мини|Мађарски хусар из 17. века. мини|Мађарски хусари 17-18. век. Бандерије (), дословно заставе, одреди феудалне коњице у Угарској и Хрватској од 11. до 16. века. Чинили су је углавном угарски и хрватски племићи, при чему је сваки великаш водио свој барјак, лат. banderium, одатле и назив.
Историја
Бандерије у Угарској Бандерије су формиране за владе краља Иштвана (997-1038), како би замениле дотадашњу мађарску народну војску, која је сакупљана по племенима. Знатнији великаши (барони) опремали су и издржавали сопствене бандерије, у којима је служила ситнија властела. Поред ових, земљопоседничких бандерија, краљ Иштван је формирао и жупанијске бандерије, са седиштем у жупанијским градовима, састављене од слободних сељака и дела кметова, које су опремане из државне благајне, и биле под командом краљевских чиновника (жупана или грофова).
По ратном уставу краља Жигмунда (, Закон о масовном подизању народа на оружје) из 1435, сви велики земљопоседници, са њима и црквени, били су дужни да наоружају своју бандерију, у односу на величину њихових поседа. У случају велике опасности за државу, проглашаван је народни устанак (инсурекција), и сви племићи били су дужни да на свака 33 кмета опреме по једног коњаника: тако су Угарска и Хрватска могле да подигну око 80.000 коњаника.
Бандерије у Хрватској и Славонији Бандерије су у Хрватској и Славонији уведене након Угарског освајања (1102), а коначно су успостављене у 13. и 14. веку. Од 1260. до 1476. Хрватска и Славонија имале су два бана, а од 1476. заједничког бана, али посебне саборе. По закону краља Жигмунда (1435), Краљевина Хрватска имала је 4 бандерије (1 банску бандерију и 3 кнежевске: крбавског, цетинског и крчко-модрушког кнеза), а Краљевина Славонија 4 жупанијске (из загребачке, вараждинске, крижевачке и вировитичке жупаније) и 9 великашких бандерија (славонског бана, загребачког бискупа, вранског приора, кнеза благајског и великаша Тота и још 4 из источне Славоније). Војна моћ Хрватске и Славоније до битке на Крбавском пољу 1493. износила је до 20 бандерија са око 10.000 бораца, претежно коњаника. После пораза 1493. ниједан хрватски великаш осим загребачког бискупа, кнезова Зринских и Франкопана није могао да формира потпуну бандерију.
Јачина Краљевском одлуком од 1492, предвиђена јачина бандерија утврђена је на 400 коњаника (200 лаких и 200 оклопљених). Међутим, сачувани извори из 15. и 16. века показују да су овако велике јединице постојале само на папиру. Из сачуваних извора види се да су жупанијске бандерије још 1435. биле двоструко мање: вировитичка, вуковска и сремска имале су по 200, а пожешка 300 коњаника. После пораза на Крбавском пољу 1493. хрватски великаши тако су осиромашили да су зависили од краљеве новчане помоћи за издржавање својих бандерија. Тако је краљ Владислав 1506-1512. издржавао у Хрватској своје две коњичке чете (банову и Балтазара Алапића) и једну пешадијску чету од по 200 људи (сваки са платом од 24 форинта годишње), а још 752 коњаника држали су хрватски великаши који су од краља добијали по 10 форинти годишње за сваког ратника:
кнез Иван Карловић од Крбаве - 200 коњаника, кнез Миховил Франкапан - 60 коњаника, кнез Анж Франкапан - 70 коњаника, кнез Бернардин Франкапан - 100 коњаника, кнез Антун Благајски са братом - 50 коњаника, кнез Никола Зрински - 25 коњаника, кнез Никола Франкапан - 50 коњаника, кнез Петар Мрсињски - 25 коњаника, Михајло Турак (Теврук) - 25 коњаника, Војвода Кожулић - 25 коњаника, Бенце Раткај - 25 коњаника, кнински бискуп (Брикције од Егервара) - 25 коњаника, Јурај Милитић са братом, који је дошао из Бистрице (код Клиса) - 32 коњаника, племићи који су се склонили у Книн - 40 коњаника.
Све ове јединице коштале су краљевску благајну преко 30.000 форинти годишње, неколико пута више од износа краљевског пореза који се могао прикупити у Хрватској и Славонији.
Неки кнежеви, попут Ивана Карловића, чије су се земље граничиле са млетачком Далмацијом, такође су добијали подршку и плате од Млетачке Републике за издржавање својих трупа.
Од Мохачке битке (1526) до 1552. ситуација је постала још гора: Хрватска и Славонија спале су на 1/4 пређашње територије, док је становништво било још мање. Само је бански бандеријум 1542. имао 600 лаких коњаника и 400 пешака, а после 1567. само 300 коњаника и 200 пешака, због недостатка новца за њихово издржавање. Војничка плата, коју је по закону плаћао краљ, а у пракси сам бан (који је морао бити знатан великаш) уз каснију надокнаду (већином у поседима), износила је у то време 20 форинти годишње, уз још 2 форинта месечно за издржавање коња - то јест око 2 форинта месечно пешадинцу, а око 4 коњанику. Од 1539. одлуком Сабора од посебног пореза (1 форинта по димњаку) издржавано је током лета и јесени и 300 државних харамија, који су чували страже на Купи и на планинама Медведници, Очури и Калничкој гори од турских пљачкаша. Њихов број смањен је 1574. на 240.
За разлику од банског бандерија, који је плаћан о краљевом трошку, бандерији појединих великаша били су у 16. веку много мањи, пошто су стални турски упади осиромашили племство и одвели велики део становништва у робље. Средином 16. века није било ниједног племића у целом Хрватском краљевству који је могао да подигне целу заставу од 400 коњаника. Кнежеви Зрински су били обавезни да око 1565. године подигну 500 коњаника и 400 пешака или да уместо тога плате 15.000 форинти, али су то чинили као господари Међимурја и имања Вранског приората. Загребачки бискуп је истовремено морао да подигне само 100 коњаника или да плати 3.000 форинти, а загребачки каптол (бискупија) је имала исту обавезу. Фрања Тахи је морао дати 100 коњаника и 50 пешадинаца (или 3.000 форинти) за сва своја имања у Угарској и Славонији, а Иван Ђулај (господар Винице) исто толико. Сви павлински манастири у Угарској и Славонији такође су морали дати 100 коњаника или 3.000 форинти.
Види још Пандур Банска чета
Референце
Литература
Категорија:Историја Мађарске у новом веку Категорија:Српска војна историја