Пакистан (, ), званично Исламска Република Пакистан (, ) је држава у Јужној Азији. То је пета најмногољуднија земља на свету, са популацијом од скоро 243 милиона људи, и има другу највећу муслиманску популацију на свету одмах иза Индонезије. Пакистан је 33. највећа земља на свету по површини и друга по величини у јужној Азији, простире се на 881.913 квадратних километара. Има обалу од 1.046 километара дуж Арапског мора и Оманског залива на југу, а граничи се са Индијом на истоку, Авганистаном на западу, Ираном на југозападу и Кином на североистоку. Од Таџикистана је уско одвојен авганистанским Ваханским коридором на северу, а дели и поморску границу са Оманом. Исламабад је главни град земље, док је Карачи највећи град и финансијски центар.
Пакистан је место неколико древних култура, укључујући 8.500 година старо неолитско налазиште Мехргарх у Белуџистану, цивилизацију долине Инда из бронзаног доба, најобимнију цивилизацију афро-евроазије, и древну цивилизацију Гандхара. Регион који обухвата модерну државу Пакистан био је царство вишеструких империја и династија, укључујући Ахемениде; укратко онај Александра Великог; Селеукиди, Маурије, Кушани, Гупта; Омејадски калифат у својим јужним регионима, Хинду шахије, Газнавиди, Делхи Султанат, Могули, Дурани, Османско царство, Царство Сика, влада Британске Источноиндијске компаније, а најскорије, Британски Раџ од 1858. до 1947. године.
Подстакнут Пакистанским покретом, који је тражио домовину за муслимане Британске Индије, и изборним победама 1946. Свеиндијске муслиманске лиге, Пакистан је стекао независност 1947. након поделе Британско-индијског царства, који је доделио одвојену државност својој региона са већинским муслиманским становништвом и био је праћен неупоредивом масовном миграцијом и губитком људи. У почетку као доминион Британског Комонвелта, Пакистан је званично израдио свој устав 1956. године и постао проглашена исламска република. Године 1971, ексклава Источни Пакистан се отцепила као нова земља Бангладеш након деветомесечног грађанског рата. У наредне четири деценије, Пакистаном су владале владе чији су се описи, иако сложени, обично смењивали између цивилних и војних, демократских и ауторитарних, релативно секуларних и исламистичких. Пакистан је 2008. изабрао цивилну владу, а 2010. усвојио парламентарни систем са периодичним изборима.
Пакистан је држава средње моћи, и има шесту по величини сталну оружану снагу на свету. Проглашена је држава са нуклеарним оружјем, и рангирана је међу привредама у настајању и водећим растом, са великом средњом класом која брзо расте. Политичку историју Пакистана од стицања независности карактеришу периоди значајног економског и војног раста, као и периоди политичке и економске нестабилности. Етнички и лингвистички је разнолика земља, са сличном разноликом географијом и дивљим животињама. Земља се и даље суочава са изазовима, укључујући сиромаштво, неписменост, корупцију и тероризам. Пакистан је члан Уједињених нација, Шангајске организације за сарадњу, Организације исламске сарадње, Заједнице нација, Јужноазијске асоцијације за регионалну сарадњу и Исламске војне коалиције за борбу против тероризма, и означен је као главни не- НАТО савезник од стране Сједињених Држава.
Порекло назива
Име Пакистан на урдуу и персијском језику значи земља чистих. Чодхари Рахмат Али смислио је име 1933. године и објавио га у памфлету Сад или никад. Реч је заправо акроним назива муслиманских територија западне Индије - П за Панџаб, А за Авганија, К за Кашмир, С за Синд и -тан за Белуџистан (провинција у Пакистану). Везник И додат је касније, јер истан на урдуу значи земља, док пак значи чист. Држава је названа Пакистан 1947. године, док је данашњи назив, Исламска Република Пакистан, у употреби од 1957. године.
