Раде Кончар (Кончарев Крај, код Плитвичких Језера, 6. август 1911 — Шибеник, 22. мај 1942) био је комунистички револуционар, секретар Централног комитета КП Хрватске и члан ЦК КП Југославије, један од организатора Народноослободилачке борбе у Хрватској и народни херој Југославије.
Машинбраварски занат је учио у Лесковцу од 1922. до 1925, а почетком 1927. запослио се у Електричној централи у Београду. Ту се прикључио радничком покрету и 1932. постао члан Савеза комунистичке омладине, а наредне године члан тада илегалне Комунистичке партије. За време одслужења војног рока, августа 1934. ухапшен је због комунистичког деловања и осуђен на годину дана затвора. Након изласка из затвора, запослио се у фабрици „Сименс” у Загребу. Ту се повезао са комунистичким организацијама и од 1936. био члан Месног комитета КПЈ за Загреб. Крајем исте године поново је ухапшен и подвргнут мучењу у полицији. Из истражног затвора је пуштен октобра 1937. године.
Као истакнути партијски радник млађе генерације, 1939. је кооптиран у чланство Централног комитета КП Хрватске, а од краја исте године је био вршилац дужности секретара ЦК. Марта 1940. званично је постао секретар ЦК КПХ, а на Петој земаљској конференцији КПЈ изабран је за члана Политбироа ЦК КП Југославије. Због сталних полицијских потера за њим у Загребу, почетком 1941. прешао је у Београд, где је накратко вршио дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Након окупације Југославије, априла 1941. вратио се у Загреб.
У току лета и јесени 1941, као члан новог Оперативног руководства КП Хрватске, радио је на организовању устанка у резаним деловима Хрватске. Септембра 1941. учествова је на саветовању Главног штаба НОПО Југославије у Столицама, код Крупња. Почетком октобра 1941. отишао је у Далмацију, где је радио на организовању устанка против италијанског окупатора. У једном окршају са италијанским карабињерима 17. новембра 1941. рањен је и заробљен. Упркос разним мучењима у затвору, није хтео да каже ништа о себи, па је истражитељима требало доста времена да открију његов прави идентитет. Средином маја 1942, са групом од 60 антифашиста пребачен је у Шибеник, где је од Специјалног суда за Далмацију осудио на смрт. Стрељан је 22. маја 1942. на Шубићевцу у Шибенику, заједно са још 25 антифашиста.
Неколико месеци након смрти, међу првим партизанским борцима је средином августа 1942. проглашен за народног хероја. Народним херојем проглашена је и његова супруга Драгица Кончар (1915—1942), коју су усташе убиле 21. августа 1942. у затвору на Савској цести у Загребу. Њихов син — Раде Кончар, као тек рођена беба, био је један од „најмлађих илегалаца” за којим је трагала усташка полиција.
Биографија Порекло и породица Раде Кончар је рођен 6. августа 1911. у селу Кончарев Крај, у близини Плитвичких језера у Лици. У време његовог рођења, ово село смештено на половини пута између Оточца и Коренице, чинило је двадесетак породица са преко 100 житеља. Како се већина породица презивала Кончар, село је носило назив Кончарев крај. Кончари су Срби и у ове крајеве су се доселили у 16. веку, највероватније из међуречја Пиве и Таре. Најстарији Радин предак, који се населио у Кончаревом Крају био је његов чукундеда Василије Кончар, који је овде изградио дрвену сточарску колибу. Његов син, Радин прадеда, Василије саградио је кућу од брвана, а тек уочи Радиног рођења, његов отац Геодон Гецo је сазидао камену кућу, која је запаљена у току Другог светског рата.
