Црквенословенски језик () је назив за књижевни и богослужбени језик који се развио из старословенског (староцрквенословенског) језика, након 11. века, када је под утицајем народних говора у различитим словенским земљама дошло до појаве посебних књижевних редакција (српска, бугарска, руска и друге). Свака од тих редакција је потом прошла кроз посебне фазе развоја, обележене не само локалним специфичностима, већ и преплитањем међусобних утицаја.

Тако се у српској средини развила српска редакција, позната као српскословенски језик, који је био књижевни и богослужбени језик Срба све до 18. века.

Највеће промене, условљене историјским и политичким околностима, односно знатним пространством и богатством локалних посебности, доживела је руска редакција (стари рускословенски језик), која се након 14. века поделила на два огранка: југозападни (из кога су се временом развиле две специфичне редакције, малоруска и белоруска) и североисточни (старомосковска, односно старовеликоруска редакција). У другој половини 17. века, након Никонове књижевне реформе, из старомосковске се развила стандардна новомосковска, односно синодална редакција рускословенског језика, која се у облику који је стандардизован током 18. века употребљава до данас.

Под утицајем руских редакција, а првенствено стандардне синодалне (новомосковске), у српској црквеној и књижевној средини је током 18. века дошло до напуштања српскословенског језика и прихватања рускословенског, чиме је руска варијанта црквенословенског језика заменила српску, што је у црквеној пракси остало на снази до савременог доба (рускословенски језик код Срба), док је у књижевној пракси дошло до појаве хибридног славеносрпског језика, који је напуштен услед Вукове реформе.

Слични језички процеси одвијали су се и у другим словенским срединама, тако да се данас у свим православним црквама које богослужење врше за словенске вернике употребљава управо руска новомосковска редакција црквенословенског језика.

Историјске околности мини|Мирослављево јеванђеље (12. век) мини|Прича о богаташу и Лазару из Јеванђеља по Луки, глава 16-а .

Развој црквенословенског језика у различитим словенскм срединама био је условљен историјским околностима и локалним специфичностима. Због недостатка штампарија и турске окупације балкански народи су увозили руске богослужбене књиге које су и данас у употреби. До краја 18. века руске књиге су замениле „србуљске“. Изговор руске редакције црквенословенског варира, те се у СПЦ чита са српским акценатским системом, у Македонији се јат изговара као е итд.

Заједнички црквени језик и заједничка азбука код Срба, Бугара, Руса и других совенских народа који користе ћирилицу, омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може говорити о заједничкој књижевности. Током времена језици тих народа развијали су се дивергентно, али је језик богослужења и књижевности остајао у основи исти. Додуше, појавиле су се и у њему извесне разлике и у изговору, као у средњовековном латинском у западноевропским земљама, али су се код Словена те разлике одразиле и у писању. Замена извесних вокала другима у живом говору била је праћена одговарајућом заменом словних знакова. Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је створило неколико тзв. редакција црквенословенског (сада више не старословенског) језика — српску, бугарску, руску и друге. Тим интервенцијама малог домета није оштећена узајамна разумљивост текстова нити је умањена огромна предност пространог културног тржишта.

Однос богослужбено-књижевног и народног језика Иако је црквенословенски језик био у богослужбеној и књижевној употреби, постојали су домени друштвеног живота у којима је народни језик био у извесној мери заступљен већ у средњовековној фази развоја писмености у српским земљама. То су повеље владара и магната и други световни правни документи, такви као законици. Сврха тих списа захтевала је да они буду јасни свакоме, како би се избегли несигурност и спорови око тумачења. Уз то су ти текстови били пуни појединости из животне свакидашњице које се нису могле добро исказати црквеним језиком, сиромашним управо у тој значењској области. Правни текстови откривају изненађујуће разуђену терминологију правног, друштвеног и привредног живота. Области у којима су доминирале речи домаћег порекла и оне у којима су преовлађивале позајмљенице биле су јасно разграничене. Правни изрази, укључујући терминологију феудалног друштвеног устројства, били су по правилу словенски, наслеђени из давнина или настали на српском тлу. Позајмљенице из грчког господариле су у терминологији црквеног живота, контрастирајући тако с терминологијом саме религије, доследно словенском. У привредном домену било је, осим грчких речи, и доста романских, нарочито међу називима мера и монетарних јединица. Изразит је и контраст између трговине, чији је интернационални карактер видљив и у терминологији, и пољопривреде, у којој осим домаћих готово и није било других речи. У рударству, којим су се у оно време бавили насељени Немци, тзв. Саси, преовлађивали су немачки изрази.

