Фудбалска репрезентација Алжира, често се називају Пустињске лисице (), фудбалски је тим који представља Алжир на међународним такмичењима и под контролом је Фудбалског савеза Алжира. Национални тим своје домаће утакмице игра на Стадиону Нелсон Мандела у Алжиру и Стадиону Милуд Хадефи у Орану. Селекција се прикључила конфедерацији ФИФА 1. јануара 1964. године, годину и по дана након стицања независности.
Ова северноафричка селекција успела је да се квалификује за пет Светских првенстава, и то 1982., 1986., 2010., 2014. и 2026. године. Пехар Афричког купа нација подизан је два пута у историји — први пут као домаћин 1990., а потом и на шампионату одржаном у Египту 2019. године. Такође, били су шампиони мушког фудбалског турнира на Медитеранским играма 1975., фудбалског турнира на Свеафричким играма 1978., освајачи Афро-азијског купа нација 1991. као и победници ФИФА Арапског купа 2021. године.
Репрезентација има развијена велика традиционална спортска ривалства са селекцијама Египта, Марока и Туниса, док су изузетно такмичарски напети мечеви играни против Нигерије (нарочито током 1980-их), Малија (услед заједничке државне границе и дугогодишњег спортског антагонизма) и селекције Сенегала. Највећом и најзначајнијом победом на светској сцени сматра се велики тријумф над Западном Немачком резултатом 2:1 током Светског првенства 1982. године. На Мундијалу одржаном 2014. године, национални тим је ушао у историју као прва афричка селекција која је успела да постигне најмање четири гола на једној мундијалској утакмици, што је остварено у победи против Јужне Кореје.
Историја 1957—1958: АЛН У Тунису, главном граду Туниса, 1956. године формиран је први тим који је представљао земљу — тим Војске националног ослобођења (АЛН), који су предводили Ахмед Бенелфоул и Хабиб Драуа. Рад овог састава званично је одобрио ФЛН у мају 1957. године; селекторску функцију обављао је Салах Саидоу, док је за капитена именован Абделкадер Зерар. Први историјски меч одигран је 1. јуна 1957. године против Туниса на Стадиону Шедли Зуитен. У априлу 1958. године овај састав је званично распуштен како би уступио место формалном тиму ФЛН-а.
1958—1962: ФЛН Фудбалски тим ФЛН био је састављен углавном од професионалних играча који су наступали у Француској, а који су се потом масовно прикључили тамошњем покрету за независност под окриљем Фронта националног ослобођења (ФЛН), помагајући у организовању фудбалских мечева против других националних селекција. Покрет ФЛН је вешто повезао афрички фудбал са антиколонијалним отпором, користећи идеју панафриканизма као снажно легитимизационо средство и симбол новог националног идентитета. Француске власти су ипак лако издејствовале да ФИФА званично не призна овај револуционарни састав.
1962—1980 Фудбал на овим просторима утемељен је још током 1890-их година, када су европски досељеници донели овај спорт у земљу. Национална селекција је званично успостављена 1962. године, одмах након стицања независности од Француске, као директни наследник некадашњег фудбалског тима ФЛН. Под француском колонијалном влашћу домаћем становништву није било дозвољено да има свој национални тим, па је тим ФЛН-а представљао својеврсну побуну против колонизатора. Сви њихови тадашњи мечеви имали су искључиво пријатељски карактер и остали су непризнати од стране федерације ФИФА. На конференцији за медије одржаној у Тонису, чланови тима су категорички одбили да дају било какве политичке изјаве, истичући да је фудбал чист спорт, а не средство политичког утицаја. Након што је ФИФА званично признала национални састав 1963. године, тим је успео да се пласира на Афрички куп нација 1968., али је потом доживео велику кризу и пропустио наредних пет издања овог такмичења све до 1980. године.
1980-е
Светско првенство 1982. мини|лево|Стартна постава националног тима на мечу против Аустрије током Светског првенства 1982. године. 100пк|мини|десно|Лахдар Белуми Национални тим је већ првог дана такмичења приредио једну од највећих сензација у историји светских првенстава, пошто је резултатом 2:1 савладао актуелног шампиона Европе — селекцију Западне Немачке.
