thumb|upright=1.2|Јужнокорејски војници који претражују нагазне мине у Ираку thumb|Амерички војник током обуке чишћења мина
Разминирање је процес уклањања мина, бомби или неког другог експлозива са неког подручја. Процес разминирања је веома значајан јер се применом различитих средстава обезбеђује нормалан живот и рад цивилном становништву у минираним регионима света. Средства која се пројектују, производе и примењују у операцијама разминирања су разнолика, и по техничким карактеристикама и по ефикасности разминирања.
Циљ у војним операцијама је брзо рашчишћавање пута кроз минско поље, а то се често ради са уређајима као што су детектори и разминирање путем експлозивног хипербаричног таласа. То се мисли да у неко минско поље се баци једна или више аеросолних бомби који стварају у тренутку удара огроман подпритисак што би вероватно изазвало да у кругу од 150-200 метара све до тада неексплодиране мине би се активирали и тиме би то поље постало чисто за пролаз. Такву врсту испитивања су радила Јапанска војска почетком 2000-их година, али се поздано незна који су резултати на крају са тиме постигнути. Проучаване су и друге методе за откривање мина као што су електромагнетске методе, од којих је једна (радар који продире у земљу) коришћена заједно са металним детекторима. Акустичке методе могу осетити шупљину коју стварају мине. Сензори су развијени за откривање испаравања из мина. Животиње попут пацова, паса, свиња која су дресирана да могу да откривају мине, а животиње се такође могу користити за скрининг узорака ваздуха над потенцијалним минским пољима. Такође се користе и други системи за проналажења мина па и уништавање мина а то су: багери, раоници, ударачи и остала средства.
Откривање и уклањање мина опасна је активност, а лична заштитна опрема не штити од свих врста мина. Једном када су пронађене, мине се обично разоружају и уклоне са минског поља или ако постоји сумња у постављање додатних скривених упаљача онда је најсигурније да се уклањају са експлозивима и уништавати их ту на лицу места без померања мине.
Нагазне мине
thumb|upright|ПРОМ-1 противпешадијска распрскавајућа одскочна мина. Обично је закопана тако да су видљиве само пераје, где се везује жица и активира се када неко закачи ту жицу.
Нагазне мине преклапају се с другим категоријама експлозивних средстава, укључујући неексплодирана убојна средства (НУС), као и импровизоване експлозивне направе (ИЕД). Конкретно, већина мина је фабрички изграђена, али дефиниција мина може обухватити и „занатске“ (импровизоване) мине. Повреде од импровизованих експлозивних направа су много озбиљнија , али фабрички изграђене нагазне мине су дуготрајније што значи да су дуже могли да се одрже у природи услед атмосферских промена од импровизованих мина. Током 1999–2016. године, несреће од мина и неексплодираних убојних средстава кретале су се у распону од 3.450 до 9.228. Током 2016. године 78% жртава су били цивили (42% деца), 20% војно и безбедносно особље и 2% пиротехничари.
Постоје две главне категорије мина: противтенковска и противпешадијска. Противтенковске мине намењене су оштећењу тенкова или других возила; обично су веће и за активирање им је потребна тежина од најмање 100 килограма (220 фунти), тако да их пешадија неће активирати.
Противпешадијске мине дизајниране су за савладавање или убијање војника. Постоји преко 350 врста, и оне се деле у две главне групе: експлозивне мине и фрагментационе мине. Нагазне мине се закопавају близу површине земље и активирају се на притисак то јест када је неко нагази потиском од 2 до 11 кг, значи да и тежина малог детета је довољна да би се активирала. Док фрагментационе мине су дизајниране да експлодирају према напред, то јест по правцу доласка непријатеља, што резултира жртвама и до 100 метара удаљености од мине. Њихова величина варира од мине до мине и углавном су металне, тако да их детектори метала лако откривају. Међутим, активирају их и троструке жице које могу бити удаљене и до 20 метара од постављене мине, тако да је неопходно да се открију жице око бомбе, које се активирају када неко жицу закачи.
