Вук Стефановић Караџић (Тршић, код Лознице, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.Larousse enciklopedija, 2. tom Вук Караџић је био свестран научник и утемељивач неколико српских научних дисциплина, са значајним доприносом историографији.

Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. Током рада на реформи био је вишеструко критикован и нападан али је Караџићеве реформа на крају доживела потпуни успех.

За свој рад добио је неколико одликовања, других награда, као и неколико почасних доктората. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба.

Биографија мини|220п|Вукова спомен-кућа у Тршићу мини|220п|Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) мини|220п|Спомен-плоча у Сремским Карловцима

Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у округу. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије а након тога код војводе Јакова Ненадовића. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј Обрадовић отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. мини|220п|Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. У Бечу се упознао са припростом Аном Маријом Краус и са њом се оженио у католичкој цркви 1818. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

мини|220п|Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј.

Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“.

Године 1818. Вук објављује први речник народног српског језика. Овај речник је садржао око 26000 речи и на латински и немачки језик је речи преводио Јернеј. Једна од главних критика ове књиге је била то што је књига садржала непристојне речи. Ипак, дело је углавном било добро прихваћено. Такође, речник је садржао и граматику Српског језика, где је Вук говорио о новим правилима, као увођење нових слова Ј, Ђ, Ћ, Љ, Њ и Џ.

Вук се такође фокусирао на скупљање народних умотворина, па су 1823. у Лајпцигу биле објављене 3 књиге српских народних умотворина, а 1833. је објављена у Бечу још једна.

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.

Након пута у Далмацију и Црну Гору, Вук је приметио да се у њиховом дијалекту, за разлику од његовог источнохерцеговачког дијалекта, изговарају слово Х (из леб у хлеб). Године 1836. Вук објављује „Српске народне пословице", а од 1839. он одустаје од ијекавског јотовања (из ђевојка у дјевојка).

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик и правопис“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек касније.

Године 1850. Вук и Ђура Даничић потписују Бечки књижевни договор заједно са словеначким књижевником Францом Миклошичем и петорицом истакнутих хрватских књижевника.Književni dogovor. Narodne novine, br. 76/1850, str. 215. Тим договором, афирмисана је теза о потреби стандардизације јединственог књижевног језика, заснованог на ијекавском изговору, а истим поводом Вук је у споразуму са осталим потписницима саставио и "Главна правила за јужно нарјечје".

Друго издање српског речника је објављено 1852. Оно је било много веће од првог (47500 речи). Овог пута му је помагао и преводио речи Ђура Даничић.

Фебруара 1864. је умро, а није ни дочекао коначну, односно званичну победу своје реформе у Кнежевини Србији, која је Вукову реформу озваничила тек 1868, четири године након његове смрти.

Смрт и сахрана мини|220п|Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду

Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, "у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима"."Застава", Нови Сад 1897. године „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро".Боривоје Маринковић: Гуслар Саво Матов Мартиновић о Вуковој смрти Cтp. 243,ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ 1956.Glasnik-Etnografskog-muzeja-u-Beogradu-knjiga-19-godina-19561.pdf

„Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски). На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић".Сандић Александар: Д-р Вук Стефановић Караџић, Глас народа, Нови Сад 1874, бр. 6, 43—44; Исти: 26. јануара 1864: Помен Вуку Стеф. Караџићу, Јавор, Нови Сад, 1884, бр. 6, 161—166, Беседа на опелу Д-р. Вука Стеф. Караџића, Беч 1864. године, ГЛАСНИК ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ 1956, Cтp. 243 - 257. Glasnik-Etnografskog-muzeja-u-Beogradu-knjiga-19-godina-19561.pdf Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић. Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин Загреба.

Рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику

мини|220п|Српски рјечник (1818)

Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим.

Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере.

Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом -{(л + ь -> љ, н + ь -> њ)}-. Изглед слова -{ђ}- је прихватио од Лукијана Мушицког, -{џ}- је узео из неких старих румунских рукописа, а -{ћ}- из старих српских рукописа. Узимање слова -{ј}- из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

-{А а}- -{Б }- -{В в}- -{Г г}- -{Д д}- -{Е е}- -{Ж ж}- -{З з}- -{И и}- -{К к}- -{Л л}- -{М м}- -{Н н}- -{О о}- -{П п}- -{Р р}- -{С с}- -{Т т}- -{У у}- -{Ф ф}- -{Х х}- -{Ц ц}- -{Ч ч}- -{Ш ш}-

Њима је додао једно из латинице:

-{Ј ј}-