Лесковац је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Јабланичког управног округа и један од највећих градова у југоисточној Србији. Према попису из 2022. било је 58.338 становникa, док је на подручју града Лесковца живело 123.950 становника. Налази се у Лесковачкој котлини, односно области познатој као Лесковачко поречје. Кроз само насеље протиче река Ветерница, а недалеко од Лесковца протиче Јужна Морава, која прима све веће притоке града.
Насеље датира још из доба Римског царства. Средњовековни назив насеља је Глубочица ([глобокъ] — „дубок”), па Дубочица. Име Лесковац град је добио по шумама леске () тј. лешника.
Као привредни, политички, друштвени, културно-просветни и административни центар Јабланичког округа познат је по томе што је град са развијеном текстилном, хемијском, дрвопрерађивачком и прехрамбеном индустријом, град роштиља и кулинарских специјалитета. Као такав, Лесковац је седиште великог броја културних институција, међу којима су и Народни музеј и Народна библиотека Радоје Домановић. Културне активности у граду испреплетане су са његовим наслеђем, те је најпознатија манифестација у граду посвећена лесковачком роштиљу и носи назив Лесковачка роштиљијада. Поред роштиљијаде, у Лесковцу се сваке године одржавају Лесковачки карневал и Лесковачки интернационални филмски фестивал (LIFFE).
Етимологија Најранији назив за подручје у ком се данас налази град Лесковац био је Глубочица (старосрпски -{Glьbočica}-), од прасловенског glọbokъ, што значи „дубок”. Касније се, због придева дубок, усталило име Дубочица. Подручје Дубочице су још у 5. веку пре нове ере насељавали Дардани. По предању је ова територија добила име по мочварном терену између Лесковца и села Стројковца који је био карактеристичан по дубоком блату или глибу па отуда и име Глибочица, односно Глубочица. Глубочица се као име области помиње у периоду владавине Стефана Немање и односи се на подручје слива реке Јабланице. У путописима археолога Феликса Каница постоје подаци о граду Дибочици који се се налазио на ушћу реке Лапаштице у реку Медвеђу (Јабланицу).
Данас је Дубочица синоним за Лесковац и околину, централни део Јабланичког округа. Многобројни су примери употребе овог назива у имену улица, општина, спортских клубова.
Име Лесковац потиче од дрвета леске (). Легенда каже да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, те да је дошло до његовог исушивања и да је ту изникла биљка леска (лешник), по којој је град пре више од 700 година добио име. Садашње име града као име насељеног места први пут се помиње 1308. године у Повељи Краља Милутина. У време турске владавине, име је промењено у Хисар, од истоимене турске речи која значи „тврђава”.
Географија Положај Лесковац се налази у подножју брда Хисар (341 -{m}-), у срцу простране и плодне лесковачке котлине, једне од највећих котлина у Србији, која лежи у средњем току Јужне Мораве, између Нишке на северу и Врањске котлине на југу. Котлина је дугачка 50, а широка 45 km и пресецају је речни токови Јужне Мораве, Јабланице, Ветернице и Пусте реке, а кроз сам град протиче Ветерница.
Лесковац лежи на надморској висини од 228 -{m}-, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2.250 -{km²}-, која је била огранак некадашњег Панонског мора. Око котлине су планине Гољак, Чемерник (1.638 -{m}-) и Кукавица на југу, Бабичка гора (1.098 -{m}-), Селичевица (903 -{m}-), Буковик, Крушевица и Сува планина на истоку, Радан (1.409 -{m}-) и Пасјача на западу. На северу се граничи са нишком котлином, а на југу преко Грделичке клисуре са врањско-бујановачком котлином.
