мини|250п|Државе и места где су туркијски језици службени мини|250п|Туркменка мини|150п|Кримски Татари
Туркијски народи (турски народи или турскотатарски народи), или само Туркијци (Турци или Туркотатари), народи су који говоре језицима туркијске гране, алтајске породице језика.Turkic people, Encyclopædia Britannica, Online Academic Edition, 2010 Историјски и језички се повезују са народима које су Кинези називали Ту-чих (-{T'u-chüeh}-), а чије се царство у 6. веку простирало од Монголије и северних граница Кине до Црног мора.
Туркијске народе данас великим делом повезује ислам, искључујући из тога поједине туркијске народе као сибирске Јакуте, Чуваше у подручју Волге, Гагаузе у Молдавији, итд. Туркијске народе географски данас деле на две главне гране, западне и источне. Западне Туркијце представљају народи југоисточне Европе и подручја југозападне Азије, у Анадолији и северозападном Ирану. Источна група Туркијаца насељена је у средњој Азији, Казахстану и Ујгурском аутономном региону.
Историја
О самом пореклу Туркијаца мало је познато. Кинески документи из 6. века спомињу царство Ту-чих које се састојало из два дела, а дели су их на северне и западне Туркијце. У 7. веку царство подпада под власт династије Танг, али су се северни Туркијци ослободили Кинеза и очували самосталност до 744. године. Најстарији туркијски записи (орхон) из 8. века описује ово царство као конфедерацију туркијских племена, и то Огузе; Ујгуре дуж Селенге у садашњој Монголији; Киргизе дуж Јенисеја у централној Русији. Огузи су мигрирали на запад, у Иран и Авганистан. У Ирану су огуска племена позната као Селџуци, који у касном 11. веку стварају своје царство које се простире од Аму Дарје до Персијског залива и Инда а на западу до Медитерана. Године 1071. селџучки султан Алп Арслан је потукао византијске снаге у бици код Манзикерта, и ослободио је тако пролаз за неколико милиона Огуза у Анатолију. Ту се ускоро један од племенских главешина осамостаљује и оснива у раном 14. веку Османско царство, његово име је било Осман. Туркијци који су населили Анатолију, и касније се раширили и на Балкан, су постали познати по Осману, под именом Османлије. Данас ове Османлије, као осниваче турске државе, називамо именом Турци.
На Далеком истоку, у централној Азији, Ујгури су истерани из Монголије. Пре се ту водила борба међу туркијским племенима, за контролу над Монголијом. Ујгури се тада у 9. веку населили у садашњи Синкјанг у северозападној Кини. Део Ујгура је отишао на запад у садашњи Узбекистан и тамо се населили. Данас су познати као Узбеци.
Монголска освајања која почињу у раном 13. веку, проузроковало су низ покрета туркијских народа што се наставило у неколико векова. Кипчаци из области Иртиш полазе на југозапад кроз Казахстан и настањују се у садашњој југозападној Русији. Монголски најезда их је уништила, а пао је и последњи остатак некад моћног Селџучког царства на тлу Ирана. Са смрћу Џингис Кана 1227. године његово царство се поделило, што је резултовало процесом исламизације и туркификације Монгола изван монголског подручја. Њихов утицај слаби, а расте моћ Туркијаца у централној Азији. Један од туркијских вођа, Тимур, био је способан да у касном 14. веку прошири своју власт преко већине југозападне Азије. Тек у 15. веку, руска експанзија према Каспијском језеру је отерала Туркијце источно, у садашњи Казахстан. Данас их познајемо као Казахе.
Због процеса миграција, освајања, мешовитих бракова и асимилације, многи су туркијски народи садашње централне и југозападне Азије мешаног поријекла. Након Руске револуције 1917. године, туркијски народи почињу стварати зачетке будућих националних заједница као што су Казахстан, Узбекистан, Киргизија и Туркменија.
Туркијски народи данас
Најбројнији туркијски народи после Турака из Турске су Узбеци, данас настањени у Узбекистану и Авганистану. Њихово име дошло је по Ез бегу, највећем кану Златне хорде. Друга велика група су Казаси, који су настали од Кипчака, дела Златне хорде. Већина живи у Казахстану, а има их и у Синкјангу и Гансуу у Кини. Киргизи, пореклом са обале Јенисеја, живе у Киргизији, има их и у Авганистану и западној Кини. Туркмени или Туркомани су до 1924. били номадска племена без државног јединства. Данас живе у Туркменистану, а такође их има и у Авганистану, Ираку, Сирији и Турској. Азери су из Азербејџана и Ирана, пореклом су од Огуза. Каракалпаци, сродни Казасима, живе у Узбекистану. Татари су подељени на читав низ локалних група, а државно између Русије и Украјине. Пореклом су од Кипчака, а имају могуће и прабугарског елемента. Башкири су расејани преко целе источне европске Русије, данас имају властиту републику у Русији. Језик им је чисто туркијски. Карачајци, Балкари и Кумици са Кавказа су непознатог порекла. Јакути из Сахе су непознатог порекла, али су због језика сврстани у Туркијце. Ујгури су најбројнији народ у Синкјангу, али их има и у средњоазијским републикама.
