Ђурица Јурица Рибар (Ђаково, 26. март 1918 — Требаљево, код Колашина, 3. октобар 1943) био је југословенски правник, сликар, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.
Млађи је син политичара др Ивана Рибара и брат револуционара и народног хероја Југославије Иве Лоле Рибара. Одрастао је и школовао се у Београду, где је завршио Основну школу „Краљ Петар Први“ и Другу мушку гимназију, а марта 1941. године је дипломирао на Правном факултету. Током студија је активно учествовао у студентском револуционарном покрету, а био је и члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Активно се бавио спортом и уметношћу, а највише сликарством. Похађао је сликарску школу код Јована Бијелића, а 1938. постао је члан сликарске групе „Десеторица”, коју су сачињавали многи касније познати сликари, попут Љубице Цуце Сокић, Алексе Челебоновића, Николе Граовца и др.
Након окупације, маја 1941. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Најпре је деловао у окупираном Београду, а на јесен је отишао у партизане, где је у ослобођеном Ужицу радио на издавању омладинске штампе и ангажовању омладине у борбу. Такође је радио и у партизанском сликарском атељеу у Ужицу. Касније је радио у ослобођеној Фочи, а од јуна 1942. био је члан Политодела Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, а био је и учесник Првог конгреса Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ).
Учествовао је у многим борбама током похода у Босанску крајину, као и у великим биткама на Неретви и Сутјесци. Смртно је рањен почетком октобра 1943. у борбама против четника и Италијана, за одбрану ослобођеног Колашина. Преминуо је у партизанској болници у оближњем селу Требаљево, где је био привремено сахрањен. Након ослобођења, његови посмртни остаци су пренети на Ново гробље у Београду.
Биографија Рођен је 26. мартa 1918. године у Ђакову. Млађи је син је познатог хрватског и југословенског политичара др Ивана Рибара (1881—1968) и његове прве супруге Антоније—Тонице, рођене Петрић (1882—1944). Имао је две године старијег брата Иву Лолу, као и — полусестре Божену и Миру и полубрата Жарка, рођене у првом браку његове мајке. По рођењу, Јурица је приликом крштења 14. јуна у Матичне књиге крштених уписан као Ђурица. Пошто су га у породици сви звали Јурица, он је под тим именом остао забележен у историји. Током живота, приликом потписивања на ћирилици, потписивао се као Ђурица, Ђура и Ђуро, док се приликом потписивања на латиници увек потписивао као Јурица. Такође, на свим својим сликама се потписивао као Јурица. Одрастао је у родном Ђакову, све до 1923. године, када се његова породица преселила у Београд.
лево|мини|200п|Кућа у Ђакову у којој је рођен Јурица Рибар Године 1924. Јурица је пошао у Основну школу „Краљ Петар Први”, која је у послератном периоду од 1952. до 1993. године носила име „Браћа Рибар” по њему и његовом брату Лоли, који су били ученици ове школе. Био је одличан ученик, а 1928. године се уписао у Другу мушку гимназију (ова школа је од 1959. до 1991. године носила име Јурициног брата Иве Лоле Рибара). И у гимназији је био одличан ученик, а посебно се интересовао за уметност и спорт. Са својим школским друговима Алексом Челебоновићем и Милованом Матићем играо је фудбал за школску репрезентацију. За време зимских школских распуста, одлазио је са братом Лолом на скијање, а посећивали су и Институт у Монтреу, у Швајцарској, где су учили стране језике. Овде су читали класике светске књижевности, а дошли су и у додир са левичарском литературом. Преко летњих распуста, браћа су одлазила на море у Сушак, одакле је родом била њихова мајка. Поред пливања, браћа Рибар су се преко лета бавила тенисом и стоним тенисом. Били су и чланови Соколског друштва, где се Јурица бавио гимнастиком. Њихов отац Иван Рибар је у младости такође припадао Соколском друштву, а у Ђакову је пре почетка Првог светског рата био секретар соколске организације. Након завођења Шестојануарске диктатуре, 1929. године и формирања организације Соко Краљевине Југославије, браћа Рибар су напустила соколску организацију.
Поред спорта, Јурица се интересовао и за уметност — књижевност и музику, а највише за сликарство. Његови први радови нису имали нарочите уметничке квалитете, а 1931. године се упознао са сликаром Николом Бешевићем, од кога је добио прва сликарска знања. Касније је похађао сликарску школу сликара Јована Бијелића. Заједно са својим школским друговима 1932. године је основао литерарну дружину „Релит” (реалистичка литература), а од 1928. до 1936. године је похађао Средњу музичку школу „Станковић” у класи професора Емила Хајека. Као клавирист је наступао на јавним приредбама у школи. Био је члан средњошколског кружока који је проучавао филозофију, а потом и дела из марксизма и лењинизма. Заједно са братом Лолом изучавао је и многе тада забрањене марксистичке књиге, које су могли пронаћи у богатој библиотеци њиховог оца. У шестом разреду гимназије, 1934. године, Јуричин школски друг Јаша Алмули је формирао скојевску организацију у коју је примио Јурицу и Ранка Митића, па је тако Јурица постао члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).
