Народна странка (НС) је бивша политичка странка у Црној Гори. Основана је 1990. године, и од тада па све до 2009. године била је парламентарна странка у Црној Гори. Имала је значајну улогу у политичком животу. Редовно је учествовала на републичким и локалним изборима. Повремено је учествовала и на савезним изборима. У појединим периодима учествовала је и у власти, на републичком и савезном нивоу.
Иако се програмски залагала за очување државног јединства Црне Горе и Србије, прво у оквиру Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006), Народна странка је у пракси значајно допринела дестабилизацији заједничке државе, бојкотујући савезне изборе у мају 1992. године и септембру 2000. године, а највећи раскорак између програмских начела НС и њене политичке дјелатности догодио се у раздобљу од краја 1997. до почетка 2001. године, када је НС својим пристајањем уз републичку власт пресудно допринела учвршћивању режима Мила Ђукановића.Nebojša Strugar (2007): Narodna stranka - udarna pesnica DPS-a
Историја мини|200п|десно|Павле Милић, потпредсједник Народне странке (1990-1991)
Средином фебруара 1990. године, у Подгорици је формиран Иницијативни одбор за оснивање Народне странке. Током наредних мјесеци, у стварање странке укључио се низ истакнутих јавних личности, међу којима су већину чинили дотадашњи политички дисиденти и други опозиционо оријентисани интелектуалци: Новак Килибарда, Павле Милић, Нада Лазаревић, Божидар Бојовић, Митар Чворовић, Драган Шоћ и други. Народна странка је и званично основана 12. маја 1990. године, непосредно након увођења вишестраначког система. За првог предсједника изабран је Новак Килибарда, који је на тој дужности остао од 1990. до 2000. године.Montenegrina: Ispovijest Novaka KilibardeMonitor: Dođoh, vidjeh - nestadoh
Питање страначког назива Једно од кључних питања које се поставило током припрема за оснивање странке, било је питање о њеном будућем називу. Већ током првих расправа, показало се да то питање има посебан значај за политичко и идентитетско профилисање странке. У то вријеме, када су чињени први кораци ка увођењу вишестраначког система, у опозиционим круговима постојала је склоност ка позивању на обнову старих политичких традиција, што се на пољу страначке политике манифестовало у виду тежње за обновом некадашњих историјских странака. Стога је већ од стварања Иницијативног одбора постојала тежња ка усвајању назива Народна странка, уз позивање на политички континуитет са историјском Народном странком из времена Књажевине Црне Горе, која је била основана 1906. године, те је у јавности често помињана и као најстарија странка у Црној Гори.
Иако је то било тачно за подручје некадашње Црне Горе (књажевине и краљевине), савремена Црна Гора је заједно са тим насљеђем равноправно баштинила и политичко насљеђе других области, које су касније ушле у њен састав, што се у првом реду односило на подручје Боке которске, које је имало знатно старију традицију политичког организовања. Још од 1879. године, на том подручју је дјеловала Српска народна странка, која је била за више од четврт вијека старија од Народне странке у тадашњој Књажевини Црној Гори. Стога се међу иницијаторима већ током прољећа 1990. године јавило приједлог у прилог назива са српском националном одредницом, који би гласио: Српска народна странка. За тај приједлог највише се залагао Богољуб Шијаковић, али томе се одлучно супротстављао Новак Килибарда, за којим се потом повела и већина чланова Иницијативног одбора. Не желећи да се сложи са таквим односом према српској идентитетској одредници, Шијаковић је у знак протеста напустио Иницијативни одбор, чиме је на симболичан начин био означен и почетак бројних разилажења која су током наредних година обиљежила развој ове странке.Седмица (2017): Како је настала Народна странка (3)
Питање о увођењу српске одреднице у назив странке покретано је и током наредих година, али без успјеха. Тим поводом се у страначком руководству развила посебна врста односа према називу Народна странка, који је уздигнут на степен симбола са посебним значењем, уз редовно позивање на политички континуитет са историјском Народном странком (1906) која је упорно проглашавана за "најстарију" политичку странку у Црној Гори.ИН4С (2017): Јубилеј Народне странке, најстарије политичке организације у Црној Гори Тиме је на посредан начин прећуткивано да политичке традиције Боке которске и тамошње знатно старије Српске народне странке (1879) такође представљају равноправни дио политичке баштине савремене Црне Горе.
