НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име: операција Савезничка сила (); у САД: операција Племенити наковањ (); у Србији познато и као НАТО агресија или погрешно Милосрдни анђео)Порекло имена „Милосрдни анђео”, РТС, 26. март 2009. била је завршна фаза рата на Косову и Метохији, која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО после бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
Државе чланице НАТО су пробале да добију одобрење од Савета безбедности Уједињених нација за војну интервенцију, али су се тиме успротивиле Кина и Русија, које су наговестиле да ће ставити вето на такву меру. Као резултат тога НАТО је започео акцију без одобрења УН, а као разлог је навео да је у питању хуманитарна интервенција. Повеља УН забрањује употребу силе осим у случају одлуке Савета безбедности или самоодбране од напада у складу са Главом -{VII}- при чему ни један ни други услов нису били испуњени у овом случају. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СР Југославији да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од тридесет до сто милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Незванично се процењује да је погинуло између 1200 и 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица. Током рата са Косова и Метохије је избегло више хиљада Албанаца. Напади су прекинути 10. јуна после потписивања војно-техничког споразума у Куманову о повлачењу Војске Југословије и српске полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244 по којој СР Југославија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом с тим да покрајина постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и другог неалбанског становништва. Рачунајући овај и протекле ратове током распада Југославије, Србија је постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи.„Србија има највише избеглица у Европи”, Данас, 10. јул 2007.
3. јуна 2006. године, парламент Црне Горе је прогласио независност, а 5. јуна парламент Републике Србије прогласио обнову самосталности и од тада СЦГ, као наследница СР Југославије, више не постоји. Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова једнострано прогласили независност Косова и Метохије од Србије, што Србија и око половине држава чланица УН не признају.
Процене о губицима НАТО веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 47 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и четири велика пројектила док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око сто летелица различитих типова). Поједини амерички интелектуалци попут Ноама Чомског и Џорџа Фридмана су критиковали НАТО бомбардовање.
Позадина
Сукоби ОВК и српских снага безбедности Већ средином јуна 1998. војни министри чланица НАТО-а затражили су да се „обустави насиље” на Космету, а у противном, запретили су копненим војним нападом. Истовремено Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову.
Србија је подршку тражила од Русије, али није добила подршку и после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао”. Као одговор на ово, наредног дана је Војска Југославије на аеродрому у Батајници организовала аеромитинг.
Охрабрена политичком интервенцијом Запада, ОВК је почињала офанзиву крајем пролећа и почетком лета 1998. У јулу 1998. према проценама ОВК је имала 20.000 до 25.000 припадника и успела да овлада са око 40 % територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца.
Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након Напада на Ораховац од стране ОВК у другој половини јула 1998. године, након чега је ВЈ морала помоћи МУП Србије да ослободе насеље. Снаге МУП-а Србије и ВЈ од јула до октобра 1998. избациле су ОВК из неколико десетина села, Дренице, али и главног упоришта ОВК у Малишеву. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.
САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији.
Ескалација кризе Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа”. Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.
Од септембра 1998. НАТО је захтевао оружану интервенцију преко Савета безбедности Организације уједињених нација, али нису успели да издејствују одлуку за оружану интервенцију против СРЈ због противљења Народне Републике Кине и Руске Федерације, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Разлози за то су, наводно, неке од тачака споразума које су доводиле у питање суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор” у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.
Споразум Холбрук-Милошевић
Када је пропао покушај да Савет безбедности Организације уједињених нација одобри напад НАТО-а на СРЈ, у договору са Ричардом Холбруком Савет НАТО-а издао је наредбу 12. октобра 1998. која је давала овлаштење Генералном секретару НАТО-а Хавијеру Солани да нареди војни напад на СРЈ. Да уклони опасност од војног напада Слободан Милошевић је пристао да преговара са Ричардом Холбруком. Након разговора председника СРЈ Слободана Милошевића са изаслаником Сједињених Држава Ричардом Холбруком склопљен је 13. октобра 1998. године Споразум Холбрук-Милошевић о прекиду сукоба на Космету и смањењу броја војника ВЈ на Косову на број са почетка 1998. године, а за надгледање примене споразума одређена је Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
Косовска верификаторска мисија
Косовска верификациона мисија као орган Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) била је састављена од велике групе ненаоружаних мировних посматрача од октобра 1998. године и требала је надгледати престанак сукоба на Косову и Метохији између полиције Републике Србије и Војске Југославије са једне, а припадника ОВК са друге стране, који је договорен споразумом Холбрук-Милошевић. Влада СРЈ потписала је 16. октобра 1998. споразум са председавајућим ОЕБС-а да буде примљено 2.000 припадника тзв. Косовске верификационе мисије (КВМ) ОЕБС-а, али није дошло свих 2.000 посматрача.
Продубљивање кризе и неуспели преговори почетком 1999
Случај Рачак
Као непосредан повод за напад НАТО-а искоришћена је акција полиције 15. јануара 1999. године у селу Рачак, где се налазило упориште ОВК, односно припадници батаљона „Садик Шаља”. Полиција Србије покушала је да ухапси припаднике Ослободилачке војске Косова, који су имали укопане ровове, аутоматске пушке и митраљез, али дошло је до већег оружаног сукоба у коме је разбијено упориште ОВК, убијено око 40 Албанаца и заплењено оружје, али надлежни органи нису успели да заврше увиђај над страдалима. Током ноћи 15. на 16. јануар полиција није била у селу а 16. јануара долазе припадници Верификационе мисије на челу са Вилијамом Вокером као и већи број новинара и затичу лешеве по селу, а највећи њихов број у јарку недалеко од центра села. Вилијам Вокер то одмах проглашава масакром, а снимци и извештаји са оваквом констатацијом одмах обилазе свет. Југословенски званичници демантују да је било масакра. Формира се заједнички форензички тим југословенских и финских форензичара. Иако раде заједно аутопсије над телима, Хелена Ранта на конференцији за штампу 17. марта 1999. године у Приштини каже, како је касније признала под притиском Вилијама Вокера, да је дошло до „злочина против човечности” чиме се потврђује да је дошло до масакра. Овакав закључак, као и медијска кампања, наводе званичнике чланица НАТО-а да започну ваздушне ударе на СРЈ како би спречили даљу „хуманитарну катастрофу”.
Преговори у Рамбујеу
мини|200п|Дворац Рамбује у којем су вођени преговори. Генерални секретар НАТО пакта Хавијер Солана разговара са америчким секретаром за одбрану Вилијамом Коеном шта радити ако југословенска делегација одбије да потпише споразум из Рамбујеа, 15. марта 1999.|мини|200п
Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара и трајали све до 19. марта 1999. године, уз посредовање Контакт групе. Мотиви и циљеви свих преговарача и данас представљају контроверзну тему, те остају недоречени.
Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они поново одбили. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања”, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.
Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама, о чему сведочи и степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука — који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд.