мини|upright=1.25|Обрезивање Христово (детаљ), аутор Фридрих Херлин
Свети препуцијум, или Света кожица (латински или ), једна је од неколико реликвија које се приписују Исусу, а састоји се од кожице уклоњене током обрезивања Исуса. У различитим тренуцима у историји, чак 31 црква у Европи тврдила је да поседује ову реликвију, понекад и истовремено. Приписиване су јој разне чудотворне моћи; према писцу Дејвиду Фарлију, неки су чак тврдили да реликвија има способност умножавања.
Историја и супротстављене тврдње
Позадина Сви јеврејски дечаци према јеврејском верском закону (халаха) морају бити обрезани осмог дана након рођења; Празник Обрезања Христовог, који многе цркве широм света и даље славе, сходно томе пада 1. јануара. У Јеванђељу по Луки (2:21) пише: „И кад се наврши осам дана да га обрежу, наденуше му име Исус, као што је анђео рекао пре него што се зачео у утроби.” Први помен о очувању Христове одсечене кожице налази се у другом поглављу апокрифног Арапског јеванђеља о детињству, које садржи следећу причу:
Ране реликвије мини|Обрезивање Христово, фреска из Преображенског манастира у Бугарској Реликвије свете кожице почеле су да се појављују у Европи током средњег века. Најраније забележено виђење било је 25. децембра 800. године, када ју је Карло Велики поклонио папи Лаву III приликом крунисања за цара. Карло Велики је тврдио да му ју је донео анђео док се молио код Светог гроба, иако прозаичнији извештај каже да је то био свадбени поклон византијске царице Ирине. Њена аутентичност се касније сматрала потврђеном кроз визију Свете Бригите, која је потврдила да се она налази негде у Риму. Спис Descriptio Lateranensis Ecclesiae, написан нешто пре 1100. године, наводи да је ковчег од чемпреса, који је наручио Лав III и који је смештен испод олтара у капели Светог Лоренца, садржао три мања ковчежића. Један од њих садржао је златни крст опточен драгуљима. У документу се наводи да су се у том крсту налазили Исусова кожица и пупак.
Међутим, 1905. године Папа Пије X одобрио је попис који је саставио професор Хартман Грисар са Универзитета у Инзбруку. Грисаров извештај одговара ранијем документу Descriptio Lateranensis Ecclesiae. Златни крст је датиран између шестог и осмог века. Грисарова студија наводи да је, баш као и емајлирани сребрни реликвијарни крст папе Паскала I, златни крст са драгуљима очигледно првобитно био дизајниран да чува реликвију Истинског крста. Ово је додатно подржано изјавом у спису Descriptio, која га повезује са процесијом на празник Воздвижења Часног Крста. Спис Vita папе Сергија I (687–701) помиње и празник Воздвижења, и крст са драгуљима, као и поштовање реликвије која се у њему налазила. Грисар је помен кожице и пупка приписао каснијим средњовековним традицијама. Златни крст је изгубљен 1945. године.
Средњовековна трговина реликвијама Мери Џон наводи да је за многе људе током средњовековног периода посвећеност Светом препуцијуму одражавала фокус на Исусову људскост.
Према Фарлију, „зависно од тога шта читате, у различитим европским градовима током средњег века постојало је осам, дванаест, четрнаест или чак 18 различитих светих кожица.” Поред Свете кожице у Риму (касније у Калкати), други који су тврдили да је поседују укључивали су катедралу у Ле Пиј ан Велеу, Сантијаго де Компостелу, град Антверпен, Кулон (Coulombs) у епархији Шартр, као и сам Шартр, те цркве у Безансону, Мецу, Хилдесхајму, опатији Шару (Charroux), Конку, Лангру, Фекану и две у региону Оверња (Auvergne).
Један од најпознатијих препуцијума стигао је у Антверпен у Брабанту 1100. године као поклон краља Балдуина I Јерусалимског, који га је купио у Светој земљи током Првог крсташког рата. Овај препуцијум постао је познат када је бискуп од Камбреа, током служења мисе, видео три капи крви како мрљају олтарске тканине. Изграђена је посебна капела и организоване су процесије у част чудотворне реликвије, која је постала циљ ходочашћа. Године 1426. у катедрали је основано братство „Светог обрезања нашег љубљеног Господа Исуса Христа у цркви наше Госпе у Антверпену” (). Његова 24 члана била су све сами опати и истакнути лаици. Реликвија је нестала 1566. године, али капела и даље постоји, украшена са два витража која су поклонили краљ Хенри VII и његова супруга Елизабета од Јорка 1503. године.
Опатија Шару тврдила је да је Света кожица представљена монасима од стране Карла Великог. Почетком 13. века однесена је у процесији у Рим где је приказана пред папом Иноћентијем III, од којег је затражено да пресуди о њеној аутентичности. Папа је одбио ту прилику. Међутим, у неком тренутку реликвија је нестала и остала изгубљена све до 1856. године када је један радник који је поправљао опатију тврдио да је унутар зида пронашао реликвијар који је садржао несталу кожицу. То није био једини тест легитимности реликвије. Антрополог Ерик Силверман контроверзно пише: „уобичајени тест за аутентичност кожице био је укус. Лекар би, под надзором свештеника, пробао кожицу како би осетио укус истинске светости. Дегустатор је био познат као croque-prepuce или 'крцкалица кожице'”, иако његов извор можда вуче корене из антикатоличке реторике 19. века.
