Хамфри Дефорест Богарт (; Њујорк, 25. децембар 1899 — Лос Анђелес, 14. јануар 1957) био је један од најпопуларнијих америчких филмских глумаца 1950-их година. Добитник је Оскара 1951. године за филм Афричка краљица, а популарност је стекао у филмовима Казабланка и Малтешки соко. Часопис Ентертејнмент викли прогласио га је највећом филмском легендом свих времена. Амерички филмски институт га је 1999. године прогласио највећом мушком филмском звездом. Назван је и културном иконом.
Након што се опробао на разним пословима, Богарт је 1921. године почео да глумити и постао је редовни извођач у бродвејским продукцијама током двадесетих и тридесетих година. Након краха берзе 1929. године смањила се потражња за представама па се Богарт окренуо филму. Његов први значајнији успјех била је улога Дјука Мантија у филму Окамењена шума. Добио је похвале за глуму у позоришној представи па се његов пријатељ Лесли Хауард побринуо да је репризира и у филмској верзији из 1936. године. Упркос сјајним критикама, за Богартом се вукла етикета гангстера из Б-филмова. Прекретница се догодила 1941. године с филмовима Висока Сијера (иако је и у њему глумио криминалца) и Малтешки соко. Следеће године, његова улога Рика Блејна у Казабланки коначно га је довела на врх глумачке професије, а у исто вријеме „зацементирала” његову препознатљиву филмску особност, ону тврдокорног циника који понекад показује своју племениту страну. Следили су тријумфи с филмовима Дубоки сан (1946), Острво Ларго (1948), у којем је наступио са својом супругом Лорен Бакол, Благо Сијера Мадре (1948), Афричка краљица (1951), за који је освојио Оскара за најбољег глумца и Побуна на Кејну (1954). Појавио се укупно у 75 дугометражних филмова.
Сахрањен је са сребрном звиждаљком на којој је урезано: „Ако ти нешто треба, само звизни!” у знак сећања на његове речи из филма Имати и немати.Политикин Забавник, рубрика „Јесте ли већ чули да...”, број 2368
Биографија Детињство и младост мини|лево|усправно|Хамфри Богарт као дете око 1901. године. мини|200п|Белмонт Дефорест Богарт мини|200п|Мод Хамфри Богарт је рођен у Њујорку, као најстарије дете Белмонта Дефореста Богарта (1867—1934) и Мод Хамфри (1867—1941).Birthday of Reckoning.Ontario County Times birth announcement, January 10, 1900. Белмонт и Мод венчали су се у јуну 1898. године. Преци његовог оца били су енглеског, холандског и шпанског порекла. Богарт је холандско презиме које значи „воћњак”. Мајка му је била већином енглеског порекла, уз мањи утицај велшког. Богартов отац био је презбитеријанац, а мајка чланица Епископалне цркве.
Богартов дан рођења био је предмет контроверзи. Дуго се веровало да је рођен на Божић 1899. године, што је измислио Ворнер брадерс и често користио због романтичне позадине, а у ствари је рођен 23. јануара 1899. године, што је датум који се појављује у многим наводима. Међутим, ова се прича данас чини неутемељеном: иако никад није пронађен родни лист, вест о његовом рођењу појавила се у бостонским новинама у јануару 1900. године, а потврђује да се родио на Божић 1899. године, као и други извори. Према попису становништва из 1900. године за домаћинство Белмонта Богарта наводи се како је његов син Хамфри рођен у децембру 1899. године. Постоје још три пописа становништва који потврђују да је рођен у децембру 1899. године. Његова посљедња супруга, глумица Лорен Бакол, увек је тврдила како је 25. децембар прави датум његовог рођења.
Богартов отац, Белмонт, био је хирург специјализован за срце и плућа. Његова мајка, Мод Хамфри, била је врло успешна комерцијална илустраторка која се образовала у Њујорку и Француској. Била је милитантна феминисткиња. Употребила је цртеж бебе Хамфрија за познату кампању за дечју храну Мелинс. Зарађивала је преко 50 хиљада долара годишње као илустратор, што је у то време био огроман износ, у односу на мужа који је годишње зарађивао 20 хиљада. Богартови су живели у отменом стану на Апер Вест Сајду, а имали су и викендицу у држави Њујорк.
