__БЕЗКН__

Белоглави бодљикави пацов дрволаз или белоглави бодљикави дрвни пацов (лат. Echimys chrysurus) јесте јужноамеричка врста глодара из породице Echimyidae. Његово станиште ограничено је на шуме и тропске кишне шуме у Бразилу, Француској Гвајани, Гвајани и Суринаму, где живи у крошњама дрвећа и храни се воћем, биљкама и инсектима. Крзно овог глодара најтамније је на потиљку, где се налази и препознатљива бела пруга. Тело му је прекривено крутим, затупљеним покривним длакама или бодљама. Одрасле јединке теже до 760 грама и дугачке су од 24 до 33 центиметра, уз реп чија дужина износи приближно 120% дужине главе и тела заједно.

Белоглави бодљикави пацов дрволаз је ноћна животиња и углавном доноси на свет по два младунца у леглу. Његови познати предатори су украшени јастребасти орао и наочараста сова. Први пут је забележен 1778, а научно описан 1780. године; ретко се виђа у природи, спроведено је врло мало истраживања о његовој екологији и постоји мали број музејских примерака. Ипак, због широке распрострањености и присуства у неколико заштићених подручја, Међународна унија за заштиту природе сврстава га у категорију најмање угрожених врста, иако крчење шума представља опасност по његов опстанак.

Систематика и етимологија мини|лево|alt=Илустрација црног пацова са белим стомаком и делимично жутом главом и репом|Гравура белоглавог бодљикавог пацова дрволаза из 18. века холандског цртача Барента де Бакера, објављена у делу Histoire Naturelle Белоглавог бодљикавог пацова дрволаза први је научно описао немачки зоолог Еберхард Аугуст Вилхелм фон Цимерман 1780. године. Он се ослонио на додатак делу Histoire Naturelle швајцарско-холандског природњака Жан-Никола-Себастјана Аламана из 1778. године под насловом „”, што је кратак чланак који је садржао опис и 13 телесних мера. Цимерман је врсти дао научни назив Myoxus chrysurus и забележио да је њен типски локалитет био „Суринам” (у то време холандска колонија). Првобитни чланак у Histoire Naturelle био је заснован на типском примерку послатом „без икаквих података о називу под којим је познат у својој земљи, нити о местима где живи” приватном колекционару Јакобу Кристофу Клекнеру у Амстердаму, који је често обавештавао Аламана о занимљивим новим примерцима. Није познато шта се догодило са овим типским примерком, мада је Клекнерова збирка распродата на аукцији 1783. године.

Још један опис врсте белоглавог бодљикавог пацова дрволаза дао је 1817. године француски зоолог Анселм Гаетан Демаре, при чему је напоменуо да је првобитни опис „златорепи” можда потекао од раствора у којем је примерак био чуван, будући да препарирани примерак коришћен за поређење није имао такву жуту боју. Он му је доделио научни назив Echimys cristatus; овај назив је касније означен као синоним за Echimys chrysurus.

Таксономија белоглавог бодљикавог пацова дрволаза често се мењала током 18. и 19. века. Након првобитног сврставања у род Myoxus, премештен је у род Hystrix, међу бодљикаво прасад Старог света. Каснији аутори су га сврставали у родове Glis, Loncheres и Nelomys пре него што му је сада прихваћен назив, Echimys chrysurus, доделио швајцарски природњак Хајнрих Рудолф Шинц у свом преводу Кивјеовог дела Le Règne Animal из 1825. године. Овај глодар је типска врста рода Echimys, како је 1935. године утврдио зоолог Џорџ Хенри Хамилтон Тејт. Род Echimys створио је 1809. године француски природњак Жорж Кивје како би обухватио врсту Myoxus chrysurus и једног „”, описаног 1801. године, за које је касније разјашњено да припадају истој врсти, E. chrysurus.

Овај глодар нема подврста. Врста Loncheres paleacea (фон Олферс, 1818) некада се сматрала засебном врстом у оквиру рода Echimys, а касније подврстом белоглавог бодљикавог пацова дрволаза под триноминалним називом Echimys chrysurus paleaceus, али је након поновног испитивања типског примерка препозната као синоним за E. chrysurus. Према генетичким анализама, ова врста је у блиском сродству са врстом Echimys saturnus. Следеће филогенетско стабло приказује сродничке односе између белоглавог бодљикавог пацова дрволаза и његових најближих сродника, искључујући врсту Echimys vieirai:

Биномијални назив врсте потиче из старогрчког језика. Специфијски епитет потиче од речи (chrysos), што значи „злато”, и (oura), што значи „реп (животиње)”. Назив рода Echimys, као и његов синоним Echinomys, потичу од речи (echinos), што значи „јеж”, и (mys), што значи „миш, пацов”.

Распрострањеност и станиште Белоглави бодљикави пацов дрволаз живи широм Гвајане, Суринама, Француске Гвајане и у деловима Бразила. У Бразилу је познат из источног дела басена Амазона, широм државе Амапа и делова државе Амазонас (држава Бразила); источно од реке Рио Негро у пределима северно од реке Амазон, као и источно од реке Шингу јужно од Амазона. Није са сигурношћу утврђено да ли је овај глодар присутан у деловима савезне државе Боливар (држава Венецуеле) у Венецуели. У Француској Гвајани примерци се веома ретко идентификују.

Подручја низијских кишних шума обрасла пузавицама и лијанама омиљено су станиште ове врсте. То је искључиво арбореална врста (која живи на дрвећу); настањује средњи и горњи спрат кишне шуме на надморским висинама од нивоа мора до око 200 метара. Иако је већина јединки виђена у тропским зимзеленим шумама, познато је да живи и у прелазним подручјима између кишних и листопадних шума.