У многим повељама, нарочито у даровницама манастирима, налазимо уводне одељке исписане црквеним језиком, у којима се бираним речима излаже и мотивише ктиторова интенција да учини богоугодно дело. О Богу сте могли говорити, и Богу сте се смели обраћати, само посвећеним црквеним језиком. Профани језик био је прихватљив само када је реч о профаним темама. У ствари употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим језицима, већ функционалним варијантама истог језика. Често се догађало и да се реч или облик из црквеног језика унесе у контекст народног језика.

Око 1400. године правописна норма у српским књигама знатно је измењена у тежњи да се архаизира и приближи грчким узорима. Иза тог наговештаја хуманизма ипак није дошло до ширег усвајања тог покрета; путеве к њему ускоро је пресекла турска инвазија.

За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили. Одступања српског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током времена али су у средњем веку само у ограниченој мери смањивала разумљивост. Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи пут у земљама где је сакрални језик био латински. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Све до 15. века једини друштвени слој са ширим образовањем било је свештенство. У његовим рукама налазила се не само религијска књижевност него и ерудиција, Чланови клера су се у свакодневној богослужбеној пракси служили црквеним језиком и били су једини који су потпуно и неусиљено владали тим језиком. То је учвршћивало њихову надмоћ на пољу културе и њихов снажан утицај у друштву уопште. Кад је реч о књижевном језику, основну оријентацију код Срба у средњем веку давала је црква .

Па ипак, у том раздобљу се јавила и књижевност на народном језику. То су били преводи витешких романа, намењени забави феудалаца. Таква је лектира била привлачнија за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине. Најзад, народни језик је без сумње био изражајни медиј усмене књижевности, за коју имамо доказа да је у средњем веку цветала иако не располажемо записаним текстовима.

Османска инвазија није изменила затечене односе у књижевном језику. Сачувале су се и напоредност црквеног и народног језика, и претежна улога црквеног. Карактеристично је да је у српским штампаним књигама из 15, 16. и 17. века заступљен једино црквенословенски, односно српскословенски језички израз. У ствари, турска владавина је конзервирала средњовековно стање. Уколико је и било промена, оне су ишле у корист црквеног језика, што одговара приликама у српском друштву. Пошто је уништено политичко вођство српског народа, црквени поглавари остали су једини његови вођи.

Промена је настала у другој четвртини 18. века, и то прво међу Србима на земљишту Хабзбуршког царства, које је крајем 17. и почетком 18. века преотело од Турске највећи део подручја средњовековне Угарске, и затекло ту и бројно српско становништво, укључујући и управо приспеле избеглице из земаља које су остале под Турском.

Види још

Старословенски језик Српска редакција црквенословенског језика Бугарска редакција црквенословенског језика Руска редакција црквенословенског језика Влашко-молдавска редакција црквенословенског језика Хрватска редакција црквенословенског језика Преславска књижевна школа Охридска књижевна школа Књижевнојезичка реформа Јевтимија Трновског Никонова књижевна реформа Ћирилометодијевске студије Рускословенски језик код Срба

Референце

Литература

Спољашње везе Свето Писмо на црковнословенском језику (Викизворник), (PDF), (iPhone), (Android)

*