Око је орган визуелног система. Оно пружа живим организмима визију, способност примања и обраде визуелних детаља, као и омогућавају неколико функција одговора на фотографије које су независне од вида. Очи детектују светлост и претварају је у електрохемијске импулсе у неуронима. Код виших организама, око је сложен оптички систем који сакупља светлост из околног окружења, регулише њен интензитет кроз дијафрагму, фокусира га кроз подесиви склоп сочива да формира слику, претвара ову слику у скуп електричних сигнала и преноси ове сигнале у мозак преко сложених неуронских путева који повезују око преко оптичког нерва са визуелним кортексом и другим деловима мозга. Очи са снагом раздвајања долазе у десет фундаментално различитих облика, а 96% животињских врста поседује сложен оптички систем. Очи које решавају слике присутне су код мекушаца, хордата и зглавкара.
Очи су главни органи вида кичмењака и великог броја бескичмењака. Чак и једноћелијске животиње имају фотоосетљиве структуре које се означавају као очи. Кључне способности чула вида, као што су оштрина, акомодација, виђење боја, ширина видног поља, (не)бинокуларност и стереоскопија вида увелико варирају, зависно од сложености грађе и прилагођавањима на специфичне начине живота, односно еколошке нише и адаптацијске зоне.
Најједноставније „очи“, попут оних код микроорганизама, могу једино да детектују да ли је окружење светло или тамно, што је довољно за функционисање циркадијалног ритма. Код комплекснијих очију, фотосензитивне ганглијске ћелије мрежњаче шаљу сигнале дуж ретинохипоталамусног тракта до супрахиазматичног нуклеуса чиме утичу на циркадијална прилагођавања и на протекталну област да би контролисали светлосни рефлекс зенице.
Преглед мини|220п|лево|Око европског бизона (-{Bison bonasus}-) 250п|мини|Људско око мини|250п|Сложене (фацетоване) очи муве
Комплексне очи могу да разликују облике и боје. Видна поља многих организама, а посебно предатора, обухватају велике области бинокуларним видом чиме се побољшава перцепција дубине. Код других организама, очи су лоциране тако да се максимизује поње прегледа, као што је то случај код Кунића и коња, који имају монокуларни вид.
Прве прото-очи су еволуирале међу животињама пре 600 милиона година у време Камбријске експлозије. Задњи заједнички претходник животиња је поседовао биохемијаки алат који је неопходан за вид, и многи напредни типови очију су еволуирали код 96% животињских врста у шест од око ~35 главних раздела. Код већине кичмењака и неких мекушаца, очи функционишу тако што светлост улази у њих и бива пројектована на светлосно сензитивни панел ћелија, познат као мрежњача, на задњем делу ока. Купасте ћелије (за боју) и штапићасте ћелије (за контрасте слабе светлости) у мрежњачи детектују и конвертују светлост у нервне сигнале вида. Визуелни сигнали се преносе до мозга помоћу видног живца. Такве очи су типично округле, испуњене са транспарентном супстанцом налик на гел која се назива стакластим телом, са сочивима за фокусирање и обично шареницом; релаксирањем или затезањем мишића око шареница мења се величина зенице, чиме се регулише количина светлости која улази у око, и тиме се редукују аберације које може да произведе мањак светлости. Очи већине главоножаца, риба, водоземаца и змија имају фиксне облике сочива, те се фокусирање вида остварује померањем сочива на начин сличан раду камере при подешавању фокуса.
Сложени очи се налазе код зглавкара и састављене су од мноштва једноставних компоненти које, у зависности од детаља анатомије, могу да произведу било једну пикселизирану слику или вишеструке слике, по оку. Сваки сензор има своје сопствено сочиво и фотосензитивне ћелије. Неке очи имају до 28.000 таквих сензора, који су аранжирани хексагонално, и који могу да дају потпуно видно поље са 360°. Сложене очи су веома сензитивне на кретање. Неки зглавкари, укључујући многе -{Strepsiptera}-, имају сложене очи са само неколико компоненти, свака од којих има ретину и стога способност формирања слике, производећи вид. Са сваким оком које гледа на различиту ствар, фузионисана слика свих очију се формира у мозгу, дајући веома различите слике високе резолуције.
