Павле Карађорђевић (Санкт Петербург, 15/27. април 1893 — Париз, 14. септембар 1976) је био члан династије Карађорђевић и дефакто шеф државе као кнез-намесник Краљевине Југославије после убиства краља Александра I Карађорђевића 1934. до 27. марта 1941. године. Једини син кнеза Арсена Карађорђевића, рођеног брата краља Петра I. Велики познавалац сликарства и уметности уопште.
До атентата на краља Александра I 1934. године, уопште се није бавио политиком већ је живео повучено са својом породицом. Из брака с грчком принцезом Олгом имао је синове Александра (1924—2016), Николу (1928—1954) и кћер Јелисавету (1936). После атентата у Марсељу према опоруци краља Александра постао један од тројице чланова Намесништва у име малолетног краља Петра II. Убрзо се наметнуо као једина стварна власт у Краљевини Југославији, док су намесници Иво Перовић и Раденко Станковић били само фигуре. У спољној политици проводио је политику отклона од Француске, покушавајући да одржи неутралност у све сложенијим европским околностима. Свестан унутрашњих слабости државе и њене рањивости у случају рата, покушао је решити националне проблеме у Југославији. Резултат његових договора са Влатком Мачеком било је стварање Бановине Хрватске 1939. године, као први корак у будућем преуређењу централизоване државе. У свом деловању као реални политичар суочавао се с великим отпором српских политичара, посебно радикала.
Увидевши да Уједињено Краљевство нема намеру да заштити Југославију, заговарао је приступање Тројном пакту, што се и догодило 25. марта 1941. Само два дана касније, оборен је с власти војним пучем, који је народ масовно подржао. Кнез Павле је након државног удара ухваћен и протеран у Грчку. Уследио је немачки напад на Југославију 6. априла 1941. и капитулација након само 12 дана.
Павла су из Грчке британске снаге одвеле у Кенију и држале у заточеништву за време Другог светског рата. Након пуштања живео је у Француској, где је и преминуо 1976. године.
Трећи је Србин који је летео авионом, после његове браће од стрица Александра и Ђорђа, а други над Србијом после Ђорђа Карађорђевића.
Биографија мини|лево|171п|Кнез Павле као дечак око 1904. године у старосрбијанској-торлачкој народној ношњи. Рођен је у Санкт Петербургу, 15/27. априла 1893. године као син кнеза Арсена и кнегиње Ауроре Павловне Демидов од Сан Доната. Његови родитељи су 1895. године раскинули брачну везу и кнез Павле је од 1896. године живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Карађорђевића у Женеви. Кнегиња Аурора је преминула 1904. године. Са осам година, уписали су га у школу госпођице Брехбул (-{Brechbuhl}-), коју су похађали његови рођаци кнегиња Јелена, кнежеви Ђорђе и Александар. Године 1903, његов стриц Петар, проглашен је за краља Србије.
Заједно са својим оцем кнезом Арсеном био је руски држављанин и српска влада је најпре издејствовала њихов отпуст, а затим су 1904. године примљени у српско држављанство и постали чланови Краљевског Дома. Кнез Павле се уписао у II београдску гимназију, у којој је матурирао 1912. године. Наредне, 1913. године, отишао је у Енглеску, где је уписан на универзитет Оксфорд.
Исте године је указом краља Петра I произведен у чин коњичког потпоручника. У јесен 1914. године узео је учешћа у ратним дејствима. У јануару 1915. године, разболео се од хепатитиса. До одласка на Крф обављао је дипломатске мисије у Италији и Енглеској, а од фебруара 1916. прикључио се главном штабу. На Крфу је радио у Међународном црвеном крсту. Крајем јануара 1917. боравио је у Солуну где је учествовао у припремама за пролећну офанзиву. Почетком 1918. био је на лечењу у Лондону. После рата ступио је на Оксфорд, у Колеџ Христова црква. Његов лични барјак, који је за његовог живота висио у капели Светог Ђорђа у Виндзорском замку јер је био витез Подвезице, сада се чува у његовом некадашњем колеџу у Оксфорду.
