мини|Покровска црква у Краснојарску мини|Железничка станица Краснојарск () град је у Русији и главни град Краснојарског краја. Налази се у јужном делу средњег Сибира, на обе обале реке Јенисеј. Краснојарск се налази на рути Транссибирске железнице. Према попису становништва из 2010. у граду је живело 973.891 становника. Краснојарск је добио статус милионског града: према подацима градских власти, 1. јануара 2013. број становника је достигао 1.016.385. Тако је Краснојарск постао петнаести милионски град у Русији и трећи сибирски град у коме је број становника већи од милион, после Новосибирска и Омска. Налази се отприлике 4.100 километара источно од Москве.
Град је основан 1628. године као дрвена тврђава од стране једне групе козака.
Географија десно|мини|Поглед из ваздуха на Краснојарск мини|десно| Панорама Краснојарска, поглед са брда Караулнаја Гора, 1910
Укупна површина града, укључујући предграђа и реку, износи 348 квадратних километара.Poexaly.ru. Krasnoyarsk Tourist Portal. Krasnoyarsk
Река Јенисеј тече од запада ка истоку кроз град. Због хидроелектране Краснојарск, удаљене 32 километра узводно, Јенисеј се никада зими не залеђује, а лети температура воде никада не прелази +. У близини центра града надморска висина износи 136 метара. На реци се налази неколико острва, од којих су највећа Татишев и Одиха, која се углавном користе за рекреацију.
На југу и западу, Краснојарск је окружен шумовитим планинама у просеку 410 метара висине изнад нивоа реке. Најистакнутији од њих су Николајевска Сопка (позната по стазама за скијашке скокове), Караулнаја Гора и Чорнаја Сопка, а последња је угашени вулкан. Огромне камене литице природног резервата Столби издижу се са планина јужне обале Јенисеја, западна брда формирају гребен Гремјачаја Грива које се протеже западно све до реке Собакине, север је обично равничарски, осим на брду Дрокинскаја Сопка, са шумама на северозападу и пољопривредним пољима на северу и истоку.
Главне реке у и околини Краснојарска су реке Јенисеј, Мана, Базаиха и Кача, а последња протиче кроз историјски центар града. Због природе терена, неколико природних језера постоји у околини Краснојарска.
Шуме у близини града су углавном борове и брезове, даље од града јасенове постају доминантан. Маховином прекривене јеле и сибирски борови замењује друго дрвеће у планинама западно од реке Караулнаје, на око 15 километара западно од града, шуме на југу су углавном борове, јелине и јасенове.Окрестности Красноярска. Карта. ФГУП Госцентр "Природа", 2003 г.
Историја Град је основан 19. августа 1628. годинеCharter of Krasnoyarsk као руско погранично утврђење када је група људи из службене класе из Јенисејска, на челу са Андејом Добенскојем, стигла до ушћа реке Каче у Јенисеј и изградила утврђења која су била намењена заштити границе од напада домородачких народа који су живели дуж Јелисеја и његових притока. Упоредо са Канском на истоку, представљао је јужну границу руске експанзије у сливу Јенисеја током седамнаестог века.
Тврђава је добила име Красни Јар () по називу места Јарин (дијалект Хакаског), месту где је изграђена, Kyzyl Char ('Црвена обала реке'),Бутанаев В. Я. "Топонимический словарь Хакасско-Минусинского края". Абакан, 1995. што је преведено као Красни Јар (користећи старо значење красни). Насеље је статус града добило 1690. године.Народная энциклопедия "Мой город". Красноярск (Красноярский край) Интензивни раст Краснојарска почео је доласком Сибирске руте (данас пут М53) у периоду од 1735. до 1741. године који је оближње градове Ачинск и Канск повезивао са Краснојарском и са остатком Русије.
Године 1749. метеорит масе око 700 килограма пронађен је на 230 км јужно од Краснојарска. Ископао га је Петер Симон Палас 1772. године, а превезао га је у Краснојарск, а потом у Санкт Петербург. Краснојарски метеорит је важан јер је био први паласит који је икада проучаван и први метеорит који је икада гравиран.
