мини|Игњатиј Нивински — „Жене, идите у задруге” (1918) мини|Састанак Женотдела у Амурској области, 1920. мини|Касимовски Женотдел, 1925. мини|Чланице Женотдела у Чувашкој аутономној области, 1925. ЖенотделСлоковна скраћеница за „женско одељење” (). (), женско одељење Централног комитета Сверуске комунистичке партије (бољшевика), био је део Руске комунистичке партије посвећен женским питањима током 1920-их година. Пружио је женама у Руској револуцији нове могућности све до свог укидања 1930. године.
Историја Женотдел су 1919. године основале две руске феминистичке револуционарке из периода Октобарске револуције, Александра Колонтај и Инеса Арманд. Био је посвећен побољшању услова живота жена широм Совјетског Савеза, борби против неписмености и образовању жена о новим законима о браку, образовању и раду које је увела Комунистичка партија Совјетског Савеза. У совјетској средњој Азији, Женотдел је такође предводио напоре за побољшање живота муслиманки кроз кампање описмењавања и образовања, као и кроз кампање „скидања велова”.
Женотдел је убедио бољшевике да легализују абортус у Русији у новембру 1920. године, што је Русију учинило првом земљом која је то учинила. То је био први пут у историји да су жене имале право на бесплатне абортусе у државним болницама.
Рани развој Године 1906. Колонтај је покушала да организује жене у посебну организацију унутар Руске социјалдемократске партије, како би расправљале о проблемима са којима се суочавају код куће и на радном месту. Ово је наишло на непријатељство јер је већина послодаваца сматрала раднице „назадним” и користила их само као јефтину радну снагу коју су могли слободно да злостављају на радном месту.
Колонтај је желела да одвоји ове раднице од руских феминистичких суфражетских покрета које је сматрала површним и лишеним суштине револуције. Почела је да подучава раднице у фабрикама у Санкт Петербургу да ће им само социјализам и придруживање мужевима и браћи у пролетерској револуцији донети ослобођење. Због њених тадашњих радикалних уверења, била је приморана да побегне, а зачетак женског покрета који је покушала да створи се распао.
Године 1913. покрет се поново појавио када су бољшевици основали часопис под називом Работница, који је детаљно обрађивао питања везана за жене. Уреднице часописа биле су Инеса Арманд и Лењинова сестра, Ана Јелизарова. Све уреднице су ухапшене док је царска Русија наставила да влада. Почетак Првог светског рата ујединио је раднице и супруге војника у активним штрајковима против рата и погрома због хране 1915. и 1916. године. Тешки услови живота и глад која је избила током рата учинили су другу фазу женског покрета немогућом за одржавање.
Године 1917, када су се Колонтај, Арманд и Крупска вратиле у Русију након Првог светског рата, почеле су да раде на поновном успостављању покрета који је изгубио замах током рата. Поново су покренуле часопис Работница и користиле га за организовање и покретање кампање међу радницама у градовима и текстилним радницама у суседним руским местима. Колонтај је такође организовала штрајк праља у Петрограду за боље услове рада. Часопис је био кључан у подучавању жена како да се организују и договарају састанке ради ширења знања и „агитације”. Пре Октобарске револуције, ова организација је већ имала сваки аспект неопходне мобилизације. Преостало је још само да се озакони посебно женско одељење унутар Совјетског Савеза.
У лето 1918. године, Централни комитет се сложио да оснује Први сверуски конгрес жена на којем би се одржали избори за делегате. Пошто је ово планирано током грађанског рата, а превоз је био веома непоуздан широм Совјетског Савеза, појавило се само 40 делегата. Међутим, готово одмах су лидери почели да примају телеграме из целе земље у којима су им саопштавали да касне, али да ће стићи. У Москву је успело да стигне 1.200 жена. Развиле су план за стварање посебне женске организације засноване на локалним делегатима. Овај програм је укључивао: укидање кућног ропства, комунализацију домаћинстава како би се жене ослободиле кућних послова, укидање проституције, заштиту женског рада и материнства, као и стварање класне свести међу женама Совјетског Савеза. Ово је био први пут да су ове жене биле укључене у нешто што је личило на политички простор. Иако је већина ових жена желела да се ослободи двоструког терета који доживљавају све раднице, такође су се плашиле да ће револуција уништити традиционални породични живот. Колонтај је одржала говор у којем је одговорила на то, касније насловљен „Породица и комунистичка држава”, детаљно објашњавајући како се традиционална породична структура већ драстично променила и да је на нама да прихватимо ову реалност и прихватимо комунализоване промене које ће донети ослобођење свим радницама.
У септембру 1919. године Централни комитет је одобрио план и створио посебно женско одељење, Женотдел. Партија је затим наложила локалним партијским комитетима да организују изборе за женске делегате. Ове жене би се звале женски актив, и имале би мандате од два до три месеца током којих би се развијале у независне жене посвећене образовању и ослобађању жена широм Совјетског Савеза. Ово би пружило женама прилику да буду унапређене на владине позиције и да се развију у свесне политичке активисткиње.
Еволуција Стварање НЕП-а почетком 1920-их довело је до промене у фокусу партије ка индустријализацији и стварању висококвалификованих радника лојалних Совјетском Савезу. Женска питања постала су секундарни приоритет јер је мушко руководство сматрало да кућни послови не користе индустрији. Партија је драстично смањила социјална давања јер је Руски грађански рат изазвао масовну глад и сиромаштво на селу, као и велику незапосленост међу женама. Женотдел је почео да еволуира од рада на специфичним женским питањима у оруђе које је партија користила за унапређење своје политике.