Након замирања политичке дјелатности, почевши од 2016. године, руководство Народне странке је постепено сведено на неколицину чувара страначког назива, који никада није ни имао оно значење и значај који су му упорно придавали Новак Килибарда и његови идеолошки сљедбеници, који су се годинама борили против сваког приједлога за увођење српске одреднице у назив странке. Чак и 2018. године, у вријеме када се појавила иницијатива за уједињење остатака Народне странке са политички активном Демократском српском странком (ДСС), руководиоци већ увелико расуте Народне странке предлагали су да се страначко обједињавање изврши управо под називом Народне странке, на шта руководство ДСС није могло пристати, управо због тога што би прихватање назива без српске националне одреднице представљало чин одрицања од аутентичног српског политичког идентитета, који је био обиљежје ДСС од њеног оснивања.Vijesti (2018): DSS odbio inicijativu o ujedinjenju sa Narodnom strankom
Опозициона дјелатност На првим вишестраначким скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у децембру 1990. године, Народна странка је освојила 39,146 гласова (13,84%) и 13 посланичких мандата, што је био значајан успјех. Међутим, већ током 1991. године, дошло је до озбиљних подјела у странци, које су настале управо поводом односа страначког руководства према националном питању. Пошто је већи дио руководства стао уз Новака Килибарду, странку је напустило двоје потпредсједника, Павле Милић и Нада Лазаревић, који су потом формирали Српску народну обнову у Црној Гори. У прољеће 1992. године дошло је до нових потреса у странци, који су били подстакнути одлуком Новака Килибарде да НС не учествује на савезним изборима, расписаним за 31. мај. Након низа унутрашњих спорова, дошло је до коначног раскола у странци, а отцјепљено крило је потом формирало Народну демократску странку на челу са Митром Чворовићем. У међувремену, Килибарда је одлучио да пружи подршку тадашњем савезном премијеру Милану Панићу, тако да је Народна странка учествовала на новим савезним изборима који су одржани у децембру 1992. године, освојивши 34,436 гласова и 4 мандата.Vreme (1993): Izbori 1992
десно|220п|мини|Застава Црне Горе (1994-2004), са плаветном бојом у сасвим новој свијетлоплавој нијанси - рјешење за које су гласали и посланици НС
Народна странка је крајем 1993. године одиграла неславну улогу у процесу доношења новог закона о државним симболима. Иако се на ријечима залагало за изворну црвено-плаво-бијелу тробојку, руководство НС је накнадно прихватило "компромисни" приједлог да се плава боја озакони као плаветна, уз позивање на употребу тог термина у Уставу Црне Горе из 1905. године. Иако је тај термин био поетски синоним за плаву боју, већ током расправе је постало извјесно да се поменути термин од стране владајуће ДПС предлаже са другачијом намјером, како би се у нову државну заставу увела нека посебна нијанса плаве боје. Иако се могло очекивати да ће руководство НС одбацити такве покушаје манипулације, догодило се управо супротно - посланици НС су подржали приједлог владајуће ДПС, за који су потом и гласали. Тако је највећа просрпска странка постала саучесник у озваничењу потпуно нових рјешења, која су се недуго потом показала као саставни дио осмишљене антисрпске политике.
