Мехмед II Освајач

Мехмед II Освајач (, Meḥmed-i sānī; , Fatih Sultan Mehmet; 30. март 1432 — Гебзе, 3. мај 1481) је био османски султан 1451—1481. Има репутацију једног од најпознатијих, најутицајнијих и најпромишљенијих војсковођа и владара историје муслиманскога света. Био је способан, храбар и веома предузимљив. Важи за једног од најдаровитијих и најспретнијих султана које је Османско царство имало. Из основа је изменио карту Балкана.Мехмед Освајач

Одмах на почетку своје владавине раскинуо је традицију на двору у Бурси. Мехмед II је погубио своју браћу, која су му владавину могла довести у питање, и тиме увео обичај братоубиства у владарској породици који ће се примењивати у начелу при свакој будућој промени и доласку на власт нових султана. Његова освајања су превазилазила границе које су освојене за владавине његовог оца. За време његове владавине је заузет Константинопољ, у коме је владао цар Константин XI Палеолог. Припреме су почеле 1452. године изградњом утврђења Румели Хисар на Босфору.

После велике опсаде и упорне одбране, 29. маја 1453. године пао је Константинопољ. Последњи византијски цар, Константин XI, херојски је погинуо при одбрани града. Уследио је страшан покољ становништва, а султан је одобрио својој војсци, у складу са обичајима, три пуна дана за пљачку.

У првој владавини султана Мехмеда II, покренут је крсташки рат који је водио војвода Јанош Хуњади након што су упади Мађара у његову земљу прекршили услове примирја по Једренском и Сегединском уговору. Када је султан Мехмед II поново ступио на престо 1451. године, ојачао је османску морнарицу и извршио припреме за напад на Цариград. У 21. години освојио је Цариград и окончао Византијско царство. После освајања, султан Мехмед II је преузео титулу цезар Рима (османски турски: قيصر‎ روم, романизовано: каисар-и Рум), на основу чињенице да је Константинопољ био седиште и престоница преживелог Источног римског царства од његовог посвећења 330. године нове ере од цара Константина I. Ту тврдњу је убрзо признала Цариградска патријаршија, али не и већина европских монарха.

У годинама од 1458—1459, Србија је коначно пала под турску власт. Године 1460. је пала Мореја, део Пелопонеза под византијском влашћу, а 1461. године Турци су освојили црноморске градове Амасеју и Трапезунт. У наредним годинама, по наређењу султана Фатиха, је протерао Михалоглу Али-бег влашког кнеза по имену Влад Дракул из његовог војводства и заузео још ђеновљански Лезбос.

Године 1463—1464. Краљевина Босна је пала под турску власт, а 1463. године почео је рат са Венецијом. Главно поприште рата било је Егејско море.

Године 1471. је султан Мехмед II изградио тврђаву Шабац у близини Београда, града којег је и сам безуспешно опседао. Султан Мехмед II је ратовао на угарском и аустријском подручју, водио је рат против Венеције. Године 1475. заузео је Кафу (ђеновљански посед) и подредио себи Кримски канат на Криму. Мировним споразумом са Венецијом морали су им Турци препустити неколико градова у Албанији и на Пелопонезу. Османска флота је 1479. године, заузела Јонска острва и Отранто у Јужној Италији.

Дана 3. маја 1481. године, умро је султан Мехмед II од последица напада гихта. Његови посмртни остаци су покопани у турбету Фатихове џамије, које је он за живота дао изградити у Константинопољу. Султан Мехмед II је за живота показао интерес за науку, поезију, али ипак, људи су га се бојали због суровости. Султан Мехмед II је освојио Константинопољ, који је опседао његов предак султан Бајазит I Муњевити.

Због својих великих и успешних освајања, прозван је под именом Fatih - што у преводу значи Освајач.

Султан Мехмед II је наставио своја освајања у Анадолији што доводи до њеног поновног уједињења и у југоисточној Европи све на западу до Босне. Код куће је извршио многе политичке и друштвене реформе. Подстицао је уметност и науку, а до краја његове владавине, његов програм обнове је променио Константинопољ у напредну престоницу царства. Сматра се херојем у савременој Турској и деловима ширег муслиманског света. Између осталог, истанбулски кварт Фатих, мост Фатих Султан Мехмет и Фатих џамија носе његово име.

Биографија пре доласка на престо мини|Ступање на престо султана Мехмеда II у Једрену, 1451. године Мехмед II је рођен 30. марта 1432. године, у Једрену, тадашњој престоници Османског царства. Његов отац је био султан Мурат II (1404—1451), а мајка му је била Хума Хатун.

Када је Мехмед II напунио 11 година, послат је у Амасију са своја два лала (саветника) да управља и да стекне државно и политичко искуство, што је била Османска традиција и владара пре њега. Султан Мурат II је послао неколико учитеља да се подучавају и васпитавају Мехмеда. Мехмедова исламска едукација је имала велики утицај на њега и знатно је утицала на његова муслиманска веровања. Након освајања Константинопоља 1453. године, муслимани су почели да верују да је Мехмеда прорекао њихов пророк Мухамед, следећим речима:

У својој пракси исламске епистемологије на њега су утицали практичари науке, посебно његов ментор, Мола Гурани, и он је следио њихов приступ. Утицај Акшамсадина у Мехмедовом животу постао је преовлађујући од младости, посебно у императиву испуњавања своје исламске дужности да уништи Византијско царство освајањем Константинопоља.