мини|Насељена места града Лесковца У овој пространој котлини, чији је обод састављен од јако убраних кристаластих шкриљаца, местимично просечених еруптивним стенама, Лесковац заузима централне и источне делове, и то оне најниже. На север се пружа до Брестовца, а на југу залази у Грделичку клисуру све до Џепа, који остаје изван територије града. На тај начин територија града обухвата готову целу долину Јужне Мораве од Курвинградског сужења на северу до Врањске котлине на југу, а осим долине Јужне Мораве њој припадају ниска побрђа старе језерске заравни у коју се ова долина усекла и доњи дoлински делови Моравиних источних и западних притока, Ветернице, Јабланице, Пусте Реке и Власине. Праву природну границу има само на истоку и југу. Североисточна и источна граница је Бабичка гора, а на југу гребен Кукавице чини природну баријеру према општини Владичин Хан. Остале границе се пружају највећим делом дуж ниских развођа између Јужне Мораве и њених притока или између ових притока. Западна граница према општини Бојник води развођем између Јабланице и Пусте реке, које је ниско и веома проходно. Део западне границе која је одваја од општине Лебане, иде развођем између Ветернице и Горње Јабланице и сече басен Доње Јабланице на два једнака дела. Овде нема праве природне границе, пошто дуж Јабланице иде главни пут који представља главну саобраћајницу којом се одржавају везе Лесковца и Лебана. Источну граница према Заплању, води гребеном Бабичке горе. Напуштајући овај гребен граница даље продужава дуж развођа између Власине и Јужне Мораве и тако одваја општину Власотинца од Лесковца, све док не сиђе у Доњу Власину, која ту тече кроз моравски басен све до свог ушћа. И ова граница је, према томе, вештачка.
Долина Власине представља главну саобраћајницу за област Доње и Средње Власине. Напуштајући овај басен граница се опет пење уз гребене Грделичке клисуре и иде развођем између горње Власине и Мораве. Ова граница одваја Лесковац од општине Власотинце и Црна Трава на истоку. Јужна граница се поклапа са дугогодишњом границом Јабланичког и Пчињског округа и у западном делу води гребеном Кукавице. Она сече долину Јужне Мораве у Грделичкој клисури на линији Репиште—Сушевје и затим наставља линијом Сушевје—Мрковица, која донекле прати развође између Џепске и Предејанске реке. Северна граница је широко отворена према Нишкој котлини, Добричу и долини Топлице, јер се територија Лесковца не пружа до Курвинградског сужења, него јужније до линије Кутлеш—Брестовац.
Овако ограничена територија Лесковца има неправилан облик. Издужена је правцем север—југ, али јој ширина није подједнака у свим деловима. Најужа је у средишњем делу на линији Власе—Ладовица, 14 km ваздушном линијом. Нешто је шира на северу, на линији Петрова гора — Ступница, 28 km ваздушном линијом. Највећу ширину има у јужном делу на линији Мелово — Ново Село, 37 km ваздушном линијом.
Град Лесковац захвата површину од 1.025 km² и на тој површини се налази 144 насеља. У тим насељима, и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком квадратном километру живи 158 становника. После Ниша, град Лесковац — у коме живи 58.338 становника према попису из 2022. године — највећи је на југу Србије.
У састав града улази неколико засебних целина које носе посебне називе и одликују се посебним обележјима. То су Поречје, које обухвата слив реке Ветернице, а за које се такође везује средњовековни назив Дубочица; затим Грделичка клисура, која као таква једним делом припада Лесковцу, а другим делом Владичином Хану; трећа целина је Лесковачко Поморавље, које обухвата и области Доње Ветернице и Доње Јабланице, као и насеља Лесковачког поља — алувијалне равни Јужне Мораве од Брестовца на северу до Грделичке клисуре на југу. Поред слива Ветернице, Грделичке клисуре и Лесковачког Поморавља, град обухвата и нека насеља Доње Јабланице, нека села из слива Пусте реке и Заплања на северу.
Воде Недалеко од града протиче Јужна Морава, која чини главни речни ток града и која прихвата веће притоке: Ветерницу, Јабланицу, Власину и Пусту Реку, те се ова област као карактеристична и једина таква у Србији назива Српско петоречје. Јабланица је лева притока Јужне Мораве, која се у њу улива код села Печењевце, те дужина њеног тока, од извора до ушћа износи 75 km. Вода Јабланице се користи за наводњавање и млинове, а у прошлости је, као и Ветерница, била од изузетног значаја јер се дуго користила за наводњавање конопља, које се на овим просторима у великој мери гајило.
