Васо или Васа Чубриловић (Градишка, 14. јануар 1897 — Београд, 11. јун 1990) био је српски академик, професор Београдског универзитета, министар и историчар. Као гимназијалац био је учесник у Сарајевском атентату.
Биографија Детињство Рођен је 14. јануара 1897. у Градишци, од мајке Савке, рођене Лазаревић и оца Јове. Мајка је била Крајишкиња, један брат јој је био директор банке, а други свештеник. Била је писмена, што је представљало праву реткост међу њеним вршњакињама. Отац је био пореклом из Крупе на Врбасу, одакле потичу многи Чубриловићи. Отац се бавио трговином, учествовао је у Устанку 1875–1878 и био добровољац у Српско-турском рату 1876.
Био је најмлађе од десеторо деце, који су се рађали према следећем редоследу: Јованка, Чедо, Здравко, Стака, Вељко, Лепа, Вида, Милорад, Бранко и Васо. Троје прворођених су рано умрли.
Како је отац годину дана након Васиног рођена умро, а десетак година касније умрла им је и мајка, бригу о деци је водио очев ујак Васо Видовић, који је важио за угледног трговца у Градишци. Бригу о млађој деци су касније преузели старији брат Вељко и сестре Стака и Вида.
Школовање Основну школу је завршио 1908. године у родном месту. Гимназију је похађао у Тузли и Сарајеву. У Тузли је боравио код брата Вељка и његове жене Јованке, који су тамо радили као учитељи. Осим Васе, у кући су се налазили и сестра Вида и брат Бранко. Вељко је за школовање добијао нешто стипендије, која није била довољна да покрије рачуне. Године 1910. Вељко и Јованка су се преселили у Прибој на Мајевици. У Прибоју је проводио зимске и летње распусте и био веома упућен у послове које је водио брат Вељко. Често је одлазио пешке из Тузле у Прибој и обрнуто. и преносио важне поруке Мишку Јовановићу или Вељку.
Сарајевски атентат
Док је похађао VI разред гимназије, постао је члан национално-револуционарне организације Млада Босна.
Након демонстративног напуштања светосавске приредбе 27. јануара 1914, на којој је свирана химна цару Фрањи Јосифу, избачен је из гимназије у Тузли и прешао код сестре Стаке у Сарајево, где је наставио гимназију.
У Сарајеву се повезао са Данилом Илићем и другим члановима организације Младе Босне, који спремали да изведу атентат на надвојводу Франца Фердинанда. мини|180п|Васо Чубриловић, снимљено током суђења (октобар 1914) Био је учесник у Сарајевском атентату 28. јуна 1914. године у Сарајеву, као члан друге Илићеве тројке (Чубриловић, Поповић и Мехмедбашић). На дан атентата чекао је Франца Фердинанда са бомбом и револвером код Више дјевојачке школе у Сарајеву. Ухваћен је у Босанској Дубици и враћен у Сарајево.
На суђењу одржаном у октобру, на коме је било 25 оптуженика за злочин велеиздаје, по службеној дужности му је за браниоца додељен адвокатски приправник Рудолф Цистлер. Бранилац се, при прихватању посла обавезао да ће савесно приступити својој дужности. Покушао је да обори оптужницу, доказујући да велеиздаја није кажњиво дело и образлажући то чињеницом да је анексија Босне и Херцеговине била незаконито стање, с обзиром да није ратификовано у аустријском и угарском парламенту, због чега је након суђења оптужен за повлађивање велеиздаје.
Васу је због малолетности, суд поштедео смртне казне, али га је осудио на 16 година најстрожег затвора, коју је издржавао у Мелерсдорфу у Аустрији и у Зеници. У затвору је провео 4,5 година, од чега више од три године у самици. Један је од пет преживелих у затвору, од укупно тринеаст осуђених на затвор. За велеиздају су осуђени и његова браћа Вељко на истом суђењу на смрт вешањем, а Бранко у Бањалучком процесу на 14 тешке тамнице. На 6 недеља затвора без признања олакшица за политичке кривце, Врховни суд је осудио и сестру Стаку, пошто је у писму брату Бранку, извештавајући га о Вељковој смрти, навела како им је брат „био јунак и да је мирно умро”, славећи тиме покојниково дело.
