Пигментни епител мрежњаче или ретинални пигментни епител (РПЕ) је специјализовани епител (монослој пигментираних ћелија) који се налази на граници између неуроретине и хороидеје где формира спољашњу крвно-мрежњачну баријеру (КРМБ). РПЕ је неуроектодермалног порекла и стога се сматра делом мрежњаче. Апикална мембрана РПЕ је окренута ка спољашњим сегментима фоторецептора, а његова базолатерална мембрана је окренута ка Бруховој мембрани, која одваја РПЕ од фенестрираног ендотела хориокапилариса. РПЕ чини спољашњу крвно-мрежњачну баријеру (КРМБ). Унутрашњу КРМБ углавном чине ендотелне ћелије. Чврсте везе између суседних РПЕ ћелија и суседних ендотелних ћелија су неопходне за строгу контролу течности и растворених материја које прелазе КРМБ, као и за спречавање уласка токсичних молекула и компоненти плазме у мрежњачу. Стога је ова функција заптивања неопходна за интегритет мрежњаче.

Већина истраживања о физиопатологији дијабетичке ретинопатије фокусирана је на оштећење неуроретине и разградњу унутрашње КРМБ. Насупрот томе, ефекти дијабетеса на РПЕ, а посебно на његову секреторну активност, добили су мање пажње. У том смислу, потребне су нове терапијске стратегије усмерене на модулацију оштећења РПЕ.

Анатомија мини|Хориоидеа изолована из телећег ока, која приказује црни пигментни епител мрежњаче (РПЕ) и иридесцентни плави слој (tapetum lucidum). Пигментни епител мрежњаче (РПЕ) састоји се од једног слоја хексагоналних ћелија које су густо испуњене пигментним гранулама.

Када се посматрају са спољашње стране, ове ћелије су глатке и хексагоналног облика. На попречном пресеку, свака ћелија се састоји од спољашњег дела без пигмента, који садржи велико овално једро, и унутрашњег дела са пигментом, који се пружа у виду низа правих, нитастих наставака између штапића, нарочито када је око изложено светлости.

Величина и морфологија ћелија РПЕ-а варирају у зависности од анатомског положаја и старости. Идући од централне макуле (висине око 12–18 μm и ширине око 10 μm) ка периферији мрежњаче, ћелије постепено постају шире, пљоснатије и хетерогеније по облику. Старење је повезано са смањењем броја ћелија РПЕ-а, нарочито у централним регионима. Локални губитак ћелија може се делимично надокнадити бочном миграцијом суседних ћелија, при чему се преостале ћелије шире или издужују како би прекриле захваћена подручја. мини|РПЕ на слици је приказан ружичасто обојеним слојем ћелија .

Развој Пигментни епител мрежњаче се развија и диференцира истовремено са неуралном мрежњачом, при чему оба слоја могу међусобно утицати на развој оног другог. Пример за то су генске мутације у једном слоју које теже погађају супротни слој него сам слој у којем су настале. Видни циклус почиње да се одвија пре него што се неурална мрежњача у потпуности развије. Пигментни епител мрежњаче се налази између неуралне мрежњаче и хороиде (судовњаче), од којих је одвојен матриксом познатим као Брухова мембрана.eOptha website: Anatomy of Uvea by Parthopratim Dutta Majumder

Главне функције Главне функције РПЕ су следеће:

Апсорпција светлости

Епител пигментног слоја мрежњаче је одговоран за апсорпцију расејане светлости. Ова улога је кључна из два главна разлога: прво, ради побољшања квалитета оптичког система; и друго, зато што сочиво фокусира светлост — која представља вид зрачења — на ћелије макуле, што доводи до високе концентрације фотооксидативне енергије. Меланозоми апсорбују расејану светлост, чиме се смањује фотооксидативни стрес. Висок степен перфузије мрежњаче ствара средину са високом тензијом кисеоника. Комбинација светлости и кисеоника доводи до оксидативног стреса, а РПЕ поседује бројне механизме за суочавање са тим.

Епителни транспорт

Као што је претходно поменуто, РПЕ чини спољашњу крвно-мрежњачну баријеру (епителне ћелије имају чврсте спојеве између својих бочних површина), чиме се унутрашњи део мрежњаче ефикасно изолује од системских утицаја. Ово је од виталног значаја за имунолошки привилегован статус ока (при чему делује не само као баријера, већ и путем сигналних процеса) и обезбеђује високо селективан транспорт супстанци ради одржавања строго контролисане средине. РПЕ снабдева фоторецепторе хранљивим материјама, регулише јонску хомеостазу и уклања воду и метаболите.