У последњем колу групне фазе снаге су одмериле селекције Западне Немачке и Аустрије. Како су наша селекција и Чиле свој међусобни дуел одиграли дан раније, европски тимови су тачно знали који им резултат одговара: минимална победа Западне Немачке од један или два гола разлике водила је и Немце и Аустријанце у наредну рунду, док би убедљивији тријумф Немаца дао предност нашој селекцији на уштрб Аустрије, а нерешен исход или победа Аустријанаца би елиминисали Немце. Након 10 минута жестоких напада, Западна Немачка је повела голом који је постигао Хорст Хрубеш, након чега су оба тима потпуно престала да играју фудбал, бесциљно пребацујући лопту на својој половини. Са трибина шпанског стадиона одјекивали су гневни повици локалне публике „Напоље, напоље!” (шп. Fuera, fuera), док су разочарани алжирски навијачи махали новчаницама према терену у знак оптужби за подмићивање. Овакав срамни приказ наишао је на бруталне осуде широм света, па чак и међу самим немачким и аустријским навијачима. Упућен је званичан протест федерацији ФИФА, која је ипак пресудила да резултат мора остати на снази; како би се спречиле овакве манипулације, ФИФА је већ на наредном Светском првенству увела радикално правило да се утакмице последњег кола унутар сваке групе морају играти у потпуно истом термину.
Светско првенство 1986. Године 1984. национални тим је заузео треће место на континенталном шампионату у Обали Слоноваче. Међутим, на наредном Афричком купу нација 1968. забележена су два пораза уз један реми, што је довело до елиминације већ у првом кругу. На Мундијалу у Мексику 1986. године, фудбалери поново нису успели да преброде групну фазу у пакленој конкуренцији коју су чиниле селекције Северне Ирске (реми 1:1), Бразила (минималан пораз 1:0) и Шпаније (убедљив пораз 3:0). Једини стрелац за национални тим на овом шампионату био је Џамел Зидан. Након овог такмичења, уследила је дугогодишња криза због које репрезентација није успела да избори пласман на Мундијал све до 2010. године.
100пк|мини|десно|Рабах Мађер
1990—2008 Земља је била домаћин Афричког купа нација 1990. године, а вољом жреба национални тим је смештен у групу А, где су редом пали Нигерија (високих 5:1), Обала Слоноваче (сигурних 3:0) и Египат резултатом 2:0. Велико историјско финале одиграно је пред импресивних 105.302 навијача на Стадиону Шериф Уџани у Алжиру. У репризи групног дуела против Нигерије, национални тим је славио и по први пут у својој историји подигао пехар шампиона Африке.
Одмах након овог великог континенталног тријумфа, екипа је за длаку испустила пласман на Светско првенство 1990. године, а убрзо након тога држава је утонула у бруталан грађански рат. Иако је тим изборио пласман на Афрички куп нација 1992., актуелни браниоци трофеја су потпуно подбацили и елиминисани су већ у првом кругу такмичења.
Са наредног шампионата 1994. године репрезентација је дисквалификована због административне грешке и уврштавања у тим играча који није имао право наступа. Екипа се званично вратила на Афрички куп нација 1996., али је у четвртфиналу заустављена од стране домаћина — селекције Јужноафричке Републике. Две године касније, национални тим је потпуно дебаклиран завршио на самом дну своје групе са три везана пораза.
Године 2000., „Пустињске лисице” су успеле да преброде први круг, али су у четвртфиналу претрпеле пораз резултатом 2:1 од каснијег шампиона — селекције Камеруна. Уследила је нова брза елиминација у првом кругу 2002. године, да би на шампионату 2004. године у великом финалу претрпели пораз од домаћина Туниса. Након тога наступио је најцрњи организациони период, па репрезентација није успела да избори пласман ни на Мундијал ни на континентално првенство 2006. године, а такође је пропуштен и Афрички куп нација 2008..