Основна подела
Туркијски народи су подељени на 4 главне гране: Североисточна грана Северозападна грана (Кипчаци) Југоисточна грана (Карлуци) Југозападна грана (Огузи)
Афшари (-{Afshars}-).- најраштрканија група Туркијаца у Ирану, има их око 100.000, по језику су сродни Азерима. Живе на обалама језера Урмија код Занџана; дуж границе Курдистана; јужно од Кермана и у Хорасану. Немају никаквог политичког јединства, ипак сви се називају именом Афшари и разликују своје поједине групе од осталих Туркијаца или не-Туркијаца. Алтајци (-{Ojroti}-). Русија, живе на планинама Алтај и Алатау, и подељени су у неколико племена: Алтај-кижи, Телеути, Теленгити, Тубалари, Кумандинци и Челканци. Ајну (-{Ainu, Abdal}-).- Кина. 5.000. Не смеју се мешати с народом Аину са острва Сахалин и Хокаидо. Азери (Азербејџанци, Азербајџанци).- Азербејџан, Иран (шијити). Балкари (-{Balkars}-). Русија. Огранак су Карачајаца. Живе у Кабардино-Балкарији са језички несродним Кабардинцима. 1944. су депортовани у Сибир због колаборације са нацистима. 1957. се враћају назад. У 15. веку они и Кабардинци су примили ислам од Кримских Татара и Отоманских Турака. Башкири (-{Baškorti; Bashkirs}-), у Башкортостану, Русија. Чагатајци.- Туркменија Чулимски Татари. Русија Чуваши.- Говоре језиком који припада посебној грани туркијских језика, верује се да потичу од Прабугара. Живе у Чувашкој Републици, Русија Долгани. Русија Гагаузи.- Молдова (153.000; 1989.), Украјина, Румунија, Бугарска. Хакаси (Абакански Татари; -{Khakass}-).- Русија, у Аутономној области Хакасији. Племена: Сагајци, Бељтири, Кизиљци. Хорасански Турци (-{Khorasan Turks}-). Иран. Илсавани или Шахсевени (-{Shahsavan, Shahseven}-). Заједничко име за око 50 племена у Источном Азербејџану, Иран. Има их око 100.000, сточари су и номади. Лети воде стоку на испашу по високим падинама Сабалана, док се зими спуштају на Даст-е Могхан, код реке Арас, која чини границу између Русије и Ирана. Јакути. Русија. Настали мешање локалних и туркијских племена Јуруци.- Балкан (Северна Македонија), Турска. Каџари. Чине малу турску енклаву међу Мазандеранима у Ирану. Тек нешто их је стално-насељених, остали су номадски сточари. Карачајци. Русија, у Карачајево-Черкешкој Републици. Муслимани су. Као и Балкарци били су депортовани у централну Азију током Другог светског рата. Каракалпаци. Узбекистан. Карагаси (Тофалари, Сајански Самоједи).- Турцизирани Самоједи, Русија. Караји (Караими) - туркофонски кримски караимски Јевреји, има их на Криму и у Литванији. Карапахи (-{Karapakhs}-, (? Карапапак, -{Karapapaks}-)). Мање туркијско племе настањено у Ирану у Кхорасану и дуж јужне обале језера Урмија. Кашкајци (-{Qashqais}-).- Иран, конфедерација од неколико (већином шијитских) племена Туркијаца у провинцији Фарси; 250.000. Од 1960. многи су насељени по селима и градовима. Казаси. Казахстан. Они су настали одвајањем од Узбека. Садашњи Казаси формирали су се средином 15. века. Први вођа био им је кан Касим (владао у периоду од 1511-1523), који је ујединио казашка племена. Халаџи.- Иран, 17.000 Киргизи. Киргистан; 3.000 у Авганистану (на Памиру), већина је 1978. побегла у Пакистан након што су совјетске и авганистанске трупе упале у Уакхан. Живе у јуртама. Кримски Татари. Кумици.- северни Дагестан, Русија. Потомци средњоазијских Кипчака. Ногајци. Русија. Црни и Бијели. Живе у степама Дагестана (једна група) и друга у Ставропољском крају. Говоре различите језике. Салари.- Кина. Шорци.- Русија. Татари. У Татарстану (3,8 милиона), Русија. Језик припада групи Кипчак. Састоје се од више великих група расипаних по Русији и Украјини. Турци.- Турска. Турки.- Кина. Огранак Гагауза. 30 домаћинстава. Туркмени (Туркомани). Туркменија; у Авганистану живи 12 племена, 200.000 (1990). У Ирану живе у крају званом Туркоман Сахра, 250.000 (1986).- Они су пореклом од средњовековних Огуза чија је прадомовина била у Монголији и око језера Бајкал, били су конфедерација позната као Девет Огуза. Од 10. века они се већ налазе у Казахстану северно од Аралског језера. Име им се први пут помиње у изворима из 10. века. Клански вођа Сеџук оснива династију и царство које носи његово име а срж му чине они елементи Огуза који су мигрирали на југ у Авганистан и Иран. Средиште царства било је у Ирану. Отуда се делови Огуза шире у садашњи Азербејџан и Анатолију. Тувинци или Тува. Русија, 314.000 (1995), у Туви. Ујгури. Жути (западни), источни. Уруми.- Украјина. Узбеци. Авганистан, 1,3 милиона; Узбекистан, Таџикстан, Туркменистан и мања група у Ирану (Корасан), у суседству племена Карапаха.
Мапе распрострањености туркијских народа
Референце
Литература
Dschalal Mamadow & Vougar Aslanow: . Berlin. Heft 2/2003, ; Abstract: . Darmstadt
. Jonathan Cape, London
Bert Fragner / Andreas Kappeler (ed): Zentralasien. 13. Bis 20. Jahrhundert. Geschichte und Gesellschaft. Wien 2006. Mehrbändiges Werk Philologiae Turcicae Fundamenta S.34:
Band II (Literaturen der Türkvölker), hrsg. Louis Bazin et al., Wiesbaden. Philologiae Turcicae Fundamenta Band III (Geschichte der Türkvölker): Hans Robert Roemer, Wolfgang-Ekkehard Scharlipp . Berlin.
Спољашње везе
Туркијски народи Језичка генеалогија: Алтајски, Туркијски
tt:Törki xalıqlar