Италијански национализам () је покрет који верује да су Италијани нација са једним хомогеним идентитетом и стога тежи да промовише културно јединство Италије као земље. Из перспективе италијанског национализма, италијанство се дефинише као тврдња о културном и етничком пореклу од Латина, италског племена које је првобитно живело у Лацијуму и дошло до доминације Апенинског полуострва и већег дела Европе. Због тога се италијански национализам историјски придржавао империјалистичких теорија.Aaron Gillette. Racial theories in fascist Italy. 2nd edition. London, England, UK; New York, New York, USA: Routledge, 2003. Pp. 17.
Често се сматра да италијански национализам вуче порекло из ренесансе,Trafford R. Cole. Italian Genealogical Records: How to Use Italian Civil, Ecclesiastical & Other Records in Family History Research. Salt Lake City, Utah, USA: Ancestry Incorporated, 1995. Pp. 15. али се као политичка снага појавио тек 1830-их под вођством Ђузепеа Мацинија.J. P. T. Bury, ed. The new Cambridge modern history: The zenith of European power 1830–70 1964. Pp. 224. То је послужило као повод за уједињење Италије између 1860-их и 1870-их. Италијански национализам је поново постао јак у Првом светском рату са италијанским иредентистичким претензијама на територије које је држала Аустроугарска, и током ере италијанског фашизма.
Историја
Ренесанса до 19. века
Порекло италијанског национализма сеже до ренесансе, где је Италија предводила европски препород класичног грчко-римског стила културе, филозофије и уметности. Италијански национализам се првобитно развио не међу општим становништвом, већ међу интелектуалним елитама разних италијанских држава. Године 1344. Петрарка је написао чувену патриотску канцону „Italia mia“ (Rime 128), у којој је хулио на завађене ситне господаре Италије због тога што су земљу предали варварском немачком бесу („la tedesca rabbia“, стих 35) и позивао на мир и уједињење. Отприлике у исто време, Кола ди Риенцо је покушао да уједини целу Италију под хегемонијом Рима. Године 1347. преузео је титулу „Libertatis, Pacis Iustitiaeque Tribunus, et Sacrae Romanae Rei Publicae Liberator“. Петрарка га је у својој чувеној песми „Spirto gentil che quelle membra reggi“ прославио као реинкарнацију класичног духа.
Године 1454, представници свих регионалних држава Италије састали су се у Лодију да потпишу споразум познат као Лодијски мир, којим су намеравали да теже уједињењу Италије. Статус кво успостављен у Лодију трајао је до 1494. године, када су се француске трупе под Шарлом VIII умешале у италијанске послове, започињући Италијанске ратове.
Дипломата и политички теоретичар из доба ренесансе Николо Макијавели, у свом делу „Владалац“ (1532), позивајући се на италијански патриотизам, позивао је Италијане „да освоје Италију и ослободе је од варвара“, под чиме је мислио на стране силе које су окупирале италијанско полуострво.Mikael Hörnqvist. Machiavelli and Empire. Cambridge, England, UK: Cambridge University Press, 2004. Pp. 259. Макијавели је цитирао четири стиха из Петраркиног дела „Italia mia“, у којем се очекивао политички вођа који ће ујединити Италију.
Током италијанских ратова, папа Јулије II (1503–1513) уложио је све напоре да склопи италијанске савезе како би протерао непријатеља – у његово време Французе – из земље. И иако је његов поклич „fuori i barbari“ („Напоље варваре!“) вероватно апокрифан, он веома лепо сумира осећања многих Италијана.For Julius II's anti-French policy, see Shaw C., Julius II. The Warrior Pope (Oxford: 1996) 245–278; for the rallying cry, see ibid. 245. У својој расправи Discorso sopra il concilio che si ha da fare, e sopra la unione d'Italia, објављеној 1566. године, Ђироламо Муцио, истакнути књижевник из средине 1500-их, по први пут се заложио за политичко уједињење Италије.