Статус у католичком календару Према Фарлију, Други ватикански сабор је касније уклонио Дан Светог обрезања из латинског црквеног календара, иако источни католици и традиционални римокатолици и даље славе Празник Обрезања Господњег 1. јануара.Види Општи римски календар из 1954, Општи римски календар папе Пија XII и Општи римски календар из 1960. У стварности, прошло је више од две године пре 11. октобра 1962, датума када је почео Други ватикански сабор, када је декрет папе Јована XXIII од 25. јула 1960. године донео опсежну ревизију Општег римског календара, која је укључивала промену имена празника 1. јануара из „Обрезање Господње и октава Рођења” у „Октава Рођења”, без промене јеванђелског читања о обрезању детета Исуса.
Савремене праксе Већина реликвија Свете кожице изгубљена је или уништена током реформације и Француске револуције.
Реликвија у Калкати У италијанском селу Калката, реликвијар који је наводно садржао Свету кожицу ношен је улицама у процесији све до 1983. године на празник Обрезања, који је Римокатоличка црква некада обележавала широм света сваког 1. јануара. Пракса је, међутим, прекинута када су лопови украли кутију украшену драгуљима са целокупним садржајем.
Дејвид Фарли описује како је реликвија, коју је у Рим донела Света Бригита и за коју се говорило да је Света кожица, опљачкана током пљачке Рима 1527. године. Немачки војник који ју је украо заробљен је касније исте године у селу Калката, 47 км северно од Рима. Чувана у Калкати, од тада је поштована, а Црква је гарантовала за њену аутентичност нудећи десетогодишњи опрост ходочасницима. Ходочасници, монахиње и монаси хрлили су у цркву, а „Калката је постала незаобилазна дестинација на мапи ходочашћа.” Локални свештеник је 1983. пријавио да је кожица украдена. Након ове крађе, остаје нејасно да ли иједан од наводних Светих препуцијума и даље постоји.
У телевизијском документарцу за Channel 4 из 1997. године, британски новинар Мајлс Кингтон отпутовао је у Италију у потрази за Светом кожицом, али није успео да пронађе ниједан преостали примерак.
Године 2009. објављена је књига Дејвида Фарлија под насловом „Непоштована радозналост: У потрази за најчуднијом црквеном реликвијом у најчуднијем граду Италије” (An Irreverent Curiosity: In Search of the Church's Strangest Relic in Italy's Oddest Town), која се бави темом реликвије из Калкате. На Националној географији је 22. децембра 2013. приказан документарац у којем главну улогу има Фарли, под називом „Потрага за светом кожицом” (The Quest for the Holy Foreskin).
Књижевне алузије Тома од Кобхама (Thomas of Chobham), у својој расправи о проповедању из 1210. године, користи свету кожицу у аналогији са евхаристијом, расправљајући о томе како Христова кожица може бити присутна на земљи, али истовремено постојати и у васкрслом облику.
Агнес Бланбекин (Agnes Blannbekin), средњовековна хришћанска мистичарка, забележила је мистична визионарска искуства са кожицом, тврдећи да има слаткаст мирис и укус меда.
У 14. веку, Катарина Сијенска је поменула мотив кожице као бурме у једном од својих писама (бр. 221), изједначавајући венчани прстен девице са кожицом.
Жан Калвин је у својој „Расправи о реликвијама” из 1543. године исмевао монахе из опатије Шару који су тврдили да је реликвија аутентична јер „пушта капи крви”.
Крајем 17. века, ватикански библиотекар Лав Алације (Leo Allatius) написао је необјављену расправу под називом De Praeputio Domini Nostri Jesu Christi Diatriba (Беседа о кожици нашег Господа Исуса Христа). Према непотврђеном извору из 19. века, њена теза је била да се Света кожица вазнела, попут самог Исуса, и претворила у Сатурнове прстенове, који су тада тек били откривени телескопом.
Волтер је у својој Расправи о толеранцији (1763) споменуо поштовање Свете кожице као једну од бројних „сујеверја” која су „много разумнија… него мрзети и прогонити свог брата”.Волтер, Расправа о толеранцији, поглавље „Whether it is Useful to Maintain the People in Superstition”, стр. 81.
Умберто Еко, у својој књизи Баудолино, приказује младог Баудолина који измишља причу о томе како је видео свету кожицу и пупак у Риму у друштву Фридриха Барбаросе.
У роману Уликс Џејмса Џојса, Стивен Дедалус размишља о Светом препуцијуму док мокри са Леополдом Блумом у одељку под насловом „Итака”.
У Јеванђељу по Исусу Христу, Жозе Сарамаго пише да свако ко „жели да поштује ту кожицу данас, треба само да посети жупну цркву у Калкати близу Витерба у Италији, где се она чува у реликвијару на духовну корист верника и на забаву знатижељних атеиста.”
Види још Контроверза око обрезања у раном хришћанству Свети ексер Пехар из Нантеоса Сандале Исуса Христа Торински покров Титулус круцис Дрво Јесејево Истински крст
Референце
Литература
Спољашње везе Чланак о реликвијама из Католичке енциклопедије Питер Чарлс Ремондино. Историја обрезања од најранијих времена до данас (History of Circumcision from the Earliest Times to the Present). Филаделфија и Лондон; F. A. Davis; 1891. „Searching for Christianity's Most Sensitive Remnant” у листу Toronto Star, децембар 2007.
Категорија:Обрезивање Категорија:Реликвије повезане са Исусом Категорија:Исус и историја