Стварност, реалност или збиља је појам који означава оно што стварно (односно збиљски) постоји. Стварност се различито тумачи у науци, филозофији, теологији и сл. Физика обично говори о стварности као целокупности појава. Филозофија и психологија радије говоре о спољној, физичкој стварности, и о унутрашњој, психичкој или менталној стварности (представе, мисли, сећања, снови), као и о друштвено-политичкој и културној стварности, која почива на интеракцији ова два вида стварности. Теологија и онтологија говоре о бићу, као јединој стварности која јесте.

Филозофи, математичари, и други антички и модерни мислиоци, као што су Аристотел, Платон, Фреге, Витгенштајн, и Расел, су правили разлику између мисли које кореспондирају реалности, кохерентних апстракција (мисли о стварима које се могу замислити, али нису стварне), и оних које не могу да буду чак ни рационално замишљене. У контрасту с тим, постојање се често ограничава само на оно што физички постоји.

Реалност се често ставља у контраст са оним што је имагинарно, илузорно, делузионо, (само) на уму, сновима, оним што је лажно, што је фикционо, или што је апстрактно. У исто време, то што је апстрактно игра улогу у свакодневном животу и у академским истраживањима. На пример, узрочност, врлина, живот, и дистрибутивна правда су апстрактни концепти које је тешко дефинисати, али се они веома ретко поистовећују са чистим делузијама. Постојање и реалност апстракција су спорни: једна екстремна позиција их сматра пуким речима; друга позиција их сматра вишим видом истина од мање апстрактних концепата. Ово неслагање је основа филозофског проблема универзалија.

Истина се односи на оно што је реално, док лажност обухвата оно што није. Фикције се сматрају нереалним.

Сродни концепти

Светска гледишта и теорије

У честој колоквијалној употреби стварност означава „перцепције, уверења и ставове према стварности”, као што је „Моја стварност није ваша стварност”. Ово се често користи само као колоквијализам који указује на то да се стране у разговору слажу, или да би требало да се сложе, а не да цепидлаче око дубоко различитих концепција онога што је стварно. На пример, у религијској дискусији између пријатеља, може се рећи (шаљиво), „Ви се можда се не слажете, али у мојој реалности сви иду у рај”.

Реалност се може дефинисати на начин који је повезује са светским гледиштима или њиховим делом (концептуални оквири): Реалност је тоталност свих ствари, структура (стварних и концептуалних) и феномена, било видљивих или не. То је оно што светско гледиште (било да се заснива на индивидуалном или заједничком људском искуству) ултимативно покушава да опише или мапира.

Поједине идеје из физике, филозофије, социологије, књижевног критицизма, и других поља обликују различите теорије реалности. Једно такво веровање је да једноставно и дословно не постоји реалност изван перцепција или веровања свако од нас има о реалности. Такви ставови су сумирани у популарној изјави: „перцепција је стварност” или „живот је како ви спознате стварност” или „стварност је оно што можете да остварите” (Роберт Антон Вилсон), и они указују на антиреализам – то јест, став да нема објективне реалности, било да се то експлицитно признаје или не.

Многи концепти науке и филозофије су често културолошки и друштвено дефинисани. Ову идеју је разрадио Томас Кун у својој књизи Структура научних револуција (1962). Друштвена конструкција реалности, књига о социологији знања коју су написали Питер Л. Бергер и Томас Лакман, је објављена 1966. године. Она објашњава како се знање стиче и користи за спознају реалности. Међу свим реалностима, реалност свакодневног живота је најважнија пошто наша свесност условљава да морамо бити потпуно у току и обраћати пажњу на искуства из свакодневног живота.

Стварност у филозофији мини|Посредована стварност, уметничка фотографија

Западна филозофија Филозофија адресира два различита аспекта теме реалности: природу саме реалности, и однос између ума (као и језика и културе) и реалности.

С друге стране, онтологија је проучавање постојања, и централна тема поља се разноврсно формулише, у смислу битисања, егзистенције, „шта јесте”, и реалности. Задатак онтологије је да се опишу најгенералније категорије реалности и како су оне међусобно повезане. Ако би филозоф желео да предложи позитивну дефиницију концепта „стварност”, то би било учињено под овим насловом. Као што је горе објашњено, неки филозофи праве разлику између реалности и постојања. У ствари, многи аналитички филозофи данашњице теже да избегну термин „реалан” и „реалност” у разматрању онтолошких питања. Али за оне који третирају „реалан” исти начин на који третирају „постоји”, једно од водећих питања аналитичке филозофије је било да ли је постојање (или реалност) својство објеката. Аналитички филозофи често држе да је то „није” уопште својство, иако је овај став у последњих неколико деценија донекле изгубио превалентност.

С друге стране, посебно у дискусијама објективности које су присутне у метафизици и епистемологији, филозофске дискусије „реалности” често се баве начинима на које реалност јесте, или није, на неки начин зависна од (или, користећи модерни жаргон, „конструисана” од) менталних и културних фактора као што су перцепција, веровања, и друга ментална стања, као и културних артефаката, као што су религије и политички покрети, све до нејасног појма заједничког културног гледишта на свет, или -{}-.

Гледиште да постоји стварност независно од било којег уверења, перцепција, итд, се назива реализам. Прецизније, филозофи су склони да говоре о „реализму о” овом и оном, као што је реализам о свеопштости или реализам о спољном свету. Генерално, где се може идентификовати било која класа предмета, за које се тврди да постојање или суштинске карактеристике не зависе од перцепција, веровања, језика или било којег другог људског артефакта, може се говорити о „реализму” тог објекта.