Међуратни период После Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије, новембра 1918. је ослобођен, а затим је фебруара 1919. завршио гимназију у Сарајеву. После тога се најпре уписао на Филозофски факултет у Загребу, а затим је прешао на Филозофски факултет Универзитета у Београду.
Дипломирао је 1922. године и исте године се у Сарајеву оженио са Радунком Анђелковић (1895). Њих двоје су 1926. добили сина Милоша (1926—1987) и ћерку Богдану, удату Мастиловић. Други брак је склопио са Даницом Трипковић са којом није имао деце.
Као професор гимназије је радио у Сремској Митровици, Сарајеву и Београду. Професорски испит је положио 1927. године. Докторирао је историју 1929. године на Београдском универзитету, на тему Босански устанак од 1875—1878.
Исте године (1929), као асистента на Семинару за општу историју новог века, примио га је Владимир Ћоровић, а 1934. године је постао доцент, на предмету Општа историја новог века, да би 1939. био примљен за ванредног професора. Преко Ректората Београдског универзитета је тражио да се из Ратног архива у Бечу Југославији врати бројна архивска грађа, која се односи на ближу и даљу историју и у вези тога припремао разне извештаје за Српску краљевску академију, као и за Информациони биро историјских наука за Источну Европу у Варшави.
Од 1921. до 1939. године је био члан Земљорадничке странке. Први говор у корист те странке је одржао у Бијељини 1921.
мини|Слева надесно: Васо Чубриловић, Катица Радулашки, Стака Бокоњић, Бранко Чубриловић, Вида Копривица, Лепа Митраковић и Милорад Чубриловић.
Други светски рат У Априлском рату 1941, као члан Савета земаљске одбране при Врховној команди војске Краљевине Југославије, се повлачио заједно са Командом према Сарајеву и Црној Гори. Ухапшен је 3. јуна у Рисну у Црној Гори, затим је пребачен у Београд, најпре у затвор у Гестапоу, где је остао до краја године, да би га затим одвели у Бањички логор, одакле је пуштен децембра 1942. године. Након тога је остао у Београду. Пензионисан је почетком 1943.
Послератни период Прихватио је линију НКОЈ-а и постао члан КП Југославије крајем 1945. године. По формирању прве привремене владе ДФЈ, као угледни научник, био је министар пољопривреде од 9. априла 1945. до 9. априла 1946. године, а затим министар шумарства (1946—1950).
Као министар пољопривреде, био је члан Аграрног савета ДФЈ, чији је председник био Моше Пијаде. Ова институција је формирана према Закону о аграрној реформи и колонизацији, са циљем спровођења аграрних реформи и обављања послова колонизације у Војводини.
По ослобођењу Београда постао је члан Комисије за обнову Универзитета и комесар за Филозофски факултет. Наставио је да ради на Катедри за националну историју Филозофског факултета у Београду, где је 1947. биран за редовног професора, а од 1957. је радио хонорарно и на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је редовни предавач на катедри Историје Југославије, заједно са њеним оснивачем Јованом Марјановићем.
Постао је декан Филозофског факултета у Београду уместо академика Веселина Чајкановића, коме је Суд части града Београда одузео ту функцију, јер је током рата обављао дужност декана Филозофског факултета што се, у новоуспостављеним политичким условима, сматрало за колаборацију са окупатором. Посао декана је обављао од 12. јануара 1960. до 1. јула 1966. Пензионисао се 1. септембра 1967. године. Филозофски факултет му је посветио „Споменицу”, поводом одласка у пензију и за 70 година живота.
Након пензионисана је наставио научни, педагошки и организациони рад на САНУ.
Иницијатор је и први директор Балканолошког института у Београду 1970. Израдио дугорочни програм рада и дао основне смернице развоја института, кога је замислио као установу која би се бавила историјом, материјалном и духовном културном балканских народа почев од предримског периода, па све до савремених збивања, као и њихов однос према другим народима Европе и Азије, с развијеном мрежом сарадника из различитих области из земље и света.