мини|Улазница за Меморијални музеј Раде Кончара, који се налазио у његовој родној кући у Кончаревом крају. Кућа је била уништена током Другог светског рата, а након рата је обновљена и у њој се од 1959. до 1991. године налазио спомен-музеј. Василије Кончар поживео је дуго година и умро је за време Првог светског рата. Пошто су његов син Миле и снаја Милија рано умрли, Василије је одгајио унука Геодона, који је рођен 14. септембра 1882. године. Он се 1904. оженио Стаком Кончар званом Жуна, ћерком Латинке и Ваје Кончара, рођеном 6. октобра 1883. године. Гецо и Стака изродили су дванаесторо деце: Милка, удата Дракулић, рођена 2. јануара 1905, била је учесник НОР од 1941, а умрла је 1943. од епидемије тифуса Милан Миле Кончар рођен 18. маја 1906, био је рудар, а умро је 1937. у Ваљеву од туберкулозе Раде Кончар Драгица, удата Дракулић, рођена 4. јануара 1913, била је учесник НОР и носилац Партизанске споменице 1941, а након Другог светског рата је живела у Дракулић Ријеци Никола Кончар рођен 1915, био је учесник НОР и носилац Партизанске споменице 1941, а погинуо је несрећним случајем у лову 1954. Сока Кончар рођена 14. маја 1919. умрла је након 15 дана Богдан Кончар рођен 8. маја 1920, био је учесник НОР од 1941, а стрељан је јануара 1943. као секретар Котарског комитета КПХ за Плитвичка Језера Марија, удата Дивјак, рођена 16. јануара 1922, била је учесник НОР и носилац Партизанске споменице 1941, а након Другог светског рата је са супругом Благојем и мајком живела у Плитвичким Језерима Даница Кончар рођена 3. маја 1924. умрла је након неколико месеци Ђуро Кончар рођен 7. марта 1927. био је учесник НОР и након Другог светског рата је живео у Загребу Буде Кончар рођен 26. јануара 1929, био је учесник НОР, током којих је учествовао у борбама за ослобађање Београда и пробоју Сремског фронта. Након Другог светског рата је живео у Београду, где је био директор предузећа „Yugoslavia Commerce” и председник удружења аеродрома Југославије. Умро је у Београду у децембру 2020 године, као последњи од дванесторо рођених браће и сестара Кончар. Илија Кончар рођен 13. јуна 1931, као дете је био учесник НОР, а после Другог светског рата је живео у Загребу
Кончареви су за ондашње прилике били средње имућна породица и у њиховој кући није било глади. Бавили су се пољопривредом и сточарством. Радетов отац Гецо је 1906. године, као и хиљаде његових земљака, отишао у Америку из које се вратио 1910. године. Након повратка он је на породичном имању сазидао нову камену кућу, која је била највећа у читавом селу. У овој кући рођен је августа 1911. године Раде Кончар, који је име добио по стрицу Радету, човеку познатом по поштењу и храбрости. Крштен је крајем истог месеца у православној цркви Светог оца Николаја у Горњим Врховинима, а кум му је као и осталој браћи и сестрама био Божо Вукмировић. Након избијања Првог светског рата, у јесен 1914. године Гецо Кончар је био мобилисан у Аустроугарску војску и послат у Галицију на „Руски фронт”, где је 1916. године тешко рањен, након чега је пао у руско заробљеништво и одведен у град Омск у Сибиру. Као рањеник се није могао прикључити Српском добровољачком корпусу, али ни Црвеној гарди у коју су ступили многи његови бивши саборци, међу којима и око 400 Личана. Након Октобарске револуције, бољшевици су почетком 1918. године закључили мир са Немцима, након чега се појавила прилика за повратак кући ратних заробљеника. Гецо је био у првој групи од 100.000 ратних заробљеника који су се вратили из Русије. Након повратка био је поново мобилисан, али није послат на фронт или у борбу, већ се са групом повратника налазио у некој врсти притвора у касарни у Оточцу.
Године 1941. на почетку Другог светског рата у Југославији, родитељи и деветоро браће и сестара Раде Кончара, с обзиром да је он био један од организатора устанка, прикључило се Народноослободилачком покрету (НОП) или ступило у прве партизанске јединице. У току рата су поред Раде и његове супруге Драгице, страдали његов брат Богдан Кончар и сестра Милка Дракулић. Такође, у току рата је као жртва фашистичког терора страдао и Радин отац Геодон кога су усташе стрељале 1944. године. Из рата су као носиоци Партизанске споменице 1941. изашли — Драгица, Марија и Никола Кончар, док су Раде и његова супруга проглашени за народне хероје.
