Џон Фицџералд „Џек“ Кенеди (; Бруклајн, 29. мај 1917 — Далас, 22. новембар 1963) је био 35. председник Сједињених Америчких Држава од 1961. до 1963. године као члан Демократске странке. Кенеди је био најмлађи изабрани председник и први римокатолик ирског порекла на том месту.
Атентат на њега, 22. новембра 1963. године се често сматра кључним моментом америчке историје 1960-их. Званична верзија је да га је убио бивши маринац Ли Харви Освалд у Даласу, приликом званичне политичке посете Тексасу, мада постоје сумње да се ради о завери.
Детињство и младост Џон Фицџералд Кенеди рођен је у Билс улици 83 у Бруклајну, држава Масачусетс 29. маја 1917. у три сата ујутру. Био је други син Џозефа П. Кенедија и Роуз Фицџералд. Кенеди је живео у Бруклину десет година и похађао школу Едвард Девотион, Нобл и Гринаут, нижу школу и школу Декстер, до 4. разреда. Године 1927. породица се преселила Авенију Независности број 5040 у Равендалу у Бронксу, држава Њујорк, а две године касније преселили су се у улицу Понфилд број 234. (Бронквил, Њујорк), где је Кенеди био члан Извиђача Трупа 2 (он је био први извиђач који је постао председник). Кенеди је проводио лета са својом породицом у њиховој кући у Хијаниспорту у Масачусетсу. Божић и Ускрс проводио је са породицом у њиховој зимској кући у Палм Бичу на Флориди. Од 3. до 7. разреда ишао је у школу Ривендејл Канчри, приватну школу за дечаке. У 8. разреду у септембру 1930. тринаестогодишњи Кенеди прешао је у школу Кентербeри у Њу Милфолду. Крајем априла 1931. имао је запаљење црева, после чега се исписао из Кентербeрија и опоравио код куће.
Од септембра 1931. године, Кенеди је похађао од 8. до 12. разреда -{The Choate School}- у Валингфорту. Његов старији брат Џоу Млађи је похађао ову школу већ две године и био је фудбалска звезда и водећи ученик у школи. Џон је прву годину провео у сенци свог брата, бунтовно се понашао и тиме привукао пажњу одређених људи са истим интересовањима. Њихов најпознатији несташлук био је да су петардама разнели тоалет даску. На наредном окупљању, строги директор школе, махао је тоалет даском и говорио о извесним „фацама“ који ће „бити бачени у море“. Пркосни Џек Кенеди је у инат свом брату основао групу коју је назвао -{The Muckers Club}-, групу је осим њега чини његов пријатељ и цимер Кирк Лемојн „Лем“ Бајлингс. Док је био у школи, Кенеди је имао здравствене проблеме, што је кулминирало 1934. када је хитно хоспитализован у болници Јејл - у Њу Хејвен. У јуну 1934, дијагностикован му је да болује од колитиса. Кенеди је дипломирао у јуну 1935. За школски годишњак, чији је био бизнис менаџер, Кенеди је изабран гласовима за најуспешнијег студента.
Септембра 1935. први пут је отпутовао у иностранство, са родитељима и сестром Кетлин у Лондон, са намером да студира у Лондонској школи економије као и његов старији брат Џо. Постоји неизвесност о томе шта је радио на ЛСЕ пре повратка у Америку када је у октобру 1935. касно уписао и провео шест недеља на Универзитету Принстон. Потом је био у болници два месеца на посматрањима због могућности обољевања од леукемије. Опорављао се у Кенедијевој викендици на Палм бичу, где је провео пролеће 1936. радећи на ранчу за узгој стоке од око 40.000 хектара (160 km²) недалеко од Бенсона (Аризона).