Еволуција ока
мини|250п|Упоредни приказ ока човека (лево) и ока хоботнице (десно) мини|250п|Око жарњака (Cnidaria, десно) и фоторецепторне ћелије кишне глисте
Код еволуционо најпримитивнијих животиња - сунђера - не постоје очи као органи. Одрасли (адултни) сунђери су сесилни организми који имају филтрирајући начин исхране и у њиховом животу фоторецепција нема велику улогу. Млади сунђери, ларве, су покретни организми и њима би чуло вида било више него потребно, иако се до скоро сматрало да ни ларве сунђера немају очи. Експериментима осветљавања ларве установљено је њено „бежање“ од осветљења, што је даље водило у откриће фоторецептора груписаних на једном крају ларве, окружених трепљама које покрећу ларву. Ова близина омогућава брзу реакцију ларве на светлост.
Око је назив за орган чула вида вишећелијских животиња. Еволуционо, прве „очи“ представљају у ствари молекулске агрегације фоторецептора у једноћелијским организмима (Protista). Са усложњавањем грађе организама фоторецептори се премештају на одређено и константно место у организму градећи прве органе чула вида. Код примитивних животиња очи су кључне за почетак брзих реакција кретања, предаторства или бежања. Код изведенијих организама, чуло вида је само једно од прималаца информација из спољашњости, и ове информације се интегришу у мозгу.
Код осталих бескичмењака, очи су по правилу развијене. Изузетак чине паразитски облици или организми највећих морских дубина, али већина животиња за које бисмо интуитивно рекли да не поседују очи, поседује их. Тако, очи постоје код инсеката, главоножаца, ракова, паука, али и код медуза, планарија, чланкастих црва, пужева и шкољки.
Разлике између очију појединих група животиња постоје. У првом реду, очи могу бити просте, односно изграђене из једне фоторецепторне ћелије окружене потпорним ћелијама, или сложене, када имамо систем од више фоторецепторних ћелија које интерагују у процесу примања дражи. Већина простих очију служи само за детектовање светлости, али код неких организама (паукови, неке гусенице) ове очи стварају и слике. Сложене очи су једна од важних карактеристика зглавкара, изграђене су од много фацета (мини-просто око) и најразвијеније су код инсеката. Иако се често сматра да свака фацета ствара сопствену слику и да инсекти виде умножено, ова ситуација је ретка - најчешће је у питању добра координација фацета која омогућава стварање слике великог угла виђења и велике резолуције у мозгу.
Фоторецепција има важну и велику улогу у свакодневици животиња. Код животиња које се ослањају на чуло вида у налажењу хране, очи су добро развијене. Најразвијеније (можда не бисмо смели да их назовемо и најсавршеније) очи поседују главоношци и кичмењаци. У ове две групе животиња очи су кроз различите еволуционе путање дошле на исто решење грађе и функционисања органа за вид (појава конвергентне еволуције).
Очи кичмењака
Очи кичмењака могу бити: непарне очи – има их мали број кичмењака и то као темено (колоусте, неке рибе и гуштери) и пинеално око (код колоуста, код осталих кичмењака еволуирало у епифизу); парне очи.
Грађа парних очију
Изграђене су по типу затвореног очног мехура (очна јабучица). Очна јабучица обавијена је са три опне: беоњачом – спољашња опна, која на предњем крају образује провидну рожњачу; судовњачом – богата крвним судовима; на предњем делу образује дужицу (различито обојена - „боја очију") која на средини има отвор – зеницу; иза дужице лежи очно сочиво; мрежњачом (ретина) – унутрашња опна; она је најсложенији део ока; у њој се налазе чулне ћелије - фоторецептори: штапићи – одговорни за разликовање светлости и таме; код сисара су бројнији од чепића; чепићи – одговорни за уочавање боја и детаља предмета; највише их има у средини мрежњаче (на линији која пролази кроз центар ока) на месту које се зове жута мрља – место најоштријег вида.
На месту где очни нерв излази из ока нема чулних елемената па се то место назива слепа мрља.