мини|Венчање кнеза Павла и кнегиње Олге, 22. октобра 1923. Кнегињу Олгу, најстарију кћер грчког принца Николе, упознао је у Лондону, у јулу 1922. године. Венчали су се 22. октобра 1923. сутрадан након крштења прворођеног сина краља Александра I Карађорђевића, престолонаследника Петра. Венчани кум им је био војвода од Јорка, будући британски краљ Џорџ VI и његова супруга Елизабета, војвоткиња од Јорка. У августу 1924. године, родио им се син Александар.
Од 1925. године станују у Београду, у Старом двору. Лета проводе на Бохињском језеру (Словенија) и на путовањима. Кнез Павле има замисао да оснује Музеј модерне уметности у Београду. Од своје ране младости био је испољио велики интерес за уметност и највећи део свог слободног времена посвећује својој колекцији слика и уметничких предмета. Као студент у Оксфорду, беше поверио својим друговима, да му је амбиција да постане управник музеја. „Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду“ - писао је кнез Павле својим рођацима и пријатељима по Европи. Почео је да прикупља слике за свој музеј (види: Музеј кнеза Павла); до пролећа 1927. око педесет слика му је обећано или поклоњено. Године 1929. оснива Музеј савремене уметности који је био смештен у Конаку кнегиње Љубице.
У јуну 1928. породица кнегиње Олге и кнеза Павла добија принову - рађа им се други син, Никола.
Тек средином 1933. године краљ Александар се преселио у нови двор на Дедињу, а Стари двор пристаје да претвори у музеј. Почетком септембра, именовао је кнеза Павла за шефа свих музеја у Југославији.
Регент Југославије Унутрашња политика мини|десно|200п|Кнез Павле 1934. године. У Марсељу је, 9. октобра 1934. године, извршен атентат на краља Александра I Карађорђевића. Тестаментом Краљевим, кнез Павле је био предвиђен за намесника, заједно са Ивом Перовићем и Раденком Станковићем. Власт је у суштини припала Павлу Карађорђевићу, јер су друга двојица намесника сведена на „присутне грађане“. На месту намесника, кнез Павле је остао све до пуча 27. марта 1941. године, када је отишао у изгнанство.
За време парламентарних избора 1935., због забране националних имена и институција у Хрватској и Словенији у политичке активности су протицале у знаку отпора наднационалном југословенству. Због забране националних имена и институција у Хрватској и Словенији створено је нерасположење према носиоцима „омрзнутог југословенства". Изборе је добила листа актуелног председника владе Богољуба Јевтића. Кнез Павле је незадовољан Јевтићем, мандат за формирање владе поверио Милану Стојадиновићу. Исте године на краљев рођендан унапређен је у чин коњичког бригадног генерала и постављен на положај помоћника врховног инспектора целокупне војне силе Југославије.Војни указ, Службене новине, Број 33, 1935.
У априлу 1936. године, кнегиња Олга и кнез Павле добијају кћерку, Јелисавету.
Кнез Павле је практично је од почетка своје владавине упућивао предлоге Влатку Мачеку, вођи Хрватске сељачке странке, надајући се да ће покренути разговор о хрватском питању. На захтев регента, премијер Милан Стојадиновић и Мачек састали су се у јануару 1937, али Стојадиновић није био вољан попустити.
мини|лево|Бели двор на Дедињу је изграђен 1936. и био је резиденција кнеза Павла
Кнез Павле је 1937. године повео преговоре о сређивању односа између Римокатоличке цркве и државе. Тадашњи патријарх Варнава Росић и Српска православна црква томе су се оштро противили и ушли у директан сукоб са владом. На дан заседања Скупштине на којој се расправљало о конкордату 19. јула 1937. године, заказани су и молепствије за болесног патријарха и литија, која је требало да крене од Саборне цркве, прође кнез Михаиловом улицом и дође до Цркве Светог Саве. Управа Београда је забранила пролажење поворке том трасом, али она је ипак кренула и дошло је до сукоба са жандармеријом. Конкордат је 23. јула изгласан у Скупштини са 166 гласова за и 129 против. Патријарх Варнава је преминуо истог дана, а причало се да је отрован.
