Жумберак (, ) је географска и историјска област која обухвата шири порстор око Жумберачког горја, на пограничном подручју између данашњих држава Хрватске и Словеније. Назив је добила по средњовековној тврђави изнад места званог Стари Град Жумберачки, у близини савременог насеља Жумберак. По географским одликама, Жумберачка област спада у брдско-планинска подручја, док се у административном погледу знатан део области налази у саставу савремене Општине Жумберак. На том подручју налази се и Парк природе Жумберак.Hrvatska enciklopedija: ŽumberakPark prirode Žumberak

Географија мини|220п|Парк природе Жумберак мини|220п|Географски положај Жумберачког горја, као северног огранка Динарских планина

Жумберачка област обухвата шири порстор око Жумберачког горја, такође познатог и као Ускочко горје () или Ускочка гора, која већим делом припада данашњој Хрватској, а мањим и Словенији. Највиши врх је Света Гера (1181 -{m}-), на хрватској страни границе. Иако је реч о ниској планини, због околних предела равничарског типа чини се већом и вишом него шта стварно јесте. Главне привредне гране су пољопривреда, сточарство и шумарство. Област је у вишим деловима обрасла буковом шумом, док су у нижим заступљене мешовите шуме букве и храста. Планинско подручје је слабо настањено. У ширем суседству области, на хрватској страни налазе се градови Загреб, Самобор и Карловац, а на словеначкој градови Ново Место, Брежице и Метлика. Главна саобраћајница која пролази кроз област је државни пут -{D505}- који води од Самобора до Карловца, а пролази читавим хрватским делом области. У области се налази неколико затворених рудника у којима су се вадили бакар, злато и гвожђе.

Историја мини|220п|Остаци старог града Жумберка

Током античког периода, област се налазила у саставу римске провинције Паноније Савије. Крајем 6. и почетком 7. века, на те просторе се досељавају Словени. Током средњег века, највећи део Жумберачке области припадао је Војводини Крањској у саставу Светог римског царства. У том периоду, подигнута је и стара тврђава Жумберак () по којој је потом прозвана и читава област, која је обухватала погранично подручје Бојводине Крањске према Бановини Славонији у суседној Краљевини Угарској.

мини|220п|Нова тврђава Жумберак, према гравири из 1639. године

Крајем 15. и почетком 16. века, те области су биле изложене све чешћим османским упадима, што је довело до похаре многих насеља и расељавања становништва. Ради одбране граница Крањске, војни заповедници су подстицали насељавање новог становништва, а првенствено Срба који су се дпсељавали из разних области под османском влашћу, ступајући у службу Хабзбуршке монархије као ускоци, односно крајишници.

мини|220п|Нова тврђава Жумберак, према гравири из 1689. године

У том периоду, ради одбране Жумберка и осталих области у Крањској установљена је Жумберачка капетанија, која је временом постала саставни део шире Војне крајине. Ради боље заштите тог подручја, у близини старог жумберачког града подигнута је у то време и нова тврђава Жумберак. Услед разних војно-административних промена које су вршене у дужем временском периоду од 16. до 19. века, Жумберачка област је постепено одвајана од Крањске, а потом је приликом развојачења 1871. године прикључена Краљевини Хрватској и Славонији, услед чега је Крањска уложила протест, али без успеха.

Након пропасти Аустроугарске монархије (1918), област се нашла у саставу Југославије, а данас највећим делом припада Хрватској, а мањим и Словенији.

Срби у Жумберку Почетком 16. века, у време османске најезде, жумберачка област се налазила у саставу Војводине Крањске. Након турског пораза под Бечом (1529), хришћани из пограничних области Босанског санџака су преко аустријских ухода ступили у контакт са крајишким заповедницима, што је током 1530. године довело до пресељења првих скупина православних Срба. Досељеници из турских области у околини Срба, Унца и Гламоча пребегли су на хабзбуршко подручје, настанивши се у луку реке Купе и око Жумберачке горе (данас у Хрватској), односно у Метлици, Черномељу (данас Бела Крајина у Словенији), Пољану и Ложу, а средином 1531. године пристигла је још једна група од око 1000 ускока из долине реке Цетине.