Исто тако се може говорити о антиреализму истих објеката. Антиреализам је задњи у дугој секвенци термина за гледишта која су супротна реализму. Вероватно први је био идеализам, тако назван зато што се сматрало да реалност почива у уму, или да је производ наших идеја. Субјективни идеализам је гледиште које је предложио ирски емпиричар Џорџ Беркли, према коме су објекти перцепције које су у ствари идеје у уму. По том гледишту, неко може бити у искушењу да тврди да је стварност „ментална конструкција”; ово није сасвим тачно, међутим, пошто према Берклијевом гледишту, перцепцијалне идеје креира и координира Бог. До 20. века, гледишта слична Берклијевом су називана феноменализмом. Феноменализам се разликује од Берклијевог идеализма првенствено по томе да је Беркли веровао да ум, или душа, нису само идеје нити су састављене само од идеја, док варијетети феноменализма, као што је онај који заговара Расел, имају тенденцију да иду даље и да тврде да је сам ум само колекција перцепција, сећања, итд. и да нема ума или душе изнад таквог менталног догађаја. Коначно, антиреализам је постао помодни термин за било које гледиште по коме постојање неког објекта зависи од ума или културних артефаката. Становиште да је такозвани спољашњи свет у ствари само друштвени, или културни, артефакт, звани социјални конструктивизам, је један од варијетета антиреализма. Културни релативизам је став да социјални проблеми као што је моралност нису апсолутни, већ да су бар парцијално културни артефакт.

Теорија кореспонденције знања о томе шта постоји тврди да „истинско” познавање реалности представља прецизну кореспонденцију изјава и слика стварности са реалном стварношћу коју изјаве или слике покушавају да представљају. На пример, научна метода може да потврди да је изјава истинита на бази видљивих доказа да ствар постоји. Многи људи могу указати на Стеновите планине и рећи да тај планински масив постоји, и наставља да постоји, чак и ако га нико не посматра нити даје изјаву о томе.

Ибн Араби

Такозвана стварност, односно свет чула који нас окружује и који смо навикли да сматрамо стварношћу, за исламског суфи мистика Ибн Арабија није ништа друго него сан.Тошико Изуцу, Сан и стварност код Ибн Арабија, Зборник радова „Сан, јава и буђење“ (приредио Душан Пајин), Дечје новине, Горњи Милановац, 1991. Наша чула примају утиске које разврставамо и уређујемо својим умом, успостављајући чврст поредак ствари. Ова конструисана творевина ума затим се назива стварношћу. Међутим, према Ибн Арабију, то није стварност у правом смислу те речи, односно није биће () какво јесте. Људима у свету чула биће је једнако неприметно као што су објекти чула неприметни човеку који спава.

Међутим, такозвану стварност не треба сматрати потпуно неоснованом, јер она ипак одражава истинску стварност на нивоу представе. Такозвана стварност је сан, али не и пуки привид. Она је облик јављања () апсолутне стварности коју Ибн Араби назива истина (). Стога Ибн Араби сматра да је стварност потребно протумачити на правилан начин, баш као што тумачимо снове. Променљиви свет постојања и настајања, са мноштвом појавних облика, представа је која делимично открива и саму стварност. Онај ко је у стању да спозна испољавање једне стварности у различитим облицима мноштвености, досегао је најдубље мистерије суфијског пута (). Међутим, ова спознаја углавном остаје недоступна већини људи који су уверени да је чулни свет нешто материјално и чврсто. Ибн Араби примећује да у погледу чулног нема никакве разлике између сна и стварности јер је „функција уобразиље да производи чулне ствари и ништа више“.

Физичке науке

Научни реализам

Научни реализам је, на најопштијем нивоу, становиште да је свет описан науком (можда идеалном науком) реални свет, као што постоји, независно од тога шта ми можда мислимо о томе. У оквиру филозофије науке, то се често уоквирује као одговор на питање „како се може објаснити успех науке?” Расправа о томе шта успех науке обухвата првенствено је центрирана на статусу ентитета који нису директно приметни, који су дискутовани у научним теоријама. Генерално, особе које су научни реалисти наводе да се могу извести поуздане тврдње о тим ентитетима (viz., да они имају исти онтолошки статус) као и директно уочљиви ентитети, за разлику од инструментализма. Теорије које су у данашње време највише кориштене и студиране више или мање наводе истину.

Реализам и локалитет у физици

Реализам у смислу у коме га користе физичари није исто што и реализам у метафизици. Каснији је тврдња да је свет независтан од ума: да чак и ако резултати мерења не постоје пре мерења, то не захтева да су они креација посматрача. Осим тога, својство које је независно од ума не мора да буде вредност неке физичке променљиве, као што је позиција или моменат. Својство може да буде диспозиционо (или потенцијално), тј. оно може да буде тенденција: попут начина на који стаклени предмети имају тенденцију да се ломе, или су склони лому, чак и ако нису у ствари поломљени. На исти начин, од ума независна својства квантних система се могу састојати од тенденције да одговоре на одређена мерења са одређеним вредностима са предвидивом вероватноћом.Ian Thomson's dispositional quantum mechanics Таква онтологија би била метафизички реална, мада није реална у физичком смислу „локалног реализма” (што би захтевало да појединачна вредност буде произведена са сигурношћу).

Блиско сродни термин је противречна дефинитивност (ЦФД), која се односи на тврдњу да неко може да смислено да говори о дефинитивности резултата мерења која нису извршена (тј. способност претпостављања постојања објеката и особина објеката, чак и када нису били измерени).