Шегртовање У основну школу у оближњем селу Бабин Поток Раде Кончар је пошао септембра 1918. године. Пошто је ова школа и цела њена архива изгорела у току Другог светског рата, није познато какав је Раде био ученик, мада је од стране његових савременика из школских дана оцењен као добар ђак. Да је Раде био добар ђак наводи и чињеница да га је учитељ Милош Делић доста хвалио и да је на крају четвртог разреда 1922. године његовим родитељима предложио да га пошаљу на учење заната, пошто нису имали средстава за друго школовање. Учитељ Милош је био претплаћен на месечни лист Српског привредног друштва „Привредник” па је ученицима четвртог разреда читао о могућности бесплатног школовања, а оне најбистрије је упућивао да се пријаве на привредников конкурс. Након договора са Радиним родитељима, учитељ Милош и Раде су крајем јуна 1922. године попунили и послали пријаву за одлазак на учење заната. Поред Кончара, за привредникове питомце је 1922. године примљено и неколико дечака из Кончаревог Краја и околних села — Милан, Стево и Дане Кончар, као и Никола Делић из Бабиног Потока и Никола Штетић из Црне Власти, који је шегртовао заједно са Радом.
мини|Лесковац, крајем 1920-их година Средином јула 1922. године Раде је отишао у Загреб, где је од стране „Привредника” упућен на учење механичарског заната у Прву српску металну фабрику и гвожђарску радњу „Кукар и Јовић” у Лесковцу, коју је 1911. године основао Трајко Ђорђевић Кукар. Укупно 15 дечака из Лике, међу којима су били Раде Кончар и Никола Штетић, дошли су у Лесковац, где су уписали Занатску школу. Сви шегрти фабрике „Кукар и Јовић” становали су заједно у једној просторији са дрвеним креветима на спрат, а радили су напорно од 6 ујутро до 18 часова увече, а неретко и након тога и газдином врту или на окућници неког мајстора. У вечерњим сатима шегрти су били обавезни да похађају Занатско-трговачку школу у Лесковцу, коју је Раде завршио 1925. године. Током шегртовања, своје слободно време, заједно са осталим шегртима, Раде је проводио на игралишту Радничког спортског клуба „Слобода”. Поред спортских дружења, окупљени радници и шегрти овде су добијали сазнања о радничком покрету. Поред Косте Стаменковића, једног од главних лесковачких бораца за радничка права, Раде Кончар је овде упознао и друге истакнуте радничке борце и револуционаре, међу којима и Благоја Николића, учесника Октобарске револуције. Након завршетка шегртовања, јула 1925. године, Раде је са тројицом својих другова и земљака, изнајмио собичак на периферији Лесковца и наставио да ради као калфа код „Кукара и Јовића”, све до августа 1926. године. Након тога, Кончар је упознао једног старог монтера Јозефа Млотека с којим је најпре радио у Лесковцу, а потом и у Грделици у фирми „Јовановић и Поповић”.
Живот у Београду и почетак партијске активности Након пет година проведених у Лесковцу и његовој околини, Раде је фебруара 1927. године дошао у Београд. Као шеснаестогодишњи калфа, са дипломом лесковачке ниже Занатско-трговачке школе, настојао је да што пре положи мајсторски испит и да се осамостали како би могао да зарађује за живот. Ипак његов долазак у Београд, био је везан за његово познанство са монтером Јозефом Млотеком, који је у Београду добио посао да монтира нова постројења за београдску Дирекцију трамваја и осветљења (Електрична централа). Заједно са Млотеком, Кончар је становао у стану који се налазио у дворишту Електричне централе, где су радили на монтирању нових постројења, углавном котлова, који су били добијени од Немачке на име ратне одштете. По савету монтера Млотека, на јесен исте године Раде је уписао једногодишњу вечерњу мајсторску школу, коју је завршио јуна 1928. године. Након тога престао је да буде неквалификовани радник и у Електричној централи је запослен као бравар.