Председнички избори 1960. центар|155x155палт=|центар|164x164пТелевизијска реклама из кампање 1960Плакат кампање из 1960 17. децембра 1959. процурило је писмо Кенедијевог штаба које је требало да буде послато „активним и утицајним демократама“ у којем се наводи да ће своју председничку кампању објавити 2. јануара 1960. Кенеди је 2. јануара 1960. објавио своју кандидатуру за демократску председничку номинацију. Иако су неки доводили у питање Кенедијеве године и искуство, његова харизма и елоквенција донели су му бројне присталице. Многи Американци су имали антикатоличке ставове, али Кенедијева гласна подршка раздвајању цркве и државе помогла је да се ситуација смири. Његова религија му је такође помогла да придобије привржене следбенике међу многим католичким гласачима. Кенеди се суочио са неколико потенцијалних изазивача за номинацију демократа, укључујући лидера већине у Сенату Линдона Б. Џонсона, Адлаја Стивенсона II и сенатора Хуберта Хамфрија.
Кенедијева председничка кампања била је породична афера, финансирана од стране његовог оца и његовог млађег брата Роберта, који је био менаџер његове кампање. Џон је више волео саветнике за политику Иви Лиге, али за разлику од свог оца, уживао је у политици Масачусетса и изградио је углавном ирски тим кампањаца, на челу са Ларијем О'Брајаном и Кенетом О'Донелом. Кенеди је много путовао како би изградио своју подршку међу демократским елитама и бирачима. У то време, партијски званичници су контролисали већину делегата, али је неколико држава такође одржало предизборе, а Кенеди је покушао да победи на неколико предизбора како би повећао своје шансе за победу. У свом првом великом тесту, Кенеди је победио на предизборним изборима у Висконсину, што је ефективно окончало Хамфријеве наде да ће победити на председничким изборима. Ипак, Кенеди и Хамфри су се суочили на конкурентским предизборима у Западној Вирџинији на којима Кенеди није могао имати користи од католичког блока, као што је имао у Висконсину. Кенеди је победио на предизборима Западне Вирџиније, импресионирајући многе у странци, али на почетку Демократске националне конвенције 1960. није било јасно да ли ће победити на номинацији.
Када је Кенеди ушао на конвенцију, имао је највише делегата, али недовољно да би био сигуран да ће победити на номинацији. Стивенсон — председнички кандидат 1952. и 1956. — остао је веома популаран у странци, док се Џонсон такође надао да ће добити номинацију уз подршку партијских лидера. Кенедијева кандидатура се такође суочила са противљењем бившег председника Харија С. Трумана, који је био забринут због Кенедијевог недостатка искуства. Кенеди је знао да друго гласање може дати номинацију Џонсону или неком другом, а његова добро организована кампања успела је да добије подршку тек толико делегата да добије председничку номинацију на првом гласању. мини|Кенеди и Ричард Никсон учествују у другој телевизијској председничкој дебати у Вашингтону, 1960. Кенеди је игнорисао противљење свог брата, који је желео да одабере лидера радничких снага Волтера Ројтера и друге либералне присталице када је изабрао Џонсона за свог потпредседника. Веровао је да би му сенатор из Тексаса могао помоћи да добије подршку југа. Избор је разбеснео многе у трудноћи. Председник АФЛ-ЦИО Џорџ Мини назвао је Џонсона „главим непријатељем рада”, док је председник АФЛ-ЦИО Илиноиса Рубен Содерстром тврдио да је Кенеди „направио будале од вођа америчког радничког покрета”.Soderstrom, Carl; Soderstrom, Robert; Stevens, Chris; Burt, Andrew. . Peoria, IL: CWS Publishing. p. Прихватајући председничку номинацију, Кенеди је одржао свој добро познати говор „ Нове границе “, рекавши: „Јер проблеми нису сви решени и битке нису све добијене — а ми данас стојимо на ивици Нове границе. . Али Нова граница о којој говорим није скуп обећања – то је скуп изазова. Не сумира оно што намеравам да понудим америчком народу, већ оно што намеравам да тражим од њих.“