Активност на Универзитету Јануара 1934. године први пут је излагао своје радове, заједно са још три млада сликара — Даницом Антић, Николом Граовцем и Алексом Челебоновићем, који су такође учили сликарство код Јована Бијелића. Изложба је одржана у просторијама Удружења пријатеља Француске и изазвала је прилично интересовање публике. Као одличан ученик, на завршетку осмог разреда гимназије 1936. године био је ослобођен полагања матурског испита. Иако је тада желео да се посвети сликарству, по жељи родитеља је уписао Правни факултет Универзитета у Београду. У лето исте године је отпутовао у Француску, код сликара Марка Челебоновића и тада је посетио Сен Тропе и Париз. По доласку на Универзитет, Јурица се повезао са револуционарним студентским покретом, у коме је један од руководилаца био његов старији брат Иво Лола Рибар, такође студент права.
200п|мини|десно|Браћа Рибар — Иво Лола и Јурица са мајком Тоницом, око 1935. године Као уметник, најпре је постао члан Културног одбора Универзитета, а потом је био његов председник. Тих година културно-просветна активност на Универзитету је била на високом нивоу, а у Физичкој сали (данас Сала хероја) на Правном факултету (данас зграда Филолошког факултета), као и на другим факултетима, одржавана су предавања, изложбе, позоришне представе и др. Такође, културна делатност се одвијала и преко студентских удружења, а целокупном активношћу је руководио Одбор студентских културно-спортских удружења Универзитета. Јурица је био веома активан у Академском позоришту, где је 1936. био изабран за члана Управе, 1937. за потпредседника Управног одбора, а 1938. године за председника. Ово позориште је са успехом извело неколико драма, међу којима је и драма „Мати” Карела Чапека, која је одржана у Коларчевој задужбини.
Као делегат Правног факултета, Јурица је био члан Одбора студентских културно-спортских удружења, а од 1938. до 1941. године председник овог Одбора. Поред њега, чланови овог одбора су били Дора Фрајденфелд, Душан Костић, Иванка Ћуковић и Ратомир Журић. Овај одбор радио је на издавању и штампању студентског часописа „Студент”, а неке од његових акција биле су и организација студентских другарских вечери и приредби, које су поред забавних имале и политички карактер. Једна од најуспешнијих приредби одржана је 8. марта 1940. године у Дому студенткиња „Краљица Марија” (данас студентски дом „Вера Благојевић”) под паролом „Одбрана аутономије универзитета”. Одбор је издавао неколико листова и часописа попут „Зоре”, „Новог средњошколца” и „Младости”, као и часопис „Млада култура”, од марта 1939. године. Члан Уредништва и сарадник листа био је и Јурица Рибар, а главни уредник његов друг Алекса Челебоновић. Међу сарадницима листа били су и тадашњи студенти — Цвијетин Мијатовић, Михаило Лалић, Пуниша Перовић, Авдо Хумо и др. Од првог до последњег, шестог, броја листа, који је изашао јануара 1940. године, Јурица је објавио разне чланке, који су углавном били прикази о актуелним културним догађајима. Такође, сарађивао је и у листовима „Студент” и „Младост”.
Већина културних и просветних манифестација имала је политички карактер, а посебно у време Шпанског грађанског рата, када су сакупљана средства за помоћ интернационалним добровољцима. Такође, на студентским манифестацијама је указивано и на опасност од фашизма и потреби уједињења свих студентских снага у одбрани земље. Неке од акција овим поводом биле су дочек председнику Чехословачке Едварду Бенешу, приликом његове посете Београду, 5. априла 1937. године, на коме је учествовало више од две хиљаде студената, а овим поводом је на Универзитету било одржано Вече чехословачке културе. Слична манифестација одржана је и приликом посете Београду министра иностраних послова Француске Ивона Делбоса, 12. децембра 1937. године. Овим поводом у Физичкој сали је била одржана академија посвећена пријатељству са француским народом. Манифестацију поводом дочека француског министра Делбоса, министар унутрашњих послова Антон Корошец је окарактерисао као комунистичку активност и наредио је полицији и жандармерији да је спрече. Том приликом ухапшен је известан број студената, међу којима је био и Јурица Рибар, коме је ово било прво привођење. Након немачке окупације Чехословачке, 1938. године, био је у Студентском дому формиран студентски добровољачки батаљон, који је од Генералштаба добио униформе и обуку у руковању оружјем. Јурица Рибар је био учесник и великих демонстрација 14. децембра 1939. године у Београду, током којих је дошло до сукоба жандарма и демонстраната. Како су жандарми пуцали на демонстранте, било је доста рањених, а Јурица Рибар је тада добио задужење да рањене демонстранте однесе на хитну лекарску интервенцију у санаторијум „Живковић” код доктора Драгог Смиљанића, који је био један од политичких сарадника др Ивана Рибара. Овом приликом, Јурица је био поново приведен у „Главњачу”, а међу приведенима је био и његов брат Лола Рибар. Јурица је убрзо био пуштен, док је Лола задржан и у јануару 1940. године интерниран у логор Билећа.
У току свог студентског револуционарног деловања на Београдском универзитету, Јурица Рибар се индивидуално, али и преко брата Лоле и оца Ивана Рибара, дружио са многим истакнутим комунистичким револуционарима, међу којима су били — Иван Милутиновић, Милован Ђилас, Митра Митровић, Веселин Маслеша, Моша Пијаде, Вељко Влаховић, Владимир Поповић и др. Многи од њих долазили су у кућу породице Рибар у Француској улици број 32, која је тада била окупљалиште младих уметника и револуционара. У овој кући је током 1937. године боравио и Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ. У току маја 1941. године Јурица је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Сликарски рад и група „Десеторица”