 1914. Италија је прогласила да је немачки напад на Француску „агресорски“ и тако се позвала на клаузулу да се Италија прогласи неутралном. Годину дана после Италија улази у рат, али као савезник Британије, Француске и Русије.
Споразум реосигурања Потенцијално велике важности, иако је пропао након три године, Бизмарк 1887. пристаје на такозвани Споразум реосигурања са Русијом.
Тај документ осигуравао је обема силама да остану неутралне ако иједна од њих буде уведена у рат с трећом силом (или офанзивно или дефанзивно).
Но, да је та трећа сила била Француска, Русија не би била обавезна да пружи помоћ Немачкој (као и што Немачка не би могла да пружи помоћ Русији у рату с Аустроугарском) Бизмарк је тим споразумом хтео да избегне могућност рата на два фронта против Француске и Русије.