Због тог неуспеха да постигне било какав напредак у решењу хрватског питања, а делимично и због Стојадиновићевог све израженијег про-осовинског става, кнез Павле је сменио Стојадиновића у фебруару 1939. На његово место поставио је Драгишу Цветковића, поверивши му посебно задатак да постигне споразум с Хрватима. Од италијанске окупације Албаније постало је јасно да се не може избећи скоро сигурно мешање Југославије у предстојећи европски рат, па је ово питање постало од виталне важности, јер ако дође рат, незадовољни не-српски народи, нарочито Хрвати, могли би земљи изазвати велике проблеме. Скоро шест месеци трајали су преговори, у убрзани након сазнања да су СССР и Нацистичка Немачка пред потписивањем пакта о ненападању, влада Драгише Цветковића убрзала је преговоре са Хрватима и убрзо, 23. августа, потписан је споразум Цветковић-Мачек о стварању Бановине Хрватске. Централна влада је задржала контролу над спољном политиком, одбраном, спољном трговином, саобраћајем, религијом, рударством, осигурањем и образовном политиком. Бановина Хрватска је добила свој Сабор са седиштем у Загребу и свој буџет.
По угледу на законодавство Хитлерове Немачке, влада Цветковић-Мачек је 16. септембра 1939. године донела две антисемитске уредбе: Уредбу о мерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радњи са предметима људске исхране, којом је јеврејским трговцима забрањено да продају прехрамбену робу и Уредбу о упису лица јеврејског порекла за ученике универзитета, високих школа у рангу универзитета, виших, средњих учитељских и других средњих школа“, којим је наведено да се у ове образовне установе може уписати онолико ученика јеврејске националности колико је пропорционално укупном уделу у становништву.
мини|На паради у Берлину, Хитлер и принц Павле, иза њих Иво Андрић, у јуну 1939. године. Андрић је тада био амбасадор Југославије у Немачкој. мини|Грб кнеза Павла, члана Реда витезова Подвезнице
Спољна политика Милан Стојадиновић, премијер од 1935. до 1939, показивао су све израженију наклоност према силама Осовине, па су Италија и Југославија потписале споразум о пријатељству и ненападању 25. марта 1937. године. Регент Павле као номинални шеф државе се сложио са таквом одлуком. мини|Кнез Павле Карађорђевић На позив Адолфа Хитлера 1. јуна 1939. посетио Берлин, где му је приређена војна парада која је требало да остави снажан утисак на кнеза Павла. Недуго затим, током посете Великој Британији, 19. јула 1939. године британски краљ Џорџ VI одликовао га је Орденом Подвезице, највишим британским одликовањем витешког реда установљеним још 1348. године. Британски краљ и краљица су тим поводом приредили пријем у Бакингамској палати на којем је присуствовало 900 званица. Када је избио Други светски рат, Југославија је прогласила своју неутралност. Кнез Павле је од самог преузимања одговорности за Краљевину чинио све што је било у његовој моћи да Југославија не буде увучена у рат. То је било супротно интересима политике Уједињеног Краљевства на Балкану. Када је 28. октобра 1940. Мусолинијева Италија из Албаније напала Грчку, дошло је до наглог заоштравања југословенско-италијанских односа које је претило избијањем рата. Уверен да ће Италија брзо поразити Грчку, министар војске и морнарице генерал Милан Недић је предложио да Југословенска војска заузме Солун пре Италијана. Кнез и председник владе Драгиша Цветковић сматрали су да Југославија не сме допустити да Италија заузме Солун. Међутим, кнез је истовремено сматрао да не може да нападне савезничку земљу, из које је пореклом његова супруга Олга. Осим издаје Грчке, заузимање Солуна би се могло сматрати актом издаје према Великој Британији и сврставање уз силе Осовине. Недић је такође сматрао да Југославија треба отворено да се сврста уз Немачку у текућем рату. Због тога је кнез Павле сменио Недића са места министра војске и морнарице, наводећи као разлог неспремност Југословенске војске након битољског инцидента.