Цар Фердинанд I је повељом од 5. јуна 1535. године даровао ускоцима поседе у Жумберачкој гори, ослободивши их на 20 година од пореза, уз обавезу вршења војне службе. Потом се током 1538. године у области Жумберачке горе доселило још неколико скупина српских досељеника, који су потицали из околине Срба и Цетине. Тим поводом, цар Фердинанд I је 5. септембра 1538. године у Линцу издао нову повељу досељеним Србима-крајишницима и њиховим старешинама (capitaneos et wayuodas Seruianos seu Rascianos), потврдивши им разне повластице.

Досељени Срби у области Жумберачке горе говорили су штокавским наречјем и били су под јурисдикцијом Српске православне цркве, односно Пећке патријаршије. У званичним документима Хабзбуршког царства и Католичке цркве ови православни досељеници називани су Србима или Рашанима (по области Рашкој), а такође и власима (по свом друштвеном статусу) или ускоцима (по начину досељавања), док су због своје православне вере понекад називани и шизматицима (према схватању католика), а касније и унијатима или гркокатолицима (након покатоличавања). Иако се називи Срби или Рашани срећу у разним изворима, временом су преовладале описне одреднице (власи, ускоци, шизматици, а касније: унијати, гркокатолици).

Попис жумберачких ускока из 1551. године Врховни краљевски заповедник у Угарској, гроф Никола Салм поставио је 12. маја 1546. године за жумберачког капетана Ивана Ленковића, који се заузимао за ускоке и обнову града Жумберка. Године 1551. начињен је попис ускока под његовом командом. У попису су наведена имена и презимена ускока, подаци о њиховом статусу у крајишкој служби, број јединице којој припадају, плати, као и називима места у којима су боравили. Овај попис спада међу најважније крајишке пописе из 16. века. Из списка се може приметити да је навећи број имена српског порекла, као и то да је највећи број с кореном "вук“. Осим тога, попис показује да је романских утицаја било мало, али чак се и такви налазе у словенско-романској симбиози.

Унијаћење, покатоличавање и кроатизација Срба у Жумберку Иако су жумберачки Срби првобитно били православни, временом је под притиском римокатоличких прелата и хабзбуршких државних власти дошло до постепеног наметања црквене уније, чиме су православци превођени у гркокатолике, а тај процес се одвијао на ширем простору тадашње српске православне епархије са седштем у Марчи. Процес унијаћења је интензивиран током 17. века, са делимичним успехом, а потом је у највећој мери довршен током 18. века. Жумберачки гркокатолици су потом потпали под надлежност унијатске Крижевачка бискупија, која је озваничена 1777. године. Мањи део постепено је преведен на римокатолички (латински) обред. Упоредо са унијаћењем и римокатоличењем, одвијао се и процес однарођивања, односно похрваћивања ускока у Жумберку, тако да се њихови потомци од 19. века у највећем делу изјашњавају као Хрвати. У суседним областима Словеније, у Белој Крајини, на подручју које се ослања на Жумберак, досељеници истог порекла, већим делом се изјашњавају као Срби.

Жумберачки крајишки заповедник Ернст барон Парадајзер се противио наглом и насилном протеривању српских православних свештеника, што су предлагали љубљански бискуп Томо Хрен (1625.) и ректор загребачког језуитског колегија. Парадајзер је изјавио: "Насилно протерати или одстранити православне свештенике није саветно. Ја сам наговарао поједине Србе да приме католичку веру, али ме ниједан није послушао... У Жумберку има 2000 Срба за оружје, у Славонији 6000, а у Приморју око 1000 оружаних људи. Сви ти 9000 Срба дигли би се на оружје и прешли Турцима, када би им свештенике протерали..." Он је сматрао да покатоличавање треба да иде полако, да када стари свештеници умру, да се забрани долазак нових.

Референце

Литература

Спољашње везе

Doseljavanje Srba na područje Žumberka

Категорија:Жумберак