Просторно пуферовање јона

Промене у субретиналном простору дешавају се брзо и захтевају компензаторни капацитет који обезбеђује РПЕ многе ћелије су укључене у трансдукцију светлости и, без такве компензације, изгубиле би ексцитабилност, чиме би се онемогућила правилна трансдукција. Нормалан трансепителни транспорт јона био би преспор да би се ове промене довољно брзо компензовале; стога, бројни пратећи механизми — засновани на активности волтажно-зависних јонских канала — допуњују основни трансепителни транспорт јона. Визуелни циклус испуњава фундаментални задатак одржавања функције вида и стога мора да се прилагоди променљивим визуелним потребама, као што су вид у тами или на светлости. Овде долазе до изражаја функционални аспекти: складиштење ретинала и прилагођавање брзине реакција. У суштини, вид при ниским интензитетима светлости захтева спорију брзину обртања визуелног циклуса, док је та брзина знатно већа при осветљењу. Нагли прелазак из таме у светлост захтева велику количину 11-цис-ретинала. Ова залиха не потиче директно из самог визуелног циклуса, већ из неколико протеина који везују ретинал, а који су повезани корацима транспорта и реакцијама у оквиру визуелног циклуса. Фагоцитоза мембрана спољашњег сегмента фоторецептора (ССФ) који су изложени сталном фотооксидативном стресу и подлежу континуираној деградацији. Они се стално обнављају одбацивањем својих врхова, које РПЕ затим фагоцитује и вари.Steinberg R. H., Interactions between the retinal pigment epithelium and the neural retina, Documenta Ophthalmologica. (1985) 60, no. 4, 327–346, 2-s2.0-0022195174.

Секреција

РПЕ је епител који блиско комуницира са фоторецепторима на једној страни, али такође мора бити способан да интерагује са ћелијама на страни епитела окренутој ка крви, као што су ендотелне ћелије или ћелије имуног система. Да би комуницирао са суседним ткивима, РПЕ може да лучи широк спектар фактора и сигналних молекула. Они луче АТП, Фас лиганд (Фас-Л), факторе раста фибробласта (ФГФ-1, ФГФ-2 и ФГФ-5), трансформишући фактор раста-β (ТГФ-β), инсулину сличан фактор раста (ИГФ-1), цилијарни неуротрофични фактор (ЦНТФ), фактор раста изведен из тромбоцита (ПДГФ), фактор раста васкуларног ендотела (ВЕГФ), фактор раста изведен из епитела сочива (ЛЕДГФ), чланове породице интерлеукина, ткивни инхибитор матриксне металопротеиназе (ТИМП) и фактор изведен из пигментног епитела (ПЕДФ). Многи од ових сигналних молекула играју важне патофизиолошке улоге.

Имунолошка привилегија ока

Унутрашњост ока представља имуно-привилеговано место одвојено од системског имуног система. РПЕ подржава имуно-привилегију на два начина. Прво, делује као чврста механичка баријера која одваја унутрашњост ока од крвотока. Друго, РПЕ може да комуницира са имуним системом како би сузбио имуни одговор у здравом оку или, обрнуто, активирао имуни систем у случају болести.

Са овим различитим сложеним функцијама, РПЕ је неопходан за визуелну функцију. Поремећај било које од ових функција може довести до дегенерације мрежњаче, губитка визуелне функције и слепила.

Дијабетесна ретинопатија (ДР) остаје водећи узрок слепила међу особама радног доба у развијеним земљама. Док је пролиферативна дијабетесне ретинопатија (ПДР) најчешћа лезија која угрожава вид код дијабетеса типа 1, дијабетесни макуларни едем (ДМЕ) је примарни узрок лоше оштрине вида код дијабетеса типа 2. Због високе преваленције дијабетеса типа 2, ДМЕ је главни узрок оштећења вида код дијабетичара. Поред тога, ДМЕ је готово увек присутан када се ПДР открије код дијабетичара типа 2. Неоваскуларизација услед тешке хипоксије је обележје ПДР, док је васкуларно цурење услед разградње крвно-мрежњачне баријере (БРБ) главни догађај укључен у патогенезу ДМЕ.

Референце

Категорија:Анатомија ока