2008—2014 Афрички куп нација и Светско првенство 2010.
мини|десно|Репрезентативци током тренинг кампа уочи почетка Афричког купа нација 2013. године. Дана 11. октобра 2008. године, екипа се званично вратила међу 20 најбољих селекција на званичној ранг-листи ФИФА, након што је у другом кругу комбинованих квалификација за Мундијал и Афрички куп нација заузела прву позицију испред селекција Сенегала, Гамбије и Либерије. У трећем, финалном кругу квалификационог циклуса, национални тим је смештен у групу Ц заједно са селекцијама Замбије, Руанде и Египта.
Како су два северноафричка ривала завршила са потпуно идентичним бодовним и гол-салдом, у новембру 2009. године одигран је историјски мајсторица-бараж меч на неутралном терену у Судану. Голом који је након нестварног волеја постигао Антар Јахија, остварена је минимална победа од 1:0, чиме се национални тим по трећи пут у својој историји пласирао на Светско првенство.
Непосредно након овог великог мундијалског успеха, екипа је заузела четврто место на Афричком купу нација 2010. године.
мини|десно|Тврд такмичарски меч без голова између селекција Алжира и Енглеске на Мундијалу у Јужној Африци.
На званичном жребу за Мундијал, екипа је смештена у групу Ц заједно са Енглеском, Сједињеним Америчким Државама и Словенијом. Тим је на шампионат стигао у веома лошој такмичарској форми, изгубивши готово све припремне пријатељске мечеве. На премијери је претрпљен минималан пораз од Словеније (1:0), а победоносни гол постигао је словеначки капитен Роберт Корен у 79. минуту меча, након што је претходно алжирски резервиста Абделкадер Гезал зарадио искључење због другог жутог картона. У наредном колу екипа је приредила сјајно изненађење одигравши нерешено 0:0 против моћне Енглеске, што је изазвало невиђену навијачку еуфорију и масовне прославе у дијаспори широм планете. У последњем, одлучујућем колу, претрпљен је болан пораз од Сједињених Држава резултатом 1:0, пошто је Лендон Донован затресао мрежу у судијској надокнади времена у другом полувремену. Тако је екипа завршила такмичење и ушла у анале као један од два тима на Мундијалу (уз Хондурас) који у три одиграна меча нису успели да постигну нити један једини гол.
2010—2013 Одмах по завршетку Мундијала уследио је тежак пријатељски пораз на домаћем терену од Гвинеје (2:1), као и скромни домаћи реми са Танзанијом (1:1), што је натерало искусног стратега Рабаха Садана на моменталну оставку, а на његово место је постављен Абделхак Беншиха. Нови селектор је покушао да у тиму уврсти неколико нових офанзивних лица како би покренуо напад, али су се лоши резултати наставили кроз тежак пораз на гостовању против Централноафричке Републике (2:0). Слаб зрачак наде враћен је минималном домаћом победом над Мароком од 1:0 након поготка који је постигао Хасан Јебда, али када је у реванш мечу уследио бруталан пораз од истог тог Марока резултатом 4:0, Беншиха је поднео оставку. Репрезентација на крају није успела да се квалификује за Афрички куп нација 2012. године, чиме је агонија продужена.
мини|лево|Нападач Ислам Слимани у дуелу током континенталног меча против Туниса 2013. године.
Након именовања босанскохерцеговачког стручњака Вахида Халилхоџића за новог селектора, започео је квалификациони циклус за одлазак на Мундијал у Бразилу. Деби искусног тренера донео је гостујући реми са Танзанијом (1:1), након чега је уследила сигурна победа над Централноафричком Републиком резултатом 2:0 головима Хасана Јебде и Фуеда Кадира. Иако је екипа доживела квалификациони крах и елиминисана већ након два меча на Афричком купу нација 2013. године, у кључном двомечу баража савладана је опасна селекција Буркине Фасо услед бољег просека голова, чиме је и званично чекирана мундијалска виза.
Светско првенство 2014. мини|десно|Уводни дуел екипе против моћне селекције Белгије на Мундијалу у Бразилу.