Осим тога, још одмалена је био веома образован и говорио је шест језика, у које спадају: турски, српски, арапски, персијски, грчки и латински. Српски га је научила његова маћеха, султанија Мара Бранковић, супруга његовог оца и српска принцеза, ћерка деспота Ђурђа Бранковића. У отвореним писмима са деспотом Лазаром Бранковићем, султан Мехмед II је користио српски језик.

Прва владавина 300п|мини|десно|Слика Јана Матејка из 1879. године, која представља битку код Варне Мехмед је први пут дошао на престо са својих 12 година, у августу 1444. године, пошто му је отац абдицирао да би се борио против Карамана у Малој Азији. У септембру 1446. године, отац га је замолио да му препусти престо и он је то учинио.

Битка код Варне Током прве владавине султана Мехмеда II, покренут је крсташки рат који је прдводио војвода Јанош Хуњади након што су упади Мађара у његову земљу прекршили услове примирја по Једренском и Сегединском уговору у септембру 1444. године. Кардинал Јулијан Цезарини, представник папе, убедио је краља Мађарске да прекид примирја са муслиманима није издаја.

Пред битку, султан Мехмед II знајући да је још млад, и да није способан да прeдводи војску, замолио је свог оца султана Мурата II да води Османлије у бици, што је султан Мурат II одбио, али султан Мехмед II му је послао писмо у коме је писало:

Затим је султан Мурат II предводио османску војску и победио у бици код Варне 10. новембра 1444. године. Халил Иналџик наводи да султан Мехмед II није тражио свог оца. Уместо тога, Чандарли Халил-паша је настојао да врати султана Мурата II на престо.Erhan Afyoncu, , Truvanın İntikamı (. . )

Хришћани за то време настављају свој, до сада, величанствени крсташки рат против Турака. Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. године, у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Због држања српског деспота, а и што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се код Никопоља придружило 4.000 Влаха, под вођством влашког војводе Мирче II. Хришћанска војска је на овом путу освојила Видин (септембар), Сузмен (октобар) и Порвадију (6. новембар). Хришћанима се овде није придружио деспот Ђурађ Бранковић, а није ни Скендер-бегу дозволио пролаз, кроз Србију. За то време краљу Владиславу III стигоше вести да је Мехмедов отац разбио хришћанску флоту. Код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци (у бици учествовало 100.000 Турака) су страховито поразили хришћане и угарски краљ Владислав III је на крају битке погинуо тако што су га тешко рањеног Турци оборили са коња и убили, а његов убица је био награђен. Поред краља Владислава III погибоше и многи угледни мађарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини, као и 2 бискупа. Спасао се велики угарски војсковођа војвода Јанош Хуњади са малим бројем војника. Овом битком султан Мурат II је утврдио Турску власт на неколико векова.Отоманско царство

Године 1446, се султан Мурат II вратио на престо, Мехмед II је задржао титулу султана, али је био само гувернер Манисе. После смрти султана Мурата II 1451. године, Мехмед II је постао султан по други пут. Бег Ибрахим II од Карамана упао је у спорну област и подстакао разне побуне против османске власти. Султан Мехмед II је водио свој први поход против бега Ибрахима II од Карамана; Византинци су запретили да ће ослободити османског претендента Орхана.

Последице битке Јадни византијски цар Јован VIII морао је сачекати победника са честиткама и почасним даровима. Његов брат деспот Константин је, међутим, наставио своје освајачке походе у Грчкој. Он је поново освануо у Беотији и проширио своју власт на Фокеју и осталу Грчку све до Пинда. Чинило се да у последњем тренутку на древном хеленском тлу израста нова Грчка као наследница Византије, али је смелог деспота Константина убрзо стигла освета победника из Варне. мини|Османско царство на почетку друге владавине султана Мехмеда II Понесен победом султан Мурат II је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Венеција и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен.

На вести о хришћанској катастрофи под Варном био се нарочито уплашио босански краљ Томаш. Он се одједном видео осамљен, замеривши се не само Турцима, него и деспоту Ђурђу и војводи Херцеговине, Стефану. Једини наслон чинило му се да може наћи код Млечана. Он је стога и покушао ступити с њима у ближе везе. Нудио им је, поред продужења савеза против херцега Стефана, неке градове око Пољица, а тражио је, у исто време, и коначишта код њих у случају невоље. Млечани су му обећали само ово последње, а остало су све љубазно одбили бојећи се ма каквих уговорних обавеза, које би их могле довести у нове сукобе. Краљ Томаш се обраћао и папи, иако му овај није могао пружити стварне помоћи. Папска курија радо је прихватала сваку „заблуделу овцу”, која се враћала у крило римске цркве, а нарочито људе на тако високим положајима, као што је био краљ Томаш. Њега су желели задржати посебно још и стога, да се један балкански владар нађе опредељен више за ствар хришћанске лиге. Да појача краљев углед папа Евгеније је 29. маја 1445. године, накнадно легитимисао други брак његова оца. Тако краљ Томаш није више могао бити означаван као „незаконити” син. Другим актом папа је развео краљев брак са женом пучанком. Тим је краљ Томаш мислио поправити свој лични углед код племства; у народу, међутим, само га је погоршао. И оно проверавање и овај неоправдани раскид са женом још више су отуђили народ од двора, који ни иначе није био много популаран, и тумачени су само на краљеву штету.