Велес (, ; од 1946. до 1996. град се звао Титов Велес) је град у Северној Македонији, у средишњем делу државе, на Вардару. Велес је седиште и највеће насеље истоимене општине Велес.
Велес је значајно средиште за Северну Македонију. У Велесу су отворени: прва школа македонског језика, прва гимназија, прво позориште, прва библиотека, први музеј и прва музичка школа у Северној Македонији.
Порекло назива У току историје град је често мењао име: од староримског назива Вила Зора, преко османског Ћупурли до данашњег Велес. Данашње име град је добио у 7. веку са досељавањем Словена на Балканско полуострво, од словенске речи велес која значи „у шуми“ (због густих шума које су га окруживале). Ово је и назив за једно старословенско божанство.
Географија Град Велес је смештен у средишњем делу Северне Македоније. Од Скопља, Велес је удаљен је 55 -{km}- јужно.
Рељеф: Велес је средиште историјске области Повардарје, која обухвата подручје око Вардара. Насеље је смештено у котлини реке, на надморској висини од приближно 210 м. Западно од града издиже се планина Јакупица, а јужно планина Бабуна. Источно од града почиње Овче поље.
Клима у Велесу је измењена континентална са значајним утицајем Егејског мора (жарка лета).
Воде: Кроз Велес протиче Вардар. Река дели град на два дела, западни и источни.
Историја мини|Историјска слика Велеса — први воз у граду мини|Средиште Велеса — Споменик Илинденском устанку Подручје данашњег Велеса насељено је већ у доба праисторије. Град на месту данашњег Велеса је основан око 168. п. н. е. под називом Вила Зора.
У 7. веку ово подручје насељавају Словени и дају му данашњи назив. Од 11. века постоје писани докази о насељу под данашњим називом. Године 1371. место је било посед српске великашке породице Дејановића."Просветни гласник", Београд 1902. године Међу сачуваним средњовековним споменицима, најпознатији је Манастир Светог Димитрија (14. век), а од највећег архитектонског интереса је црква Светог Пантелејмона (19. век).
Из Велеса је био родом турски велики везир Ћуприлић."Цариградски гласник", Цариград 1898. године
По београдском календару из 1839. године градић Велес је наводно "у Албанији", а годишњи трговачки вашар одржава се ту 20. маја."Месецеслов", Београд 1839. године
Маја 1856. године страдао је Велес од одметника Арнаута. Ови су запалили и опљачкали док је горео северни део града, који раздваја река Вардар. Изгореле су куће и сва трговачка чаршија.
У граду је 1899. радио Србин лекар, др Иван Поповић, а "првак" велешких Срба тада је Хаџи Јован Весовић. Велики српски родољуб Петар Ташевић убијен је у атентату који су извели "бугараши"."Цариградски гласник", Цариград 1899. године
У Првом балканском рату, српска војска је ушла у Велес 21. октобра/3. новембра 1912."Политика", 22. окт. 1912, стр. 2 Пре овог рата је као граница српске и бугарске зоне фигурирала линија Охрид-Велес-Крива Паланка, при чему би сви ти градови припали Бугарској.Богдановић, Димитрије. Књига о Косову: Ослобођење Косова. rastko.rs У окупираној Србији 1915-18, Велес су заузели Бугари (Македонска војно-инспекцијска област).
У Краљевини СХС/Југославији, Велес је, са Скопским округом, постао део Скопске области, која 1929. постаје део Вардарске бановине.
Пруга Велес – Штип је изграђена 1924, преко Вардара у Велесу је изграђен мост."Илустровани лист"; 1924, бр. 30; стр. 4 и 21"Илустровани лист"; 1924. бр. 48; стр. 4 и 21 (подељени дволист)
Након окупације Југославије 1941, већи део Македоније је прикључен Бугарској. Велес је ослобођен 9. новембра 1944.
Духовни живот Велес је један од врло старих градова Старе Србије, подигнут на реци Вардару, која га раздваја на два дела - источни (звани Прцорек?)и западни. По пристрасном извештачу "Цариградског весника" из 18. децембра 1854. године, очигледно Бугарину - Јордану Константиновом, житељи Велеса - свих 5000 православаца су Бугари, а ови што је занимљиво - говоре бугарско-српским језиком "славенским", и нешто мало цинцарским. Велешани људи су по њему "досетљиви и обдарени Бугари", који су пре 15 година били добри трговци и радили са Пештом и Бечом. Лист "Братство" пише 1899. године, да је у Велесу од 15.000 становника, највише Срба. Бугарски егзархисти су од 1870. године агресивно вршили "побугаривање" у Скопљу, Охриду и Велесу"Политика", Београд 1927. године, тако што су подстицали "филетизам", да би се велешко неопредељено становништво изјаснило - као једино под Турцима прихватљиво - да је бугарско. Одговор је највише зависио од постављеног питања, сељаци би били наведени на пожељни одговор. Агенти бугарског Егзархата су сумњичили Србе код Турака речима: "Срби су у Османској империји једини нелојалан и сумњив народ. Они сањају непрестано о српском царству и одржавају везе са Београдом." То је подстицало непријатељство између турских власти и Срба, доводило до сталних сукоба. Због тога су Турци 1876. године донели наредбу по којој се забрањује "српско име" у Старој Србији и Македонији (Јужној Србији). Од тада су Срби преименовани у пуку "хришћанску рају".
Град је имао две лепе православне цркве, које су измешане са тада постојећих шест џамија. Једна црква је посвећена Св. Спасу, и има врло лепо украшено темпло, по угледу на оно у манастиру Високи Дечани прозван "Вседржитељ". У цркви се служи "славеносно" тј. бугарско-српским језиком. Други храм је посвећен Св. Пантелејмону, то је нова, висока грађевина.
У непосредној околини налазила су се 1854. године три манастира. Први, посвећен Св. Јовану Крститељу прозван "Ветерско", озидали су грађани са конацима и помоћним зградама, чесмом и баштом, ниже које протиче река Пчиња. Манастирска црква је међутим мала и врло стара, грађена наводно за време султана Мехмеда другог. Било је ту много старих рукописа које су монаси небригом уништили. Други манастир, посвећен Пресветој Богородици прозван "Согле", налази се у густој шуми. И његова богата библиотека је готово уништена. Трећи манастир, посвећен Св. Архистрату Арханђелу Михаилу прозван "Клепа" (по брду изнад)је такође изгубио вредне старе рукописе. Све ове манастире каже се у опису из 1854. године, зидали су српски цареви, кнезови и деспоти."Световид", Темишвар, 13. јануар 1855. Као купац српске књиге Доситеја Обрадовића, јавља се у Велесу 1830. године монах Пахомије.
Изабран је 1910. године за епископа велешког Србин, Варнава.
Српска књига у Велесу