Хамфри је био најстарији од троје деце. Имао је две сестре, Франсис и Катрин Елизабет. Родитељи су му били доста службени, заузети својим каријерама те су се често свађали. Резултат свега био је мањак емоција које су упућивали деци. „Васпитаван сам безосећајно, али и врло поштено. Пољубац је у нашој породици био прави догађај. Наши мајка и отац нису се претерано бринули за моје сестре и мене." Богарта су као дечака задиркивали због његових увојака, уредности, „слатких” слика на којима је морао да позира мајци, одеће -{Little Lord Fauntleroy}- у коју га је одевала — као и због имена „Хамфри”. Од оца је наследио потребу да помаже другима, залуђеност пецањем, дугогодишњу љубав за једрење и привлачност према самоувереним женама.
Образовање Богартови су као типични изданци њујоршког друштва слали сина у приватне школе. Образовање је започео у школи Деланси где се задржао до петог разреда, а затим преселио у Тринити. Био је незаинтересиран, мрзовољан ученик који није показивао занимање за ваншколске активности. Касније је отишао на престижни припремни колеџ Филипс академи у Андоверу (Масачусетс), најстарију припремну школу у Америци, где је препоручен на основу породичних веза. Надали су се да ће поћи на Јејл, али он је 1918. године избачен.
Детаљи његовог искључења су нејасни: једна прича каже да је избачен јер је бацио управника у вештачко језеро у кампусу. Други су тврдили како је пушио и пио, а уз то слабо учио и добацивао наставницима. Друга прича каже како га је из школе повукао отац јер је лоше учио. У сваком случају, његови родитељи били су врло обесхрабрени таквим догађајима и својим пропалим плановима које су имали за његову будућност.
Морнарица и препознатљиви ожиљак мини|усправно|Хамфри Богарт у морнарици, снимак око 1918. године. Како на видику није било друге каријере, Богарт је следио своју љубав према мору и у пролеће 1918. године се пријавио у Морнарицу САД. Касније се присетио, „Са осамнаест година рат изгледа као сјајна ствар: Париз, француске девојке, доврага све!" Богарт је већину времена провео као морнар и члан посаде која је превозила америчке јединице назад из Европе након потписивања примирја.
Богарт је у то време зарадио и ожиљак, његов заштитни знак и развио своје карактеристично шаптање, иако су праве околности нејасне. Једна верзија говори како му је усну расекао комадић шрапнела током артиљеријске ватре са његовог брода. Други тврде да Богарт није ни видио мора након што је потписано примирје. Друга верзија, за коју Богартов дугогодишњи пријатељ, писац Натанјел Бенчли, тврди да је истина та да је Богарт повређен док је водио затвореника у поморски затвор у Њу Хемпширу. Наводно је затвореник у лисицама, док су мењали воз у Бостону, замолио Богарта за цигарету, и док је Богарт тражио шибице, подигао руке и ударио га по устима лисицама, расекавши му усну и побегао. Затвореник је на крају затворен у Морнарички затвор Портсмут. Алтернативно објашњење је да га је затвореник ударио једном руком док га је Богарт ослобађао, док му је друга рука још била у лисицама.Citro, Sceurman, Mark and Moran (2005). стр. 240–241. Према књизи -{Humphrey Bogart: The Early Years Darwin Porter}- (Хамфри Богарт: Ране године Дарвина Потера), ожиљак је дело његовог оца, Белмонта, кога је зарадио током страшне свађе. Највероватније се права истина никад неће ни сазнати.
