Драма је жанр у књижевности, који је настао у петом веку пре нове ере, за време античке Грчке и који се и данас развија.Elam (1980, 98). Драма је књижевно дело, које, углавном, служи јавном извођењу у позоришту. У току 18. и 19. века опера је настала као комбинација драме, поезије и музике. Основне подврсте драме су: трагедија, комедија и драма у ужем смислу, које се прво појављују неколико векова пре наше ере. Старогрчка драма је према легендама настала за време верског фестивала, када се један певач одвојио од збора и почео певати сам. Грчка трагедија се углавном бавила познатим митолошким темама. Трагедије су, слично као и данас, радови озбиљнијег и тежег карактера и тичу су се углавном људских трагичних судбина. За разлику од њих, комедије су већином ведријег карактера и готово увек имају срећан завршетак. Грчки фестивали драме били су такмичарског типа, а писци су се за такмичење пријављивали са тетралогијама: три трагедије и једном комедијом. Најпознатији антички драмски писци су Есхил, Софокле и Еурипид, као и комедиограф Аристофан.
мини|left|200п|Грчке маске трагедије и комедије, римски мозаик мини|left|200п|Кинеска драма мини|left|200п|Позориште мини|left|200п|Глумци у индијској драми Сматран жанром поезије уопште, драмски модус је био у супротности са епским и лирским модусима још од Аристотелове Поетике (око 335. п. н. е.) — најранијег дела драмске теорије.Francis Fergusson writes that "a drama, as distinguished from a lyric, is not primarily a composition in the verbal medium; the words result, as one might put it, from the underlying structure of incident and character. As Aristotle remarks, 'the poet, or "maker" should be the maker of plots rather than of verses; since he is a poet because he imitates, and what he imitates are actions'" (1949, 8). На енглеском (као што је био аналоган случај у многим другим европским језицима), реч play или игра (превод англосаксонског pleġan или латинског ludus) била је стандардни термин за драме све до времена Вилијама Шекспира – баш као што је њен творац био плејмејкер, а не драматург, а зграда је била играоница, а не позориште.Wickham (1959, 32–41; 1969, 133; 1981, 68–69). The sense of the creator of plays as a "maker" rather than a "writer" is preserved in the word playwright. The Theatre, one of the first purpose-built playhouses in London, was an intentional reference to the Latin term for that particular playhouse, rather than a term for the buildings in general (1967, 133). The word 'dramatist' "was at that time still unknown in the English language" (1981, 68).
Употреба „драме“ у ужем смислу за означавање одређене врсте представе датира из модерног доба. „Драма“ се у овом смислу односи на комад који није ни комедија ни трагедија — на пример, Золина Тереза Ракин (1873) или Чеховљев Иванов (1887). То је ужи смисао који су филмска и телевизијска индустрија, заједно са филмским студијама, усвојиле да опишу „драму” као жанр у својим медијима. Термин „радио драма” је коришћен у оба смисла - првобитно преношен у живој изведби. Такође се може користити да се односи на префињенији и озбиљнији вид драматурске продукције радија. Извођење драме у позоришту, коју глумци изводе на сцени пред публиком, претпоставља колаборативне начине продукције и колективни облик рецепције. На структуру драмских текстова, за разлику од других облика књижевности, директно утиче ова сарадничка продукција и колективна рецепција.