На почетку јесење изборне кампање, републикански кандидат и актуелни потпредседник Ричард Никсон имао је предност од шест поена у анкетама. Главна питања су укључивала како поново покренути привреду, Кенедијев римокатолицизам, Кубанску револуцију и да ли су свемирски и ракетни програми Совјетског Савеза надмашили програме САД. - правећи, рекао је Министарском удружењу Великог Хјустона 12. септембра 1960: „Ја нисам католички кандидат за председника. Ја сам кандидат Демократске странке за председника који је такође католик. Ја не говорим у име своје Цркве о јавним стварима — и Црква не говори уместо мене.“ Кенеди је реторички довео у питање да ли је једна четвртина Американаца стављена у другоразредно држављанство само зато што су католици, и једном је изјавио да ме „[нико] није питао моју религију [служећи морнарици] у јужном Пацифику“. Упркос Кенедијевим напорима да угуши антикатоличку забринутост и сличним изјавама истакнутих протестантских личности, верска нетрпељивост би пратила демократског кандидата до краја кампање. Његов резултат међу белим протестантима би на крају био нижи од резултата Адлаја Стивенсона 1956. године, иако је Стивенсон изгубио изборе. Неки католички лидери су такође изразили резерве према Кенедију, али се велика већина лаика окупила за њега. лево|мини|Кенеди гласа у Бостонској јавној библиотеци на дан избора Кенедијева кампања је добила замах након прве дебате, а он је у већини анкета повукао мало испред Никсона. На дан избора, Кенеди је победио Никсона на једним од најближих председничких избора 20. века. На националном народном гласању, према већини рачуна, Кенеди је предводио Никсона са само две десетине једног процента (49,7% према 49,5%), док је на Електоралном колеџу освојио 303 гласа према Никсоновим 219 (269 је било потребно за победу). Четрнаест електора из Мисисипија и Алабаме одбило је да подржи Кенедија због његове подршке покрету за грађанска права; гласали су за сенатора Харија Ф. Бирда из Вирџиније, као и електор из Оклахоме. Четрдесет три године, Кенеди је био најмлађа особа икада изабрана за председника (иако је Теодор Рузвелт био годину дана млађи када је, као потпредседник, наследио место председника након убиства Вилијама Мекинлија 1901).
Председништво (1961—1963) лево|мини|Главни судија Ерл Ворен полаже председничку заклетву Кенедију на Капитолу, 20. јануара 1961. Џон Ф. Кенеди је положио заклетву као 35. председник у подне 20. јануара 1961. године. У свом инаугурационом обраћању, он је говорио о потреби да сви Американци буду активни грађани: „Не питајте шта ваша земља може да уради за вас – питајте шта можете да урадите за своју земљу. Замолио је нације света да се придруже у борби против онога што је назвао „заједничким непријатељима човека: тираније, сиромаштва, болести и самог рата“. Додао је он:„Све ово неће бити готово у првих сто дана. Нити ће то бити завршено у првих хиљаду дана, нити у животу ове Управе, па чак ни можда у нашем животу на овој планети. Али хајде да почнемо." На крају, проширио је своју жељу за већим интернационализмом: „Коначно, било да сте грађани Америке или грађани света, тражите од нас овде исте високе стандарде снаге и жртве које тражимо од вас.
Спољна политика мини|Кенедијева путовања у иностранство током његовог председништва Кенедијевом спољном политиком су доминирале америчке конфронтације са Совјетским Савезом, које су се манифестовале у надметањима у заступницима у раној фази Хладног рата. Године 1961. са стрепњом је очекивао самит са совјетским премијером Никитом Хрушчовом . Почео је погрешном ногом тако што је агресивно реаговао на рутински говор Хрушчова о хладноратовској конфронтацији почетком 1961. Говор је био намењен домаћој публици у Совјетском Савезу, али га је Кенеди протумачио као лични изазов. Његова грешка је помогла подизању тензија на самиту у Бечу јуна 1961.
На путу до самита, Кенеди се зауставио у Паризу да се састане са француским председником Шарлом де Голом, који га је саветовао да игнорише Хрушчовљев абразивни стил. Француски председник се плашио претпостављеног утицаја Сједињених Држава у Европи. Ипак, де Гол је био прилично импресиониран младим председником и његовом породицом. Кенеди се на то осврнуо у свом говору у Паризу, рекавши да ће остати упамћен као "човек који је пратио Џеки Кенедија у Париз". десно|мини|Видео Кенедијевог састанка са Никитом Хрушчовим у Бечу, 1961