Идеологија Пре револуције, Бољшевици су веровали да би формирање посебне женске организације промовисало феминистичке идеје и трошило недовољне ресурсе. То је спречило неколико старих бољшевикиња да се сложе са формирањем Женотдела јер су сматрале да ће то спречити јединствену пролетерску револуцију.
Главна идеја у утопијском друштву за жене Женотдела била је стварање ослобођене и независне жене — жене која је слободна и једнака мушкарцима у сваком аспекту живота. И мушкарци и жене су веровали у ослобађање жена и трансформацију породице, али су се њихове идеје о томе како то постићи разликовале. Мушко руководство је веровало да ће, чим се капитализам замени социјалистичком државом и капитал прерасподели масама, свака особа аутоматски бити ослобођена својих предрасуда и да ће егалитарно друштво процветати. Бољшевици су веровали у централизовану економију која ће на крају створити комунистичко друштво.
С друге стране, ове жене су веровале да ће више децентрализовани програми мањег обима створити комунистичку државу. Женотдел је желео да изгради дневне центре, кафане и перионице како би ослободио жене двоструког терета кућних и индустријских послова. Да би реедуковали становништво, жене у Женотделу су веровале да је на њима да промене своје околности или се то никада неће догодити. Како би елиминисао капиталистичку државу и експлоатацију пролетаријата, Женотдел је сматрао да је од суштинске важности да жене буду ослобођене и једнаке са својим мушким друговима.
Руски грађански рат није донео јасноћу о томе како ће тачно њихово друштво бити организовано. Партија је веровала да ће револуција уништити све што подсећа на царску Русију.
Хуџум кампање у средњој Азији Пре него што је Стаљин дошао на власт и пре него што је идеја да социјализам може постојати само у једној држави постала доминантна, Совјети су веровали да би било лакше убедити радничку класу развијених западних нација ако би створили успешну социјалистичку револуцију на Истоку. Да би Совјетски Савез остварио свој сан о усађивању класне свести међу радничком класом и постигао светску социјалну револуцију, морали су да ослободе ове „назадне” жене и трансформишу их у слободне појединце који ће бити активни политички учесници. Пре 1926. године, укидање ношења вела није било приоритет за Женотдел, а чак су сматрали да је то одвраћање пажње од важног рада на доношењу економске и политичке независности женама средње Азије. Већина жена из средње Азије није скинула вео. Ако би то учиниле, то би било на великим демонстрацијама далеко од куће, а на повратку кући би поново стављале вео.
Хуџум је започео 1926. године, при чему је вео деловао као оштар контраст између „примитивног” и традиционалног Истока и новог обећања социјалистичког напретка. Женотдел је постао механизам путем којег је Совјетски Савез могао да консолидује своју моћ над суседним регионима. Ове бољшевикиње су сматрале паранџу симболом њихове изолованости од друштва. Употреба совјетске пропаганде приказивала је ове муслиманке покривене од главе до пете и којима је забрањено дружење са мушкарцима ван породице. Женотдел се углавном фокусирао на напоре за скидање велова широм Узбекистана и Азербејџана, и они ће постати центар совјетске пропаганде у годинама које долазе. Совјети су желели брзу и изненадну трансформацију кроз партијску политику. Женотдел је сада говорио о скидању велова као о хитном питању и све више је усмеравао своје напоре на организовање великих демонстрација на којима би држали говоре прокламујући ослобађање жена и завршавали састанке тако што би се ове жене ослобађале својих паранџи. Веровали су да ће трансформацијом репресивних услова у којима су ове жене живеле потпуно променити друштвени и културни поредак који је спречавао совјетску револуцију. Ове жене би тада постале лице пропаганде док је Совјетски Савез ширио њихова откривена лица како би свету приказао обећање социјалистичке државе.
Укидање Када је Стаљин дошао на власт и покренуо петогодишњи план, раднице Женотдела су у почетку биле пуне наде да ће колективизација довести до комуналног становања и социјализоване бриге о деци за шта су се бориле. Иако је партија званично подржавала рад Женотдела, нису могли да се договоре како тачно треба да се организују, јер су непријатељске тензије између ових жена и локалних чланова партије угрожавале опстанак организације.
Бивше раднице Женотдела на крају су биле највећи заговорници распада Женотдела. Локални чланови партије почели су да претпостављају да жене треба да преузму одговорност за области повезане са социјалним услугама. Неколико жена је уместо тога желело да буде укључено у општи партијски рад и сматрале су да је то само иста подела рада која се практиковала у кући.
У мају 1926. године, Партија је донела декрет који је пренео рад на организовању жена са Женотдела на локалне фабричке синдикате. Синдикати нису учинили ништа да образују жене или да их помере на више позиције. 33 процента радница у текстилним фабрикама било је неписмено, а камоли да су активно учествовале у синдикатима. Већина локалних партијских званичника протумачила је овај декрет као крај сваког рада међу женама, уместо да преузме ту улогу.
Године 1927, Политбиро је претпоставио да Женотдел само копира рад остатка партије и расипа драгоцене ресурсе. Да би се борила против овога, партија је основала одборе за рационализацију и они су саветовали локалне партијске организације да укину локалне Женотделе. Политбиро је одбацио противљење овим одборима и игнорисао захтеве за поновним успостављањем посебне женске организације промовисањем жена на више позиције. То није решило тензије између радница Женотдела и локалних чланова партије, јер су жене и даље чиниле само 5 процената укупног чланства партије.
Осми конгрес синдиката који се састао 1928. године изгласао је пребацивање жена радница Женотдела у рад синдиката. Сада није било жена које би подржавале и решавале дискриминацију на радном месту, док су стотине хиљада радница сада улазиле у радну снагу због убрзане индустријализације која се одвијала.