Сицилија () је острво у Италији, највеће острво у Средоземном мору и једно од најгушће насељених. Налази се око 160 km североисточно од Туниса (Северна Африка). Острво је одвојено од копна Месинским мореузом 3 -{km}- широким на северу и 16 -{km}- широким на југу. Главни град је Палермо. Сицилија је аутономни регион са специјалним статусом у оквиру Италије. Од свих региона Италије, Сицилија заузима највећу површину (25.708 -{km}-2).
Током историје, Сицилија је сматрана територијом од посебне важности због улоге коју је имала у трговини по Средоземном мору. По грчкој митологији, Сицилија је постојбина киклопа Полифема кога је ослепео грчки херој Одисеј. Острво је било део Велике Грчке, како је називана скупина грчких колонија у јужном делу данашње Италије. Сицилија је некада била краљевство са престоницом у Палерму. Та држава је владала острвом, као и Малтом и јужним делом Апенинског полуострва пре Сицилијанске вечерње. Касније је постала део Краљевства Две Сицилије под династијом Бурбона, али је престоница био Напуљ на Апенинском полуострву. Од уједињења Италије, Сицилија је њен саставни део.
Сицилија је острво богате и јединствене културе, посебно у уметности, кулинарству, архитектури, па чак и језика. Привреда Сицилије је углавном заснована на пољопривреди (наранџе и лимуни). Рурални крајеви привлаче туристе који желе да уживају у природним лепотама острва. На Сицилији се налазе важни археолошки и антички локалитети као што су некрополе Панталике и Долина храмова.
Историја
Првобитна племена мини|Мапа положаја италских племена на Сицилији Првобитне становнике Сицилије сачињавала су три италска племена, од којих су најзначајнији били Сиканци (Сикани) који су, према Тукидиду, стигли са Пиринејског полуострва. Важни историјски докази су сикански пећински цртежи из плеистоцена (око 8000. п. н. е.)
Следеће племе које је населило Сицилију били су Елимљани (Елими) који су стигли са Егејског мора. Иако не постоје докази о међуплеменским ратовима, Елимљани су, насељавајући северозападни део острва, потиснули Сиканце на исток.
Последњи дошљаци на острво били су Сикулци (Сикули) који су дошли са континенталне Италије око 1200. п. н. е. Сикулци су се населили на истоку острва, потиснувши тако Сиканце у средиште острва.
Античко раздобље мини|д|200п|Грчки храм у Селинунту Грци су почели колонизовати Сицилију око 750. п. н. е., а најважнија колонија коју су основали била је Сиракуза. Сиканци и Сикулци су врло брзо асимиловани у хеленску културу, а цело подручје је, заједно с остатком јужне Италије, постало део Велике Грчке
На плодном тлу Сицилије почео је екстензиван узгој маслина и винове лозе, што је подстакло трговину. Грчка религија се проширила по целом острву, што је видљиво по многим храмовима као што су они у Долини храмова код Агриђента. За време Пелопонеског рата Атињани су кренули у поход на Сицилију са циљем да освоје Сиракузу. Сиракуза је, склопивши ратни савез са Спартом и Коринтом поразила атинску војску, уништила морнарицу, а већина заробљеника била је продана у робље.
И док је грчка Сиракуза контролисала већи део Сицилије, на западу острва формирано је неколико картагинских колонија. Сударом ових двеју култура почели су Сицилијански ратовиSicily Hutchinson Encyclopedia. Године 262. п. н. е. Грчка је склопила мир са Римском републиком, а Римљани су тражили анексију Сицилије као прве провинције у њиховом царству. Укључивањем Рима у Први пунски рат потиснути су Картагињани, чиме је 242. п. н. е. Сицилија постала прва римска провинција изван Апенинског полуострваSicily -{Hutchinson Encyclopedia}-. Током Другог пунског рата Картагињани су неуспешно покушали да одузму Сицилију Римљанима.