Географија
Положај Пакистан обухвата област од 803.940 -{km²}-. Ова бројка не броји површину оспорене територије Кашмир , 2006 Источни регион Пакистана се налази на индијској тектонској плочи, док се западни и северни делови налазе на иранском и евроазијском платоу. Пакистан има 1.046 km дугачку поморску границу на Арабијском мору, док укупна земљишна граница броји 6.774 km (2.430 -{km}- са Авганистаном, 523 -{km}- са Кином, 2.912 -{km}- са Индијом и 909 -{km}- са Ираном).
Геологија и рељеф мини|Географска мапа Пакистана
мини|лево|К2 - други по висини врх на свету, после Монт Евереста. Висина 8.611 m
Пакистан је географски разнолика земља. На југу се налазе долине и равнице, песковите плаже и пријатна клима, док се на северу налази ланац Хималаја са врховима високим преко 8.000 m. Пакистан броји око 108 планинских врхова преко 7.000 m и пет врхова преко 8.000 m (К2 и Нанга Парбат). Река Инд протиче кроз Пакистан. Северни део земље је веома атрактивно туристичко место и Мека за планинаре. Западно од Инда се налази провинција Белуџистан са сувом климом и зеленим долинама, док су на истоку пешчане дине и пустиња Тар у области Тарпаркер.
мини|лево|Утврђење око града који се налази у пустињи Тар
Пустиња Тар (на Урду језику تھرپارکر) у јужној провинцији Синд је седма по величина и једина плодна пустиња у свету. Многе области Панџаб и Синд региона су веома плодне, па је пољопривреда веома развијена у њима.
Клима Клима варира заједно са географијом. Хладне зиме и врућа лета доминирају севером, док блага клима доминира југом. У централним деловима није реткост да током летњих месеци жива пређе 45 °C, док су зиме јако хладне са температурама испод нуле. Током касних месеци летње сезоне, непредвидљиви монсунски ветрови доносе варљиве количине кише - од 250 милиметара до преко 1.250 милиметара.
Историја
Данашњи грађани Пакистана представљају мешавину различитих раса и етничких група (Харапани, Персијанци, Парћани, Кушани, Хуни, Авгани, Арапи, и Турци). Током вишевековних напада, освајања и мигрирања, свака од горе поменутих група је оставила траг на простору данашњег Пакистана и многи обичаји и традиције су постале саставни део културе Пакистана. Данашњи Пакистан такође представља територију треће најстарије цивилизације (после Месопотамије и Египта), која је постојала још 2500. п. н. е. и трајала све до њеног пада 1500. п. н. е. Данашњи Пакистан је основан 1947. године, 14. августа, али територије које му данас припадају се преклапају са историјом и развојем територија које припадају данас другим државама - Индији, Ирану и Авганистану. Регион је вековима био трговинска путања. Највећа трговина свилом се некада обављала рутом која пролази кроз територије данашњег Пакистана и рута се звала Пут свиле. Неретко се ова територија зове Музеј раса, управо због мешавине култура и етничких група на овој територији као резултат трговине. Познати историчар и географ де Мулер је често поредио овај регион са регионом северне Африке: Ако је, како се каже, Египат дар Нила, онда је Пакистан дар Инда..
Ова трећа по старости и развијености цивилизација, нестала је средином другог миленијума п. н. е. и заменила ју је Ведик Цивилизација, која се простирала великим делом северне Индије и Пакистана. Велике силе, царства и војске су владале регионом, од Персијског царства око 543. п. н. е, Александра Великог 326. п. н. е. до Мауријског царства. Индо-грчко краљевство је обухватало регион Гандаре и Панџаба око 184. п. н. е. У овом периоду град Такшашила постаје центар образовања. Остаци некадашњег града, који се налазио западно од Исламабада, је један од највећих археолошких ископина у Пакистану.