Кућиште минско-експлозивних мина може бити израђено од метала, дрвета или пластике. Неке мине, које се називају минималним металним укопаним минама, конструисане су са што мање метала - само једним грамом метала (0,035 оз) – што их чини јако опасним јер их детектори не детектују. Уобичајени експлозиви који се користе у нагазним минама је ТНТ.
Нагазне мине се налазе у око 60 земаља. Деминери се морају суочавати са разним окружењима која укључују пустиње, џунгле и урбано окружење. Противтенковске мине су обично дубље закопане, док су противпешадијске мине обично закопавају на 6 инча од површине. Могу се постављати ручно или су бацане из авиона, али такође могу да се испаљују и из вишецевних бацача ракета (ВБР-а), па тако минска поља могу бити правилних или неправилних образаца. У урбаним срединама великих потешкоћа може бити у проналажењу мина ако има доста разрушених зграда и метала има на све стране, тако да то представља велики изазов за инжињеријске екипе које морају да пронађу те мине. А у руралним срединама, ерозија тла може покренути или преместити мине, што такође отежава налажење, нарочито ако су постављене по некој шеми и неком утврђеном распореду.
Војно и хуманитарно разминирање
Постоје два посебна типа откривања или детекције мина () и њиховог уклањања: војно у ратним условима и хуманитарно разминирање у условима релативног мира.
Војно разминирање
thumb|Деминери британске војске уклањају мине испред плаже у Нормандији (1944) thumb|Тенк америчке војске М1 Абрамс са минским плугом thumb|Амфибијско возило чисти обалу од мина на плажи током вежбе у бази морнарских трупа у Камп Лејеуне
Војно разминирање се углавном одвија у ратним условима где је циљ створити сигуран пут за трупе и опрему. Војници који ово спроводе познати су као инжињерци, пионири или пиротехничари . Понекад војници могу да заобиђу минско поље, али то може бити проблематично јер онда их непријатељ баш тамо и очекује на другим правцима ван минских поља . Ако инжењерија мора да очисте пут (операција позната као пробијање кроз минска поља), они онда могу бити под јаком непријатељском ватром и требаће им помоћ од својих да би неутралисали противничку ватру, а уједно и димном завесом да сакрију своје деминере, да би омогли на миру да очисте минско поље. Прихваћен је одређени ризик од жртава, али инжењерија и под јаком ватром ће морати да уклоне препреке у року од 7-10 минута да би избегли прекомерне жртве. Можда ће морати да раде у лошим временским условима или ноћу , због камуфлаже. Потребна је да укапирају приликом чишћења у каквом распореду су постављена минска поља, затим врсте мина и начин на који су постављене, њихова густина и образац постављања.
U Drugom svetskom ratu, један од метода који је немачки СС користио за чишћење минских поља је био да терају заробљене цивиле преко њих . Хуманијим методама сматрају се мински плугови, које су постављали на тенкове Шерман и Цхурцхилл. Такве а и сличне варијанте се користе и дан данас . Тенковски или багерски плугови су посебно дизајнирани где им плуг служи за ископавање мина и одгурну их у страну, тако чистећи терен контаминиран минама. Брзи су и ефикасни за чишћење трака за возила и још увек су причвршћени за неке врсте тенкова и возила на даљинско управљање.
Хуманитарно разминирање
Хуманитарно разминирање је компонента минских акција, у циљу смањења друштвене, економске и еколошке штете од мина. Други „стубови“ минске акције су образовање о ризицима, помоћ жртвама, уништавање залиха и убеђивање о забрањеној употреби противпешадијских мина и касетне муниције . То се ради у корист цивила, а не војске, а циљ је да се у највећој могућој мери смањи ризик за пиротехничаре и цивиле. У неким ситуацијама то је нужан предуслов и за друге хуманитарне програме. Нормално, национално тело за противминско деловање (НМАА) има примарну одговорност, којим управља преко центра за уклањање мина (МАЦ) . Ово координира напоре других актера, укључујући владиних агенција, невладине организације (НВО), комерцијалних компанија као и војску .