Сицилија је била врло важна Римљанима првенствено као житница царства. Иако се за владавине Августа покушало са увођењем латинског језика, Сицилија је у културном смислу ипак остала грчка. Хришћанство се први пут појавило на острву негде после 200. године нове ере. У периоду до укидања забране хришћанства 313. године нове ере, многи Сицилијанци попут свете Агате, свете Кристине и свете Луције постали су мученици.. Хришћанство се убрзано ширило током идућа два века. Период у којем је Сицилија била римска провинција трајао је око 700 година.
Рани средњи век Падом Римског царства Сицилију су заузели Вандали 440. године. Будући да су већ заузели делове римске Француске и Шпаније, Вандали су постали важна сила у западној Европи. Недуго времена касније, Готи су истерали Вандале и заузели Сицилију. Остроготско освајање Сицилије (а и Италије) под водством Теодориха Великог започело је 488. године. Иако су Готи били Германи, Теодорих је оживљавао римску културу и допустио верске слободе.Theodoric Encyclopædia Britannica мини|л|200п|Приказ Готског рата Након избијања Готског рата између Острогота и Византијског царства, Сицилија је постала први део Италије којег је заузело Византијско царство. Византијски цар Јустинијан I послао је свога највећег војсковођу Велизар да осваја Италију. Велизар је 535. заузео Сицилију. Сицилија је Византији користила као база за даље освајање Италије, након чега су освојени сви важнији италијански градови, као и остроготска престоница Равена. Нови остроготски краљ Тотила осваја Сицилију 550. године, али побеђује га византијски генерал Нарзес две године касније.
Византијски цар Константин II одлучује се током 660. године, преместити из Цариграда у Сиракузу одакле је покренуо напад са Сицилије на ломбардско Беневенетско војводство које је заузимало северну Италију. Након његовог убиства 668. године, његов син Константин IV зауставља немире на Сицилији које је покренуо Мезезије. мини|д|200п|Црква св. Ивана с црвеним куполама као примером арапске архитектуре Године 826, Еуфемије, заповедник византијске флоте на Сицилији је присилио часну сестру на брак. Након што је цар Михајло II сазнао за то, наређује генералу Константину да заповеднику одсече нос. Еуфемије је убио Константина и заузео Сиракузу, након чега бива побеђен и истеран у северну Африку. Тамо нуди власт над Сицилијом Зијадату Алаху I, аглабидском емиру Туниса, као противуслугу за његову заштиту. Након тога је на Сицилију послата исламска војска састављена од Арапа, Бербера, Шпанаца, Крићана и Персијанаца. Због јаког отпора је тек након једног века византијска Сицилија освојена. Сиракуза веома дуго није пала, Таормина је освојена 902, а остатак острва је постепено освојен до 965. године.
Ова владавина пропраћена је честим побунама византијских Сицилијанаца, поготово на истоку. На острво су донесене нове пољопривредне културе, као наранџа, лимун, пистаћи и шећерна трска. Хришћанима је било допуштено исповедање вере на шта се додатно плаћао порез. Сицилијански емират почео се распадати због сукоба унутар владајуће династије Archaeology.Stanford.edu-Brief history of Sicily.
До 11. века у јужној Италији су као плаћеници били узимани Нормани, који су били хришћански потомци Викинга. Они су под Руђером I и Робертом Гвискаром ослободили Сицилију од муслиманске власти. Након Апулије и Калабрије, заузео је и Месину са војском од 700 витезова. Године 1068, Руђер I од Сицилије и Роберт Гвискар победили су муслимане код Мисилмерија, али најважнија битка била је опсада Палерма, након чега је Сицилија у потпуности потпала под норманску контролу до 1091. године.
Краљевина Сицилија
Под норманском власти је и даље главни град био Палермо. Руђер II Сицилијански је за време своје владавине успео подигнути статус острва, заједно са Малтом и јужном Италијом, у краљевство 1130. годинеChronological - Historical Table Of Sicily In Italy Magazine. У овом раздобљу је Краљевина Сицилија била једна од најбогатијих држава у Европи. У значајном броју овде су дошли и досељеници са севера Италије и Кампаније, чиме је становништво острва постало латинизовано. Такође је и Римокатоличка Црква у потпуности заменила дотадашњу византијску источну хришћанску цркву.