Године 1822. Краснојарск је постао административно средиште Јенисејске губерније. У 19. веку, Краснојарск је био центар покрета сибирских козака. У 19. веку, Краснојарск је био центар покрета сибирског козака. Крајем 19. века Краснојарск је имао неколико производних погона и железничких радионица и машинерију. Раст се наставио открићем злата и доласком пруге у 1895. години.
У Руској Империји, Краснојарск је био једно од места на која су протеривани политички прогнаници. На пример, осам декабриста је депортовано из Санкт Петербурга у Краснојарск након неуспеха побуне. мини|лево| Краснојарска хидроелектрана
Након Руске револуције 1917. године, у периодима централизованог планирања (совјетски Петогодишњи економски план) у Краснојарску су изграђене бројне велике фабрике и постројења: Сибтјажмаш, бродоградилиште, фабрика папира, хидроелектрана (сада пета по величини у свету а други у Русији) и речне луке.
У 1934. години формирана је Краснојарска Покрајина, са Краснојарском као административним центром.
Током стаљинистичких времена, Краснојарск је био главни центар система гулаг. Најважнији радни логор био је Краслаг или Краснојарски ИТЛ (1938-ц.1960) са две јединице смештене у Канску и Решјоти. У самом граду Краснојарску, током Другог светског рата био је истакнут радни логор Јенисејлаг или Јенисејски ИТЛ (око 1940–1941).
За време Другог светског рата, десетине фабрика евакуисане су из Украјине и западне Русије у Краснојарск и оближње градове, подстичући индустријски раст града. Након рата изграђене су додатне велике фабрике: фабрика алуминијума, металуршка фабрика, фабрика базних метала и многе друге.
Крајем 1970-их, Совјетски Савез је започео изградњу радарске станице са фазним низом на Абалаковој, близу Краснојарска, што је кршило Уговор о АБМ. Почевши од 1983. године, Сједињене Америчке Државе захтевале су његово уклањање, све док Совјетски Савез 1989. године није признао да је радарска станица прекршила Уговор о АБМ-у. Опрема је полако уклоњена са локације и до 1992. године званично је завршено са демонтажом, мада је опрема са локације била вероватно пресељена на нову локацију у близини Комсомољска на Амуру. У Краснојарску је такође била смештена Североисточна ваздушна база Краснојарск, која је након распада СССР-а претворена у стамбене блокове.
Након распада Совјетског Савеза и почетка приватизације, многи велики погони и фабрике, попут Краснојарске фабрике алуминијума, доспели су у власништву наводних криминалних власти и олигарха, који су проглашавали стечаје. Економска транзиција довела је до драматичног раста незапослености и бројних штрајкова.
Најпознатији финансијски скандал из друге половине 1990-их догодио се када је власништво над фабриком алуминијума у Краснојарску Анатолију Бикову поништено након што је оптужен за убиство свог партнера Вилора Струганова. На крају се испоставило да је оптужба лажна.Latynina, Yulia, "Today, Let's Go Inside the Other Russia", Moscow Times, 21 February 2001 Проблеми са власништвом фабрика у Краснојарску настављају се и током почетка 21. века, јер су готово све у власништву монополистичких финансијских група или олигарха.
Откако је Петар Пимашков изабран за градоначелника Краснојарска 1996. године, изглед града се постепено поправљао: старе историјске зграде обновљене су, асфалтни путеви су замењени поплочаним каменом, а бројни тргови и рекреациона подручја са фонтанама су реконструисана. Сада већина града задржава само неколико трагова свог некадашњег, једноличног, пост-совјетског изгледа.