Ветерница је такође лева притока Јужне Мораве, нешто краћа од Јабланице (73 km). Ветерница у свој ток прима велики број, углавном мањих, притока, превасходно кратке, водом богате токове који имају карактер бујице, а значајније десне притоке су јој Вучјанка, Чукљеничка река, Букоглавка, Горинка, Брзанка и Шаиновачки поток — све носе називе по местима кроз која пролазе —, док је значајнија лева притока Сушица. Када је реч о притокама Ветернице, посебан значај има Вучјанка, као највећа њена притока и економски најзначајнија река. Вучјанка је брза, планинска река, која настаје спајањем Големе и Мале реке на 686 m надморске висине, и целим својим горњим током она тече кроз дубоки кањон. Река је снагом своје воде у овим областима створила бројне камене лонце или казане који представљају праву природну реткост. Због брзог тока, на реци је још 1903. године подигнута хидроцентрала, која и данас функционише.
Власина извире испод бране Власинског језера и до њеног ушћа у Јужну Мораву има 70 km. Због њеног планинског окружења, као и због мањка индустријских загађивача, Власина спада у ред најчистијих река у Србији. На реци постоји и мање акумулационо језеро које се користи за водоснабдевање Власотинца.
Пуста река, као лева притока Јужне Мораве, извире испод врха планине Радан и након 71 km се улива у Јужну Мораву. Највећи део слива Пусте реке припада општини Бојник, а у Мораву се улива код Дољевца.
У близини Лесковца налазе се и три већа вештачка језера: Брестовачко, Власинско и језеро Барје. Брестовачко језеро налази се на 312 m надморске висине, дужине 2.800 m. Изграђено је на Пустој реци узводно од Горњег Брестовца и због своје лепе обале, са неколико полуострва, једним ртом и два залива, пружа добре услове за развој различитих видова туризма.
Власинско језеро представља акумулационо језеро које се простире на преко 15 km² и налази се на 1.200 m надморске висине. Брана је почела да се гради 1946. године, а језеро је напуњено водом до данашњих капацитета 1954. године. Језеро добија воду путем канала дугих преко 60 km, а снабдева се водом из Лисине, Чемернице, Јерме, Божице и других мањих река и потока. Власинско језеро је познато по плутајућим острвима, која временом мењају свој положај, а настала су од подводног биљног света израслог на тресету, који се у великим парчадима откинуо са дна језера и испловио.
Језеро Барје је названо по селу Барје у чијој близини је подигнута брана висине 74 m и на удаљености од око 30 km од Лесковца. Језеро је настало преграђивањем тока реке Ветернице, низводно од Големог Села, у области где Ветерница тече дубоком клисурастом долином. Укупна запремина воде у језеру износи 47 милиона кубних метара и она се користи за снабдевање читавог града пијаћом водом, а поред тога и за наводњавање околног земљишта.
Клима
Лесковац има умереноконтиненталну климу, са топлим летима и благим зимама. Годишња просечна температура износи 11,1 °C, те се град, а и сама Лесковачка котлина, убрајају у топлије пределе Србије. На овако високу средњу годишњу температуру пресудан утицај имају високе летње и ранојесење температуре и благе зиме. Само јануар има негативну средњу месечну температуру (-0,5 °C), а средња зимска температура износи 1 °C. За разлику од тога, најтоплији месеци су јул са 21,6 °C и август са 21,2 °C, док средња летња температура износи 21,3 °C. Пролеће је незнатно (за 0,2 °C) топлије од јесени, што потврђује изражену термичку континенталност. Апсолутна минимална температура у Лесковцу забележена је 13. јануара 1985. године и износила је -30,3 °C, а апсолутна максимална 24. јула 2007. године са вредношћу од 43,7 °C.