мини|л|180п|Приказ сицилијанске вечерње Након једног века изумрла је норманска династија Отвил, а задња Руђерова наследница Констанца од Сицилије удала се за Хенрика VI. Тиме је сицилијанска круна припала швапској династији Хоенштауфен. Локално племство се није слагало с тим, па су за краља изабрали Танкреда I Сицилијанског, незаконитог сина последњег краља из династије Отвил Руђера II. Хенрик VI није одмах успео да освоји краљевство Сицилију, које му је припадало. Тек када је 1194. добио огроман новац од откупа Ричарда Лављег Срца створио је јаку војску, која је освојила Сицилију 1195.
Његов наследник Фридрих II је био краљ Сицилије од 1198. до 1250. Током његове власти краљевство Сицилија је постала апсолутна монархија, прва централизована држава у Европи током феудализма. Основао је сицилијанску школу поезије, где се први пут користи један облик италијанског у књижевности. Наследио га је син Конрад IV. После Конрада круну узурпира Фридрихов незаконити син Манфред Сицилијански уместо малолетног Конрадина. Током читавог раздобља власти Хоенштауфоваца одвијао се непрекидни сукоб са папама. Уз помоћ папе Карло I Анжујски из француске династије Анжујаца убио је Манфреда Сицилијанског 1266. у бици код Беневента и папа Иноћентије IV га је 1266. крунисао као краља Сицилије и Напуља.
Због снажног противљења локалног становништва француској власти због злостављања и опорезивања, избио је 1282. сукоб познат као Рат сицилијанске вечерње у којем су побијени скоро сви Французи на Сицилији. Након што им је папа одбио помоћи, Сицилијанци су се за помоћ у рату окренули арагонском краљу Переу III. Пере је задобио контролу над Сицилијом, док су Французи остали владари Напуљског краљевства. Рат је настављен све до мира у Калтабелоти 1302. године, кад је папа Бонифације VIII признао Фридриха III као краља Сицилије и Карла II као краља Напуља. Од тада су Сицилијом као посебним краљевством владали рођаци арагонских краљева, а од 1409. као делом Круне Арагона
мини|150п|д|Пример сицилијанског барока у Катанији Два велика земљотреса погодила су острво 1542. и 1693. године, неколико година пре задњег земљотреса острво је погодила и куга. Побуне које су избиле у 17. веку силом су угушене, поготово буне у Палерму и Месини. Споразумом у Утрехту из 1713. Сицилија је додељена Савојској династији која је након седам година власти заменила за Сардинију са Карлом VI из аустријске династије Хабзбург.
Док је Аустрија водила рат за пољски престол, шпански краљ Карло III је освојио Сицилију и Напуљ. На почетку је Сицилија успела остати посебно краљевство у персоналној унији, док су Бурбонци владали из Напуља. Појавом Наполеоновог Првог француског царства је освојен Напуљ битком код Кампо Тенесеа, а на напуљски престол долазе бонапартистички краљеви. Фердинанд III био је присиљен повући се на Сицилију која је и даље била под његовом контролом уз британску помоћ. Након Наполеонских ратова, Напуљ и Сицилија службено се спајају у Краљевство Две Сицилије под бурбонском влашћу. Револуционарни покрети против бурбонске власти избијају 1820. и 1848. године. Ове револуционарне 1848. године је Сицилија изборила независност на шест месеци, све док бурбонске војне снаге нису поновно преузеле контролу 1849. године.
Уједињење Италије
Након Гарибалдијевог похода са хиљаду добровољаца, Сицилија 1860. постаје део Краљевине Италије у процесу италијанског уједињења. Поход је почео у Марсали, а завршио опсадом Геате где су избачени и задњи Бурбонци, а Гарибалди најавио своју власт у име краља Виктора Емануела II. Против савојска побуна која је тежила сицилијанској независности избила је у Палерму 1866. године, али бива брутално угушена у току недељу дана. Колапс сицилијанске (и целе јужноиталијанске) привреде изазива талас емиграције. Због негодовања левичарских и сепаратистичких група, италијанске власти су опет интервенисале 1894. годинеfascio siciliano Енциклопедија Британика| .