мини|Бесарабија (светло зелено) прикључена Русији Букурешким миром 1812. Букурешки мир 1812. је назив за споразум, закључен 28. маја 1812. у Букурешту између Руске и Османске царевине, чиме је окончан Руско-турски рат 1806—1812. Имао је велики утицај на положај устаничке Србије. Пред непосредном претњом од Наполеонове инвазије на Русију, Русија је пожурила да изврши притисак на Порту и закључила са њом мир. Постигавши претходно низ војних успеха, Кутузов је дипломатском вештином убедио Турску да опасности од Француске нема и довео је у положај неутралне силе. У таквој ситуацији Русија је ограничила своје захтеве са циљем скраћења трајања преговора. Овим миром Русија је добила Бесарабију, а Турској је препустила Влашку и Молдавију.Слом Првог српског устанка Река Прут и дунавски рукавац Килија постали су руско-османска граница.

Преговори су иницирани од стране везира Ахмед Паше који је после битке са Русима код Рушчука 1811. године био опкољен са 36.000 војника на левој обали Дунава и није могао да се повуче. Преговори су званично почели октобра месеца у Ђурђеву. На захтев Кутузова постављено је и српско питање.Историјски архив

Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској. То је утицало на све услове, а нарочито на одредбе које говоре о Србији и Србима (осма тачка). Предвиђена је општа амнестија, враћање градова Турској с правом да у њима држи гарнизоне с артиљеријом и другом опремом, док се утврђења подигнута у време Првог српског устанка морају порушити уколико нису потребна Турској. Требало је да се Порта договори с народом о његовом обезбеђењу од угњетавања од турских гарнизона. Порта је обећала Србима иста права која имају њени поданици на острвима Архипелага и другде, а да им „испољавајући великодушност“, даје унутрашњу управу и повластицу да сами прикупљају данак, с тим да се о свему овом Порта договара са српским народом.

Преко опуномоћеног изасланика Карађорђе је поручио да је склопљени мир веома опасан за српски народ, а нарочито тачка која тражи предају градова и топова. Он је покушавао да поведе преговоре са Османлијама да би добио у времену.

Одредбе мира су, ипак, биле веома повољне за српске устанике у условима када је Русија била принуђена да се брани од Наполеонове најезде. Међутим, Карађорђе је одбио мир и 8. тачку, што је било потпуно политички неприхватљиво. Карађорђе није схватао европске прилике, није разумео да је ослањање на Русију потребно не само у ослобађању Србије, него и када је сила заштитница приморана да делује и другачије. Карађорђе није разумео да се до независности долази и другим начинима, као што је дипломатија и временски постепено. Карађорђе је хтео наставак оружане борбе. Када је видео да је то немогуће, Карађорђе је напустио устанике и отишао у Земун. Одлазак Карађорђа је деморалисало народ и све устанике. Турска је радосно дочекала такав став Карађорђа и ослобођена рата с Русијом, подузима рат против Србије са изговором да Срби нису испунили одредбе Букурештанског мира. То доводи до слома Првог српског устанка 1813. На Карађорђеву одлуку да одбаци одредбе мировног споразума утицала је и двострука игра Русије, која је одредбе споразума дуго крила од Карађорђа, са којим је упоредо планирала Јадранску експедицију где би руска Дунавска армија на челу са генералом Чичаговљевим и српским устаницима из Србије, Црне Горе и Херцеговине напала османску војску на положајима у Босни и Херцеговини. Руски план је био да овим здруженим нападом изађу на Јадранско море и тамо се сукобиле са армијом Наполеона, чиме би фронт на коме би се водиле борбе склонила са своје границе.

Остали чланови уговора (16 чланова и додатак од два тајна члана) регулишу руско-турске односе, амнестију за учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом, потврђују раније уговоре и конвенције, повластице за руске трговце и сл. У дипломатској историји Русије одредбе Букурешког мира оцењују се као веома повољне.

Значај Букурештански споразум је први међународни уговор у српској историји у коме се савремена Србија и српски народ помињу као као субјект , чиме је царска Русија Србију увела у међународну заједницу и интернационализовала српско питање. Све што је после њега дошло, иако је Српски устанак војнички пропао, представља разраду и остварење Букурештанског споразума. Сва права која су Срби касније постепено добијали налазе се у овом уговору. Устанак 1804. и члан 8. Уговора, као што ће историја касније потврдити, су темељ српске државности. Да није било Русије и Букурештанског уговора 1812. не би Срби добили самоуправу после Другог српског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. на Једренском миру, и касније, независности Србије 1878. године. Иза свих ових међународних уговора стајала је Русија, непосредно у служби српских интереса.

Осма тачка Букурештанског мира налаже Османској царевини да призна унутрашњу самоуправу Србији. То је подразумевало да Срби бирају своје старешине, да сами прикупљају порез и да османска војска не може да улази у српска насеља, односно српска села. Важност Букурештанског мира лежи у чињеници да је Порта признала извесну самоуправу Србији у једном међународном уговору и што је Русија тиме стекла формално право да се меша у односе Срба и Порте.

Референце

Литература

Д. Матић, Јавно право Књажевине Србије, Београд 1851; С Жугарев, Рускаја политика в восточном вопросе, Москва 1896; М Вукићевић, Односи Русије према Србији, у време Првог српског устанка од краја 1808 до краја 1913, Дело 1902,23 и 24; Г. Јакшић, Европа и васкрс Србије (1804—1834), Београд 1934; „Дипломатическиј словар“, Москва 1948. Енциклопедија Југославије ЈЛЗ Загреб 1982

Категорија:Први српски устанак Категорија:Руско-турски рат (1806—1812) Категорија:Историја Букурешта Категорија:1812. Категорија:Мировни споразуми