Без обзира на све то, док је Богарт дошао до доктора, ожиљак се већ формирао. „Проклети доктор”, рекао је касније Дејвиду Нивену, „уместо да га закрпи, само је све забрљао." Заправо, Нивен каже да кад је питао Богарта за ожиљак рекао му је како је то последица несреће из детињства; Нивен тврди да су приче о задобивању ожиљка за вријеме рата измислили студији како би унели дашак гламура. У његовом пост-ратном лечењу се не спомиње ожиљак на усни иако се спомињу мањи ожиљци, тако да је узрок ожиљка можда дошао касније. Кад је глумица Луиза Брукс 1924. године упознала Богарта, имао је мањи ожиљак на горњој усни, који је Белмонт Богарт можда деломично санирао пре него што је Богарт 1930. године почео да се бави филмским бизнисом. Она верује како ожиљак нема везе с његовим карактеристичним говором.
Рана каријера Богарт се вратио кући и открио како је Белмонт слабог здравља (вероватно због зависности од морфина), да му је лекарска пракса у лошем стању, а и изгубио је много породичног новца лошим улагањима у дрвни материјал. Током својих дана у Морнарици, Богарт се осамосталио и развио властите особине удаљивши се тако од породичног утицаја. Постао је либерал који је мрзео умишљеност, позере и снобове, отворено се дружио с људима који су припадали разним мањинама, без обзира на расу, веру или сексуалну оријентацију, а с времена на време је пркосио конвенционалном понашању и ауторитету, што су особине које ће показивати и у својим филмовима. Са друге стране, задржао је особине пристојних манира, разговетности, тачности, скромности и несклоност физичком додиру.
Након морнаричке службе, Богарт је радио као бродар, а након тога као продавацобвезница. Придружио се морнаричким резервама. Што је још важније, задржао је пријатељске односе с пријатељем из дјетињства Билом Брејдијем млађим чији је отац имао везе у забавној индустрији, а Богарт је касније добио канцеларијски посао у новој фирми Вилијама Брејдија старијег -{World Films}-. Окушао се као сценарист, редитељ и продуцент, али се није доказао ни на једном пољу. Једно је време био менаџер позоришне представе Бредлијеве кћерке Алис Брејди. Неколико месеци касније 1921. године, Богарт је остварио свој позоришни деби као јапански батлер у представи Дрифтинг, још једној представи Алис Брејди, нервозно изговоривши једну реченицу. Остварио је још неколико наступа у њеним следећим комадима. Богарту су се свиђали касни сати у којима су глумци радили и уживао је у пажњи коју глумац добија на позорници. Много је времена провео у точионицама алкохола и постао тешки пијанац. Барска тучњава која датира из тог времена можда је прави узрок његовог ожиљка на усни, будући да се та прича боље поклапа него она од Луизе Брукс. Богарт је рекао, „Рођен сам као индолентан, а ово је био најлакши порок."
Богарт је одгојен у уверењу како је глума испод нивоа џентлмена, али он је уживао у позоришној глуми. Никад није узимао часове глуме, али је био упоран и одлучно радио. Појавио се у барем седамнаест бродвејских продукција између 1922. и 1935. године. Глумио је млађахне или романтичне споредне улоге у салонским комедијама. Верује се како је он и први глумац који је на позорници рекао -{"Tennis, anyone?"}- Критичар Александер Вулкот писао је за неке од његових раних радова да је он „као што се то обично и самилосно каже непотпун." Неке су рецензије биле повољније. Хејвуд Брун је у својој рецензији -{Nerves}- написао, „Хамфри Богарт остварује најефектнију улогу... и суву и свежу, ако је то могуће”. Богарт је презирао тривијалне, мекушне улоге које је играо у раној каријери, назвавши их -{"White Pants Willie"}- улогама.
На почетку своје каријере, док је играо двоструке улоге у комаду Дрифтинг у Плејхаус тиатру, Богарт је упознао Хелен Менкен. Венчали су се 20. маја 1926. године у Грамерси парк хотелу у Њујорку, а развели 18. новембра 1927. године. Након развода су остали пријатељи. Касније, 3. априла 1928. године, оженио се са Мери Филипс у стану њене мајке у Хартфорду у држави Конектикат. Она је, као и Менкен, имала „ватрену” нарав. Мери је упознао кад су се појавили у представи Нервес која се јако кратко приказивала у Комеди тиатру у септембру 1924. године.