Слободан Јовановић (Нови Сад, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник, универзитетски професор и политичар. Јовановић је био потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.
Биографија мини|150п|Женева, 1890. Слободан Јовановић током студија. Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Владимир Јовановић (1833—1922) је као водећи српски либерал живео у Новом Саду као политички изгнаник из Србије. Дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892, враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. мостарску „Зору“.
мини|лево|150п|Слободан Јовановић у Београду, 1896. Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске.
Професор Године 1900. на Правном факултету је изабран за редовног професора. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Професор Јовановић је био један од оснивача „Српског књижевног гласника“ 1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Слободан наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“.
мини|десно|200п|Слободан Јовановић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Професор Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор Јовановић је објавио велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ 1905. године, а потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији“, које ће касније проширити и објавити 1931, и 1932. године. Професор Јовановић објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838—1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у свеукупном његовом делу.
Шеф Пресбироа при Врховној команди мини|десно|200п|Слободан Јовановић у пресбироу Врховне команде, са Арчибалдом Рајсом 1915. г Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбироом и Врховном командом у Скопље, где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају саобраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времену тешком по српски народ. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године.
Међуратни период Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димурјеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геце Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II).
Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене друштвене заједнице. Ову књигу је проширио студијом „Поратна држава“ 1936, којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку и у њој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризам. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енглеских либерала у парламенту и на челу британске владе; пратећи његово политичко ангажовање, професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 — 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Јула 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора, одликован је Орденом Југословенске круне првог реда.„Политика”, 24. јул 1940
Јовановић је био противник споразума Цветковић-Мачек, којим је образована Бановина Хрватска. Залагао се за федерацију са јаком централном влашћу у виду југословенског парламента, бираног општим правом гласа, који би се бринуо за заједничке послове.
Други светски рат мини|200п|Слободан Јовановић лево од краља Петра II Карађорђевића (Седница владе у Лондону 1942) После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића.
Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941). До Симовићеве смене дошло је почетком јануара 1942. када су сви министри Симовићеве владе у Лондону предали су колективну оставку, изјављујући да генерал Симовић није способан за руковођење. Након тога је краљ Петар II је именовао Јовановића за председника владе. Јовановић је преузео дужност 11. јануара 1942. Иако је по својој интелигенцији и образовању био водећи члан емиграције, Јовановић није имао никаквог искуства у практичној политици, а с обзиром на своју старост није се очекивало да он прилагоди своје ставове новим околностима или да постане енергичан вођа. Српски политичари у емиграцији признавали су Слободана Јовановића за неоспоран ауторитет., али није био дорастао великим политичким искушењима. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. У Јовановићевој влади су биле приступљене све политичке странке које су биле и у Симовићевој влади. Међутим, Јовановићева влада је увела две новине у односу на Симовићеву владу. Прво је било именовање четничког вође Драгољуба Михаиловића за министра војске, ваздухопловства и морнарице. До краја Јовановићевог боравка на месту председника избегличке владе Михаиловић ће бити прво унапређен у дивизијског, па у армијског генерала и начелника Врховне команде. Именовање за министра и унапређивања су требало да ојачају Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Друга новина је било образовање Војног кабинета председника владе на чије чело је постављен мајор Живан Кнежевић. Мајор Кнежевић и његов рођени брат министар двора Радоје Кнежевић, иначе Михаиловићеве присталице и вође Лиге мајора, су чинили сиву еминенцију која је стајала иза Јовановића. Браћа Кнежевићи, су такође имали јак утицај на краља Петра, поставили су свог брата Николу за шефа владиног Одсека за шифрирање и тако имали увид над порукама које су одлазиле и долазиле у владу и користили су Јовановићеву несклоност да се меша у спорове министара своје владе.
Нова влада је за министра војске уместо генерала Богољуба Илића именовала генерала Драгољуба Михаиловића,, који је водио ројалистички покрет у Југославији, да би се избегла мешање војске у рад владе и да се истовремено искористи Михаиловићев углед при изношењу захтева Савезницима.