Године 712. н. е. арапски генерал Мухамед ибн Касим је освојио Синд и Мултан у јужном делу Панџаба, и тиме започиње владавина неколико муслиманских царевина (Газнавидско царство, Делхијски султанат и Могулско царство). Током дугог периода многи верски учитељи успешно упознају локално становништво са новом религијом - ислам. Током постепеног слабљења утицаја Могулског царства у региону почетком 18. века, припадници етничких група Афгана, Балока и Сика заузимају велики део територије Пакистана све до доласка Британске источноиндијске компаније.
Индијски рат за независност 1857. године је био последњи велики оружани сукоб против британске владавине у региону. Политичка странка Муслиманска лига постаје све популарнија током касних 30-их година 20. века, као резултат страха локалних муслимана да нису довољно заступљени у политици, као и у друштву. Дана 29. децембра 1930. године, током председничког обраћања, Алама Икбал се обраћа нацији и захтева оснивање самосталне муслиманске државе на северозападу јужне Азије. Мухамед Али Џина објављује Теорију двеју нација.
лево|мини|Мухамед Али Џина (лево) са Махатмом Гандијем Ова теорија је директно довела до Лахорске резолуције 1940. године, која је за резултат имала креирање државе Пакистан 1947. године.
Пакистан је међународно признат 14. августа 1947. године. Тадашња територија Пакистана се састојала из два муслиманска дела која нису била спојена, већ је између њих била Индија. Један део се налазио на западу јужне Азије и граничио се са Ираном, док се други део налазио на источном делу јужне Азије. Оваква подела са Индијом између, је довела до сукоба између два народа која су припадала различитим религијама. Оружани сукоби су избили око нејасно дефинисаних граница, нарочито око територија Џаму и Кашмир. Сукоби око Кашмира су прерасли у Индијско-пакистански рат 1947. или Први Кашмирски рат (1947—1948. године), у којем су обе стране, Индија и Пакистан, освојиле једнако велике делове територије. Република Пакистан је проглашена 1958. године након војног пуча на челу са Ајуб Каном (1958—69. године). Он је био председник новонастале републике током веома нестабилних, како унутрашњих тако и политичких односа са Индијом. Политичка нестабилност у региону довела је до Другог рата са Индијом 1965. године. Његов наследник Јаја Кан (председник у периоду од 1969. до 1971) је поред политичких проблема морао да се суочи и са елементарном непогодом - циклоном - који је Пакистан коштао 500.000 живота. Нестабилност у источном Пакистану је прерасла у нових ратних сукоба - Бангладешки ослободилачки рат и Индијско-пакистански рат 1971. године, и напокон губљења територија на источном делу Азије и стварање самосталне државе Бангладеш.
Од 1972. до 1977. године Пакистаном је владао Зулфикар Али Буто. Године 1977. Буто је збачен а 1979. осуђен је на смрт. На челу војног суда је био генерал Зиа-ул-Хак, који постаје трећи војни диктатор. Пакистански грађански устав, доласком генерала на власт, је замењен Исламским шеријатским закоником, којим се владало како грађанским правом тако и војним. Године 1988. у авио несрећи генерал Зиа гине, а на чело владе долази прва жена премијер Беназир Буто, ћерка убијеног Зулфикар Али Бута.
мини|Председници Мушараф и Буш током конференције за штампу
Током наредних десет година, на парламентарним изборима госпођа Буто бива замењена Наваз Шарифом да би након три године опет била изабрана. Године 1991. Пакистан учествује у војној коалицији на челу са САД у Заливском рату. Пакистан улази у коалицију са јасним улогом - одбрана Саудијске Арабије и шаље 5.000 војника. Војна напетост у Каргил конфликту са Индијом 1999. године завршава се војним пучем у којем генерал Первез Мушараф заузима парламент. Године 2001. Мушараф постаје председник и премијер након оставке Рафик Тарара. Године 2002. Мушараф препушта место премијера (али задржава функцију председника) и предаје га изабраном Зафарула Кан Џамалију, којег је наследио на парламентарним изборима 2004. године Шаукат Азиз. Након претњи сменом Мушараф је одлучио да поднесе оставку у августу 2008.
Влада