Током 1996. године, руководство НС се заложило за стварање шире коалиције опозиционих странака, ступивши у преговоре са Либералним свезом Црне Горе (ЛСЦГ). Иако су двије странке у програмском смислу знатно удаљене, њихова руководства су успјела да се договоре о склапању коалиције, са циљем промјене тадашње власти. На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у новембру 1996. године, НС и ЛСЦГ су наступиле у оквиру коалиције под називом Народна слога, која је освојила 74,963 гласова (24,91%), односно 19 мандата.Broj osvojenih mandata na parlamentarnim izborima, koji su održani 03.11.1996. godine
Непосредно по конституисању новоизабраног сазива Скупштине Црне Горе, у руководству НС је почетком 1997. године дошло до спора по питању даље сарадње са ЛСЦГ. Дио руководства око предсједника Новака Килибарде залагао се за наставак сарадње са ЛСЦГ у оквиру коалиције Народна слога, што је довело до стварања заједничког посланичког клуба. Са том одлуком није се слагао дио руководства НС окупљен око потпредсједника Божидара Бојовића, позивајући се на одредбе коалиционог споразума који је предвиђао да ће двије странке у случају изборног неуспјеха наставити да дјелују самостално, што је подразумјевало пуну слободу политичког дјеловања, уз стварање одвојених посланичких клубова.
У исто вријеме, дио руководства НС око предсједника Новака Килибарде почео се изјашњавати за успостављање сарадње са владајућом Демократском партијом социјалиста, односно са оним дијелом ДПС који је предводио Мило Ђукановић. Усљед све израженијих програмских разлика, дошло до унутрашњег страначког раскола и стварања посебне Српске народне странке, на челу са Божидаром Бојовићем.Naša borba (1997): Božidar Bojović izabran za predsjednika
Подршка Ђукановићевом режиму (1997-2001) На предсједничким изборима који су у Црној Гори одржани у октобру 1997. године, руководство НС је подржало избор Мила Ђукановића. Уочи избора, НС је 25. августа склопила посебан споразум са појединим суверенистичким и мањинским странкама, којим су све потписнице преузеле обавезу да на предстојећим изборима неће истицали сопствене председничке кандидате,OCSE (1997): Republic of Montenegro: Presidential Election чиме су створени предуслови за потоње сврставање опозиције уз Мила Ђукановића, а против Момира Булатовића. Иако је изборни процес био праћен бројним неправилностима, руководство НС је признало званичне изборне резултате, сврставши се отворено на страну Ђукановићевог режима. У вријеме спора око изборних резултата, Новак Килибарда је као председник НС упутио јавни позив НАТО пакту да интервенише у Црној Гори, што је наишло на бурне реакције у политичкој и широј јавности.Naša borba (1997): Hoće li u Crnoj Gori biti posla za NATO?
Коалиција између Народне странке и Ђукановићевог режима озваничена је 5. фебруара 1998. године, када је извршена реконструкција Владе Црне Горе, у коју су ушли и представници НС. За потпредсједника Владе изабран је Предраг Дрецун, високи функционер НС, а странка је добила и два министарска мјеста.Naša borba (1998): Nova vlada - višestranačkaNaša borba (1998): Izabrana nova vlada Уласком у власт, НС је као дотадашња опозициона странка прибавила неопходну демократску легитимизацију Ђукановићевом режиму.
На скупштинским изборима који су у Црној Гори одржани у мају 1998. године, Народна странка је учествовала у оквиру коалиције Да живимо боље, коју је предводио Мило Ђукановић. Након изборне побједе, челници НС су изабрани на високе државне функције. Новак Килибарда је изабран за потпредседника Владе Црне Горе, уместо Предрага Дрецуна, а остали челници НС су добили министарске и друге функције у разним државним органима и агенцијама. Поставши дио владајућег режима, НС је почела да води политику која се знатно разликовала од изворног страначког програма. Руководство НС је на челу са Новаком Килибардом наставило да заступа ставове који су били уперени не само против тадашњег државног руководства СРЈ, већ и против Војске СРЈ,Naša borba (1998): Policijom onemogućiti akcije VJ што је дошло до посебног изражаја уочи и током НАТО агресије у прољеће 1999. године.