Административни и општински статус Краснојарск је административни центар краја.Law #10-4763 У оквиру административних подела, заједно са једним сеоским подручјем (село Песчанка) одређено је да град Краснојарск буде административна јединица са статусом једнаким статусу округа.Law #10-4765 У општинској подели, град Краснојарск је инкорпориран као Краснојарски градски округ.Law #13-3148
Административна подела града У административне сврхе, Краснојарск је подељен на седам градских округа: Кировски Лењински Октјабрски Совјетски Свердловски Централни Железнодорожњи Грб града десно|мини|90px|Грб Краснојарска десно|мини|90px|Краснојарски лав Прва верзија грба Краснојарска одобрена је 12. марта 1804. године. Измењени грб, одобрен је 23. новембра 1851. године, имао је златни лик лава постављен на црвеном штиту са ашовом у десној предњој шапи и српом у левој предњој шапи, обе алатке направљене од истог метала. Од 28. новембра 2004. године има бедемску круну са пет грудобрана која означава административни центар.
Клима У Краснојарску влада умереноконтинентална клима (Кепенова класификација климата Dfb на граници са Dfc). Клима у Краснојарску у јулу и јануару је врло слична оној у Форт Макмарију и Винипегу у Канади. У поређењу са Томпсоном, или Лабрадор Ситијем на сличним ширинама, зиме у Краснојарску су релативно благе. У поређењу са европским градовима на сличној ширини, Краснојарск има много топлија лета, али много хладније и дуже зима (на пример, Олборг, Данска). Лето је такође у просеку топлије од сличних географских ширина Скандинавије, захваљујући већој површини Сибира. У Краснојарску се примећују велике разлике између летњих и зимских температура.
Становништво мини|десно|400px|График раста становништва (1855–2012) Према прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2023. живело 1.196.913 становника.
Број становника у градским окрузима (Попис из 2010): Кировски: 114.715 Лењински: 145.530 Октјабрски: 153.112 Совјетски: 281.284 Свердловски: 130.596 Централни: 55.060 Железнодорожњи: 93.529
Становништво Краснојарска обухвата велики број народа, а најбројнији су Руси, Украјинци, Татари, Немци и Белоруси. У последње време број Таџика, Узбека и других средњеазијских и кавкаских народа знатно је порастао због огромне, често илегалне имиграције у потрази за послом.
Друга група усељеника су Кинези који су, за разлику од других страних радника, запослени у много уноснијим областима и често склапају пословна партнерства са локалним компанијама. Многи Кинези тргују на базарима, а посебан велики кинески базар назван је Содружество, и кинеско трговачко место (познато на руском као Кинески трговачки град) или на кинеском Китај-город на Стрелки.
Привреда и индустрија
Краснојарск је седиште руских авио-компанија КрасЕр и Сибавиатранс.
У близини Краснојарска се налази највећи светски индустријски комплекс под земљом: рударски хемијски комбинат Краснојарск 26. То је тајни пројекат, и потпуно је затворен за посетиоце. У време Стаљина управо су се у овом комплексу налазили реактори за производњу плутонијума. У околини града је и хидроелектрана „Краснојарск“ (6.000 -{MW}-), на реци Јенисеј, друга по величини у Русији, са вештачким Краснојарским језером (2.000 -{km²}-). Архитектура мини|Црква Покрова Пресвете Богородице у Краснојарску
У Краснојарску се налази низ историјских грађевина, од којих је најстарија црква Покрова Пресвете Богородице (, изграђена од 1785. до 1795, обновљена од 1977. до 1978). Остале локалне значајне грађевине руске православне архитектуре су катедрала Вознесења (, 1802–1812), катедрала Свете Тројице (, 1802–1812), црква Јована Крститеља (, 1899, бивша епископска резиденција), и нова црква Светог Архангела Михаила (, грађена од 1998. до 2003).
На врху брда Караулнаја, на првобитном паганском светилишту, касније под стражарском кулом Краснојарска, још увек стоји капела Свете мученице Параскеве (1804, обновљена 1854–1855). Капела, приказана на новчаници од 10 рубаља, једна је од симбола града. Капела је била напуштена и пропала је за време совјетске ере и тек након Перестројке поново ју је повратила јенијска епископија. лево|мини|Пословни центар "Баланс" мини|Центар Красноjарск Још један незванични симбол Краснојарска је непотпуна кула са 24 спрата, која се налази на Стрелки. Изградња куле започета је непосредно пре Перестројке а потом замрзнута због административне кризе. Контура куле јасно се види са многих места у граду. мини|Авенија мира у Краснојарску