Међународни стандарди противминског деловања (ИМАС) пружају правни оквир за противминско деловање, иако и саме по себи нису правно обавезујуће, оне су замишљене као смернице за државе да развију сопствене стандарде. ИМАС се такође ослања на међународне уговоре, укључујући и Конвенцију о забрани мина, који садржи одредбе за уништавање залиха и чишћење минских поља .
У деведесетима, пре ИМАС-а, Уједињене нације су захтевале да деминери морају да очисте 99,6% свих мина и експлозивних средстава. Међутим, професионални пиротехничари су открили да је и тај проценат неприхватљив јер би у супротном одговарали ако било која мина касније нанесе штету цивилима. ИМАС позива на уклањање свих мина и НУС-а из одређеног подручја до одређене дубине .
Једном када се пронађе мина, најчешћи начини уклањања су ручно уклањање мине (спор и опасан процес) или експлодирање више експлозива (опасно и скупо) . Истраживачки програми истраживали су алтернативе како мину да униште без експлозије, користећи хемикалије или топлоту .
Најчешћи експлозивни материјал је ТНТ, врло је стабилан, не сагорева се шибицом и високо је отпоран на киселине или уобичајена оксидациона средства. Међутим, неке хемикалије користе аутокатализну реакцију да је униште. Диетиленетриамин (ДЕТА) и ТНТ се спонтано запале када дођу у контакт један са другим. Један систем укључује боцу ДЕТА стављену преко експлозива ТНТ-а; спајањем оба их доводи до тога да се ТНТ троши за неколико минута. Остале хемикалије које се такође могу користити у ту сврху укључују пиридин, диетиламин и пирол. Они немају исти ефекат на експлозиве као што су РДКС и ПЕТН.
Методе топлотног уништавања производе довољно топлоте да сагоревају ТНТ. Једна од тих метода користи ракетно гориво. Тхиокол, компанија која је израђивала моторе за шатлове, развила је методу сагоревања мина са горивом. Постављен поред мине и активиран на даљину, достиже температуру већу од , сагоревајући рупу у кућишту мине и тако сагорева и троши експлозив . Те такозване бакље на ракетно гориво је користила америчка морнарица на Косову и у Јордану .
Контаминација и чишћење
Од 2017. године, за противпешадијске мине се зна да контаминирају 61 државу, а сумња се у још 10. Најзагађеније (са више од 100 km² минског поља) су Авганистан, Ангола, Азербејџан, Босна и Херцеговина, Камбоџа, Чад, Ирак, Тајланд и Турска. Земље чланице споразума о забрани противпешадијских мина дужне су да очисте све мине у року од 10 година од приступања овом споразуму, а од 2017. године 28 земаља је успело у томе. Међутим, има још неколико земаља које нису успеле да испуне овај рок па су због тога затражиле продужење тог рока .
Извештај корпорације РАНД из 2003. проценио је да постоји још око 45-50 милиона мина, а 100.000 се очисти сваке године, тако да би било потребно око 500 година да се све то очисти, када би се овим досадашњим темпом чистило. Међутим, постоји велика неизвесност у укупном броју мина као и величини захваћеног подручја. Евиденције оружаних снага често су непотпуна или је уопште и нема, а има и много мина које су бацане и из авиона. Различити природни догађаји попут поплава могу померати мине и даље постављати, ако су мине биле постављање по некој шеми, после одређеног периода се дешавало због поплава и других атмосферских утицаја да се те мине нађу и неколико десетина метара од места постављања . Један од таквих случајева се десио у БиХ када је поплава однела цело минско поље за неколико стотина метара. Тако је умногоме отежало деминерима да очисте минско поље. Када се очисте минска поља, стварни број мина је далеко мањи од почетне процене; на пример, ране процене Мозамбика било је ту има неколико милиона, али након што је обављена већина рашчишћавања пронађено је само 140.000 мина. Стога је можда тачније рећи да постоје милиони, а не десетине милиона .