Степан Степановић — Степа (Кумодраж код Београда, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски и југословенски војвода (фелдмаршал).
Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник.
У периоду између битака код Сливнице и код Куманова, обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) командовао је Другом армијом."Балкански рат у слици и речи", Београд 1913. године
У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.
За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.
Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Рано детињство (1856—1866) мини|200п|Родна кућа војвода Степе у Кумодражу Степа Степановић је рођен 28. фебруара/11. марта 1856. године у селу Кумодраж код Београда, а родитељи су му били Иван Степановић и Радојка (рођена Николић). Био је трећи син, а четврто дете по реду. Име је добио по свом деди Степану, по коме је цела његова породица названа Степановић. Деда Степан је приликом уписивања породичних презимена током 1831. и 1832. године, уписан под презименом Тодоровић, по свом оцу Тодору, Степином прадеди.Прилог познавању порекла војводе Степе Степановића (19. јануар 2019)
Постоје две предања о пореклу ове породице.
Прво предање, које је вероватније, преци војводе Степановића су пореклом из Лесковца или Пирота у Јужној Србији досељени у Кумодраж крајем 17. века. Друго гласи да су се Степановићеви преци, који су се звали Живановићи, доселили из Босне и Лике.
Његова мајка Радојка имала је, због кућних и пољских послова, врло мало времена за њега и често би га остављала кући са својом свекрвом да се о њему стара. Степа је о свом раном детињству ово рекао:
Када је мало порастао, Степановићу су дали да чува стоку. Једном га је неки млади неукротив бик закачио рогом по трбуху и распорио га. Степу је спасила стрина која га је пришила иглом и концем, па се тако опоравио за десетак дана.
Школовање (1866—1876)
Трогодишњу основну школу Степановић је завршио у Кумодражу. Гимназију је похађао у Капетан-Мишином здању у Београду. Да би похађао гимназију морао је често да служи богатије београдске породице. Прву годину је положио са добрим успехом, а остале разреде са врло добрим успехом. Септембра 1874. године, када је требало да упише шести разред гимназије, Степановић се уписао у -{XI}- класу Артиљеријске школе, без полагања пријемног испита као 14. у рангу. Пријемни није полагао, јер сви ученици који су завршили 5. разреда у гимназији били су ослобођени полагања пријемног испита. Ова класа је укупно имала 29 питомаца.
мини|десно|200п|Степа Степановић као питомац Артиљеријске школе
Артиљеријска школа је у то време имала више технички карактер, тако да се посебна пажња посвећивала математичким предметима у којима Степановић није био добар. Нису му ишли ни страни језици, мада се користио руском и француском литературом. После избијања Херцеговачког устанка, Кнежевина Србија почиње да се ратно припрема. Артиљеријска школа је прилагодила свој програм рада на практичну борбену обуку.
Септембра 1875. Степа Степановић, заједно са свим питомцима добија чин каплара, а у мају 1876. после завршеног испита добија чин поднаредника. Јуна 1876. године, после избијања Српског-турског рата, цела -{XI}- класа добија нареднички чин и упућује се на фронт. Тиме се њихово школовање привремено прекида.
Први српско-турски рат (1876—1877)
Дана 14. маја 1876. године стиже у Крагујевац. Додељена му је дужност ордонанса у штабу Шумадијске дивизије, под командом пуковника Љубомира Узун-Мирковића. Његов задатак је био да хитно преноси заповести команданата. Шумадијска дивизија је била део главнине Моравске војске, али се после измене операцијских планова, разбила на више колона. Степановић је био у колони Узун-Мирковића, која је кренула да помогне Књажевачкој војсци да освоји Бабину главу и Белу Паланку, све у циљу спречавања доласка турских појачања у Ниш. Књажевачка војска је успела да освоји Бабину главу, а Степа Степановић је био запажен од стране свог команданта речима да је био „врло вредан и да је добро јахао”.
Међутим, турска војска је покренула офанзиву на колону Узун-Мирковића, а он је не чекавши да се сукоби са њима, повукао своје војнике у Пандирало код Периша. Турци су 19. јула напали пандрилски положај и имали доста успеха у томе. Због страха да би могли изгубити битку, српски официри су се активно укључили у борбу (заједно са њима и Степановић). Раме уз раме са обичним војницима су бранили положај, што је довело до подизања морала војника и преокрета тока битке. На Степановића је ово искуство доста утицало и касније га је користио како би подигао морал својих трупа.
Након пада Књажевца, Шумадијска дивизија (у којој је био Степановић) стиже из Делиграда у Соко Бању, како би спречила продор Турака у долину Мораве. У Соко Бањи српски војници су се прегруписали у четири корпуса. Степановић је премештен у штаб тек именованог пуковника Ђуре Хорватовића, команданта Четвртог корпуса стационираног у Соко Бањи.