Осећајући потребу да увек има широк контакт са људима, посећивао је разне историјске катедре, присуствовао на одбранама докторских теза, као и на разним научним скуповима и саветовањима. Од средине 1970-их година је у више наврата одлазио у Мајевачки Пробој и Градишку у којима је отварао ђачке библиотеке и поклањао књиге из личних средстава.
Добитник је Октобарске награде и Седмојулске награде. Носилац је Ордена југословенске звезде са лентом од 1987. године.
Од 1959. године је био дописни, а од 1961. редован члан САНУ. Од 15. децембра 1977. до 19. новембра 1981. је био члан Председништва САНУ. Такође је био дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу (1961), Академије наука и умјетности БиХ (1961), редован члан Црногорске академије наука и умјетности (1976) и исте године је постао почасни члан Академије наука Совјетског Савеза Године 1989. Универзитет у Бања Луци му је доделио титулу почасног доктора.
Преминуо је у Београду, 11. јуна 1990. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.
Према тестаменту од 4. октобра 1988. одлучио је да се из његових средстава оснује Фонд за награде историје Балкана, његових земаља и народа, која би се делила сваке друге године за дипломске радове, магистратуре, докторске тезе и студије из историје, археологије, антропогеографије, етнографије, економике, језика и књижевности, а награђени радови би се објављивали у часопису Балканика, годишњаку Балканолошког института. Институту је поклонио и своју библиотеку, као и већи део непокретне и покретне имовине.
Дела Према сопственом казивању, формирао се као историчар, највише под утицајем три научника: Владимира Ћоровића, са којим је као сарадник схватио комплексност историјског истраживања. Васиља Поповића, који га је увео у методологију модерне европске историографије Јована Цвијића, од кога је наследио антропогеографски приступ, држећи се става да се историја људског друштва развија под утицајем географске средине.
Први рад, краћи оглед о Васи Пелагићу је објавио 1924. године.
Аутор је више научних радова из домаће историографије. Библиографија сачињава 167 историографских радова - монографија, студија, расправа, чланака, прилога, осврта и приказа. Остао је доследан интегрални Југословен по опредељењу и марксиста по нужди. Историографија још увек није вредновала његово дело, постоје само појединачни прикази и оцене, али они су више пригодне природе и далеко од непристрасне, свеобухватне и темељне анализе.
Његова научна дела се могу поделити у четири међусобно испреплетана тематска круга: Историја српског народа под турском влашћу. Говори о патријархалном друштву, дуготрајној турској окупацији, улози СПЦ, хајдуцима, ускоцима, етничким миграцијама у југословенским земљама у периоду од 15. до 19. века. Из ове области најпознатији радови су: „Босански Фрајкори у Аустро-турском рату 1788—1791”, „Братство”, 1933. „Политички узроци сеоба на Балкану”, Гласник географског друштва XVI, Београд 1930, Проширио методологију проблема балканских миграција посматрајући их комплексном методом историјско-политичких, социјалних и културно-етничких чинилаца. „Порекло муслиманског племства у Босни и Херцеговини”, Југословенски историјски часопис бр. 1-4, Београд 1935. „Око проучавања средњевековног феудализма: Поводом дела Георгија Острогорског, Пронија”, Прилог историји феудализма у Византији и јужнословенским земљама, Историјски часопис, 1952. „Терминологија племенског друштва у Црној Гори”, Београд 1959. „Српска православна црква под Турцима од XV до XIX века”, Зборник Филозофског факултета V, Београд, 1960. „Постанак племена Куча”, Зборник Филозофског факултета VII–1, 1963. „Малоншићи, племе у Црној Гори” Зборник Филозофског факултета VIII–2, 1964. Историја српске револуције: „Босанско Подриње и Први српски устанак”, Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, Београд 1936. „Историјска основа Вишњићевој песми „Бој на Мишару”, Прилози проучавању народне историје V, 1938. „Први српски устанак и босански Срби”, Београд, 1939.