Пантомимизам је облик драме где се радња приче исприча само кроз покрет тела. Драма се може комбиновати са музиком: драмски текст у опери се углавном пева у целини; што се тиче неких балета, плес „изражава или имитира емоције, карактер и наративну акцију“.Encyclopaedia Britannica Мјузикли укључују и говорне дијалоге и песме; а неки облици драме имају успутну музику или музичку пратњу која наглашава дијалог (мелодрама и јапански но, на пример).See the entries for "opera", "musical theatre, American", "melodrama" and "Nō" in Banham (1998). Драма у прмару је форма која је намењена читању, а не извођењу.Manfred by Byron, for example, is a good example of a "dramatic poem." See the entry on "Byron (George George)" in Banham (1998). У импровизацији, драма не постоји пре тренутка извођења; извођачи смишљају драмски сценарио спонтано пред публиком.Some forms of improvisation, notably the Commedia dell'arte, improvise on the basis of 'lazzi' or rough outlines of scenic action (see Gordon (1983) and Duchartre (1929)). All forms of improvisation take their cue from their immediate response to one another, their characters' situations (which are sometimes established in advance), and, often, their interaction with the audience. The classic formulations of improvisation in the theatre originated with Joan Littlewood and Keith Johnstone in the UK and Viola Spolin in the US; see Johnstone (1981) and Spolin (1963).
Историја западне драме Класична грчка драма thumb|upright=1.2|Рељеф седећег песника (Менандер) са маскама Нове комедије, 1. век пре нове ере – почетак 1. века нове ере, Музеј уметности Универзитета Принстон
Западна драма потиче из класичне Грчке.Brown (1998, 441), Cartledge (1997, 3–5), Goldhill (1997, 54), and Ley (2007, 206). Taxidou notes that "most scholars now call 'Greek' tragedy 'Athenian' tragedy, which is historically correct" (2004, 104). Brown writes that ancient Greek drama "was essentially the creation of classical Athens: all the dramatists who were later regarded as classics were active at Athens in the 5th and 4th centuries BC (the time of the Athenian democracy), and all the surviving plays date from this period" (1998, 441). "The dominant culture of Athens in the fifth century", Goldhill writes, "can be said to have invented theatre" (1997, 54). Позоришна култура града-државе Атине произвела је три жанра драме: трагедију, комедију и сатирску представу. Њихово порекло остаје нејасно, иако су до 5. века пре нове ере били институционализовани у такмичењима која су се одржавала као део прослава бога Диониса.Brockett and Hildy (2003, 13–15) and Banham (1998, 441–447). Историчари знају имена многих древних грчких драматичара, међу којима је и Теспис, који је заслужан за иновативност глумца („хипокрита“) који говори (а не пева) и опонаша лик (уместо да говори у својој личности), док остварује интеракције са хором и његовим вођом („корифеји“), који су били традиционални део извођења недрамске поезије (дитирамске, лирске и епске).Banham (1998, 441–444). For more information on these ancient Greek dramatists.
Види још Радио драма Драма у ужем смислу Комедија Трагедија Кореодрама Драма Студио
Референце
Литература
. (1993) .
Brandon, James R. 1981. Introduction. In Baumer and Brandon (1981, xvii–xx).
Ed. Martin Banham Facts on File ser/Infobase.
. In: Easterling (1997c, 3–35).
. Unabridged republication(1966) .
Durant, Will & Ariel Durant. 1963 The Story of Civilization, Volume II: The Life of Greece. 11 vols. New York: Simon & Schuster. Easterling, P. E. 1997a. "A Show for Dionysus." In Easterling (1997c, 36–53). Easterling, P. E. 1997b. "Form and Performance." In Easterling (1997c, 151–177).
. (1968) . . In: Easterling (1997c, 54–68).
; Oxford: . Rev. ed(2007) .
. Trans. John Halliday. European Studies in English Literature Ser, (1988) . Rémy, Tristan. 1954. Jean-Gaspard Deburau. Paris: L’Arche.
. In: Banham (1998, 516–525).
. Third rev. ed Evanston, Il.: , (1999) .
Wickham, Glynne. 1959. Early English Stages: 1300—1660. Vol. 1. London: Routledge.
Revised , in two volumes (1812): I & II
, Amsterdam , New York 41911 , Baltimore , Oxford
. 164-78 , Chapel Hill/London
Спољашње везе -{Greek & Roman Mask Timeline }-
Категорија:Књижевне врсте *