Четврти корпус је 31. августа одмарширао преко Курилова, избио до Виника и напао положај непријатеља. Међутим морао је да крене према Делиграду и у исти стигао 7. септембра. Са Турцима су се српске снаге суочиле 11. септембра у бици код Кревета. Четврти корпус је имао истакнуту улогу, али је био немоћан да натера Турке у бег, јер је имао сувише широк фронт. Битка се завршила без победника.
Примирје је наступило 1. новембра 1876. године. Указом 1. децембра исте године, Степа Степановић је за изузетну испољену храброст одликован Златном медаљом за храброст. Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, а 13. фебруара 1877. постао је командир вода 3. чете Трећег батаљона стајаће војске.
Други српско-турски рат (1877—1878)
У Другом српско-турском рату Степа Степановић је имао запажену улогу приликом заузимања Пирота. Наиме генерал Белимарковић није успео првобитно да заузме град на јуриш, јер су Турци утврдили две тачке Нишор и Будин дел. Да би прошао кроз те две тачке Белимарковић је формирао посебан одред од 300 изабраних војника који ће да преко села Доброг Дола извести напад у зору на леви бок Нишора. За команданта овог одреда је изабран потпоручник Степа Степановић.
мини|десно|200п|Степа Степановић као млади официр војске Кнежевине Србије
У ноћи између 26. и 27. септембра Степин одред непримећено обилази утврђени Нишор и заузима Мали врх. Када је ујутру 27. септембра започео општи напад на Нишор, његов одред отвара пушчану и артиљеријску на десни бок Нишора. То је унело забуну у Турске редове који су се нашли опкољеним. Један војник Степановићевог одреда је ово изјавио после борбе:
За овај успех Степановић је одликован Орденом Светог Станислава III степена с мачевима и пантљиком. Од свих одликовања које је добио у војничкој каријери, овај му је био најомиљенији због тога што је „први улетео у турски ров на челу обилазног одреда”.
Трећег децембра Шумадијски корпус креће из Пирота ка Нишу у два ешалона. На овом маршу Степа Степановић је био командант корпусне побочнице која се кретала преко Суве планине. Под командом је имао полубатаљон пешака и нешто коњаника. Овај марш је био веома тежак, јер је терен био лош због зиме. Сећајући се касније овог марша Степа је рекао да му је био то најтежи задатак у овом рату. Успео је да све војнике доведе здраве и способне за борбу.
Двадесет трећег јануара 1878. Врховна команда издаје наређење да Тимочки и Моравски корпус крену долином Топлице и Пусте реке према Приштини, а Шумадијски корпус добија задатак да заузме Врање. Очистивши Грделичку клисуру од непријатеља, Шумадијски корпус започиње припреме за напад на Врање. Степа 25. јануара формира добровољачку чету из Крагујевачке бригаде. Њен задатак је био да оде у Пољаницу и да од локалних Срба формира батаљон који би био наоружан пушкама спредњачама.
Период мира (1878—1885)
По завршетку рата Степановић похађа накнадни двогодишњи курс на Војној академији, како би завршио школовање. Курс је завршио 1880. године. Септембра 1880. године по личној жељи распоређен је на службу у Крагујевцу. Тамо је био водни официр у Другој чети 5. батаљона стајаће војске. Октобра 1880. је премештен за водника у Прву чету истог батаљона.
У Крагујевцу је упознао своју будућу супругу Јелену (1861—1943), ћерку начелника крагујевачког среза Велислава Милановића. Он и Јелена су се венчали 25. јула 1881. године. Следеће године 21. априла 1882. године родила му се прва ћерка Милица, а наредне године и друга ћерка Даница. Обе кћерке удале су се за официре — Милица за санитетског потпоручника др Крсту Драгомировића (1874—1928), а Даница за капетана прве класе Јовицу Јовичића. Његов други зет је у војсци Краљевини Југославији напредовао до чина дивизијског генерала. мини|десно|200п|XI класа Артиљеријске школе Војне академије (1874–1880). У првом реду одоздо други слева је Степа Степановић, а у другом реду трећи здесна је Живојин Мишић. У првој службеној оцени о његовом раду (последњи квартал 1880), које је саставила трочлана комисија Степановић је добио све похвале:
Првог септембра 1882. унапређен је у пешачког поручника и постављен је за водног официра у Ужицу. У Ужицу је остао до 13. фебруара 1883. када се опет враћа у Крагујевац. Вративши се у Крагујевац унапређен је у чин војног ађутанта Шумадијског пешадијског пука.
У Србији су исте те године у гимназијске програме уврштене и војничке вежбе. Тада је Степановић био одређен за наставника војног вежбања у Првој крагујевачкој гимназији. Ову службу је вршио до краја 1884. године, а затим по повратку из српско-бугарског рата до краја новембра 1886.
Српско-бугарски рат (1885)