Људско око
мини|лево|350px|Уздужни пресек људске очне јабучице:1 – Беоњача (-{Sclera}-)2 – Судовњача (-{Chorioidea}-) 3 – Шлемов канал (-{Sinus venosus sclerae/Plexus venosus sclerae}-) 4 – Корен шаренице (приближно: -{Radix iridis}-)5 – Рожњача (-{Cornea}-) 6 – Шареница (-{Iris}-) 7 – Зеница (-{Pupilla}-) 8 – Предња очна комора (-{Camera anterior bulbi}-) 9 – Задња очна комора (-{Camera posterior bulbi}-) 10 – Цилијарно тело (-{Corpus ciliare}-) 11 – Очно сочиво (-{Lens}-) 12 – Стакласто тело (-{Corpus vitreum}-)13 – Мрежњача (-{Retina}-) 14 – Видни нерв (-{Nervus opticus}-) 15 – Зонулска влакна (-{Fibrae zonulares}-) Спољна очна овојница (-{Tunica externa bulbi}-): 1 + 5 Средња очна овојница (-{Tunica media bulbi/Uvea}-): 2. + 6. + 10 Унутрашња очна овојница (-{Tunica interna bulbi}-): 13.
Свако око покреће по три пара очних мишића: два пара равних, и један пар косих мишића. Очна јабучица је покретљива око све три осе, попут карданског зглоба. Очна јабучица има три овојнице. Спољну чине беличасто-полупрозирна беоњача и прозирна рожњача. Беоњача даје оку извесну чврстоћу и облик. На њу се припајају спољашњи очни мишићи (друга њихова хватишта су на зидовима очне шупљине: равних и доњег косог на везивном прстену око оптичког живца у врху очне шупљине, док се горњи коси мишић припаја на горњи коштани зид очне шупљине)."Eye, human."Encyclopædia Britannica from Encyclopædia Britannica Ultimate Reference Suite 2009
Дубље од беоњаче је средња очна овојница или увеа, коју чине судовњача, шареница и цилијарно тело. Она је прокрвљена многим крвним жилама. Судовњача садржи пигмент који спречава продирање светлости у очну јабучицу на било ком месту осим зенице. Боја шаренице зависи од количини пигмента: што је више пигмента, то је око тамније: највише пигмента садрже тамносмеђе шаренице, потом светлосмеђе, зелене, а најмање пигмента имају плаве шаренице. Албино људи у очима немају пигмента и шаренице су им прозирне, па нам се због одраза светлости са крвних жила шаренице, судовњаче и мрежњаче чини да су им шаренице сивкасторужичасте.
Унутрашњи слој очне јабучице чини мрежњача која има два дела: оптички и слепи. Мрежњача је полупрозирна мембрана састављена од четрдесетак врста живчаних ћелија. Део мрежњаче одговоран за оштрину вида је жута пега. Жута пега је средишњи део мрежњаче где су живчане ћелије најгушће распоређене. Поред жуте пеге налази се почетак видног живца који је неосетљив на светло, па се његова пројекција у видном пољу назива слепа пега.
Садржај очне јабучице чине очна водица, сочиво и стакласто тело.
Динамички распон Мрежњача има статички однос контраста отприлике 100:1. Чим се око помакне она усклади изложеност хемијски те уједно прилагођавањем рожњаче. Почетном прилагођавању у сталном, непрекинутом мраку потребно је отприлике 4 секунде. Потпуно прилагођавање помоћу хемијског прилагођавања рожњаче (Пуркињеов ефект) већином се завршава у првих 30 минута. Стога, динамички однос контраста од отприлике 1.000.000:1 је могућ. Процес је нелинеаран, зато сваки прекид светлом започиње ново прилагођавање. Добра адаптација зависи од доброг протока крви; стога прилагођавање у мраку може бити поремећено лошом циркулацијом, те вазоконстрикторима попут алкохола или дувана.
Око укључује сочиво које није знато различито од оних која се налазе у оптичким инструментима попут камера, и зато се иста начела могу употребити. Зеница ока је његова апертура; коју ограничава шареница. Рефракција у рожњачи омогућава да се апертура (зенични отвор) јако мало разликује од правог дијаметра зенице. Улаз зенице има обично пречник од 4 -{mm}-, иако му је распон од 2 -{mm}- у светлој просторији до 8 -{mm}- у мраку.
Типови фоторецептора