Опис мини|alt=Смеђи и бели пацов на деблу|Глодар виђен са стране, са потпуно видљивим репом чији је врх беле боје Белоглави бодљикави пацови дрволази обично теже до 760 грама и достижу дужину од 24 до 33 центиметра од врха главе до корена репа. Реп је дугачак између 25 и 40 центиметара, што обично износи око 120% дужине главе и тела заједно, и прекривен је длаком која од смеђе боје постепено прелази у белу према врху.

Крзно ове животиње састоји се од мешавине широких, чврстих бодљи и тамних длака које су смеђе при врху, а сиве дуж стабла длаке. Крзно на потиљку је тамније од остатка тела. Уши су мале, слабо одлакане и смеђе боје. Очи су тамносмеђе и имају црвени одсјај. Широка стопала одозго су прекривена смеђим крзном, а сваки прст има канџу. Женке имају три пара развијених трбушних млечних жлезда између предњих и задњих ногу, као и један пар малих, вероватно нефункционалних жлезда у препонском делу.

Међу припадницима породице Echimyidae, род Echimys има неке од најизраженије бодљикавих покривних длака или бодљи, што значи да су веома круте, снажне и имају затупљене врхове. Сматра се да је сврха ових длака, као и разлика у њиховој мекоћи унутар породице, повезана са стаништем предака и потребом за терморегулацијом, будући да мекше и гушће крзно боље задржава топлоту.

Белоглави бодљикави пацов дрволаз поседује неколико спољашњих обележја која служе као дијагностичке фенотипске особине. Главна особина јединствена за ову врсту јесте бела пруга на глави која се пружа од њушке према назад, све до простора између ушију. У поређењу са врстама Echimys vieirai и Echimys saturnus, крзно на леђима белоглавог бодљикавог пацова дрволаза је светлије боје.

Ова врста се од осталих чланова рода Echimys разликује и по неколико одлика лобање: њене слушне буле (коштане структуре у којима се налази унутрашње уво) средње су до мале величине, спољашњи ушни канал је кратак, а поседује и мали унутрашњи ушни канал (коштани канал који повезује унутрашње уво са шупљином у задњем делу лобање, односно задњом лобањском јамом). Конвексна површина доњег задњег дела лобање — љуспичасти део потиљачне кости — има кратке коштане наставке на бочним странама великог потиљачног отвора (отвора на задњем и доњем делу лобање, односно потиљку). У близини, удубљење на бази лобање познато као југуларна јама (лат. fossa jugularis) широко је и дубоко. Мали, готово кружни отвори (фенестре) налазе се испред слушних канала. Преграда (септум) премаксиларне кости, на самом врху горње вилице, непотпуно је раздвојена према задњем делу. Белоглави бодљикави пацов дрволаз има паралелне, правоугаоне зубне низове, а његови образни зуби дужи су него што су широки. Доњи кутњаци веома су слични онима код других бодљикавих пацова дрволаза. Међутим, алвеоларна дужина горњих образних зуба (између 13,3 и 14,5 милиметара) користи се као дијагностичка особина, јер је већа од оне код било ког другог члана породице Echimyidae забележеног у Суринаму.

Понашање и екологија мини|alt=Сова на грани виђена одоздо у мраку|Наочараста сова у Гвајани, један од предатора белоглавог бодљикавог пацова дрволаза Белоглави бодљикави пацови дрволази су ноћне животиње. Код једне женке пронађена су два ембриона, што представља уобичајен број младунаца по леглу код чланова породице Echimyidae; младунци се рађају већ прекривени крзном и отворених очију. Припадници ове породице глодара имају прилично променљиве репродуктивне обрасце, при чему моногамија уступа место полигинији када густина популације омогућава довољан број доступних партнера на истом подручју; ипак, нису забележени конкретни подаци о понашању ове врсте током парења. Врста се уобичајено креће споро, али се може врло брзо кретати кроз гране како би се сакрила када је узнемире људи или предатори. Када се осети угроженом, брзо проналази заклон под лишћем и након тога остаје непомична неколико минута. Познато је да прави гнезда у шупљинама дрвећа, користећи лишће као материјал за израду гнезда. Храни се воћем, лишћем и појединим инсектима, пре свега зглавкарима.

Познати предатори белоглавог бодљикавог пацова дрволаза су украшени јастребасти орао и наочараста сова. Копнени сисари у оквиру ареала овог глодара који га могу ловити укључују оцелоте и обичног опосума. Белоглави бодљикави пацов дрволаз је домаћин неколико паразита, укључујући више врста бува из рода Polygenis и врсту пешчане мушице Bichromomyia flaviscutellata. Ова пешчана мушица главни је вектор ширења паразита Leishmania amazonensis, узрочника лајшманијазе у бразилском делу Амазоније. Крвљу овог глодара такође се храни и Rhodnius paraensis, врста стенице из потпородице Triatominae откривена 1977. године.

Статус очувања Белоглави бодљикави пацов дрволаз има стабилан тренд популације. Потенцијално га угрожава крчење шума, мада у извештају из 2016. године који су за Међународну унију за заштиту природе (IUCN) сачинили Кацефлис и Патон то није означено као значајна претња. Они су ову врсту класификовали као најмање угрожену због њене широке распрострањености и присутности у неколико заштићених подручја. Претходно је у издању публикације Црвени списак IUCN из 1996. године била класификована као рањива врста, због уоченог опадања популације изазваног губитком станишта и претњама од стране интродукованих врста у Бразилу. Постоји мали број музејских примерака и еколошких студија ове врсте, па се генерално сматра ретком врстом и ретко се помиње у научној литератури.

Види још Echimys saturnus Echimys vieirai Echimyidae

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Echimys Категорија:Сисари Јужне Америке