Године 1559, споразум у Като Камбрезију означио је крај италијанске слободе и почетак периода неоспорне шпанске хегемоније у Италији. Током дуготрајног периода шпанске доминације, жестока антишпанска полемика се проширила широм Италије. Трајано Бокалини је написао многе антишпанске памфлете, као што је „Pietra del paragone politico“ (Политички тачстоун), објављен након његове смрти 1615. године. Бокалинијеви следбеници су у истом периоду објавили сличне антишпанске памфлете, као што је „Esequie delle reputazione di Spagna“ (Есеј о угледу Шпаније), штампан 1615. године, у коме леш угледа Шпаније сецирају познати анатоми.
Савремени историчари се не слажу око снаге „Italianità“ (италијанског националног идентитета) у раном модерном периоду. Насупрот томе, шпански дипломати у Италији у то време били су превише сигурни да Италијани деле заједничку везу негодовања према царској моћи Шпаније.For a description of Italian ideas of national identity, see Felix Gilbert, “Italy,” in National Consciousness, History, and Political Culture in Early-Modern Europe, ed. Orest Ranum (Baltimore, 1975), pp. 21–42.
Експанзионистичка политика Карла Емануела I распламсала је италијански национализам и патриотизам. Године 1614. Алесандро Тасони је објавио у брзом зареду два анонимна Filippiche упућена италијанском племству, позивајући племиће да се ослободе летаргије, уједине и уместо да се међусобно боре, придруже се Савоју у ослобађању Италије од шпанске хегемоније.
Отприлике у исто време када је Тасони био инспирисан да напише „Filippiche“, Фулвио Тести, млади песник на двору војводе од Естеа, објавио је збирку песама посвећених Карлу Емануелу. Нису све песме биле патриотске природе, али оне које су јасно откривале осећања која је Шарл Емануел пробудио код слободољубивих Италијана. Тести је након тога, 1617. године, написао дело „Pianto d'Italia“, где Италија позива на рат за националну независност, у којем би војвода од Савоје требало да буде вођа.
Више од педесет година касније, Виторио Сири се и даље сећао да је „цела Италија, пером и језиком, избила у хвалоспеве и панегирике на име Карла Емануелеа, и у демонстрацијама радости и аплауза што је оживео... древну латинску храброст, желећи да он... [можда] једног дана постане откупитељ италијанске слободе и обновитељ њене величине.“Vittorio Siri, Memorie recondite (Paris, 1677), III, 367.
Неуспех експанзивне спољне политике Шарла Емануела изазвао је широку кризу међу италијанским националистима.
У сонету Винченца да Филикахе с краја седамнаестог века „Italia, Italia O tu, cui feo la sorte“ (Италијо, Италијо, о ти, којој је судбина дала), „несрећни дар лепоте“ био је разлог зашто је Италија, „роб пријатеља и непријатеља“, више пута била освајана, пљачкана и експлоатисана кроз историју. Филикајин сонет је био добро познат, заједно са Петраркиним „Italia mia“, као једна од великих италијанских патриотских лирских песама. Појавио се у Сисмондијевом делу „De la littérature du midi“ (где је хваљен као „најславнији примерак који италијанска књижевност седамнаестог века пружа“) и често је превођен на енглески језик.Filicaia's sonnet is best known in Britain through Byron's translation in Childe Harold, IV, 42-3.
Године 1713, савојски војводе, који су традиционално носили титулу царског викара Италије, добили су краљевско достојанство, осигуравајући своју превласт међу италијанским принчевима.Mörschel, Tobias: Frontier-State, Buffer-State, Weak-State? The Duchy of Savoy-Piedmont in the late 16th and early 17th Centuries, in: Almut Bues (ed.), Zones of Fracture in Modern Europe: The Baltic Countries, the Balkans, and Northern Italy, p. 93.
Када је Француска почела да анектира Корзику крајем 18. века (а затим је током Наполеоновог царства укључила регионе Пијемонт, Лигурију, Тоскану и Лацио), први покрети за одбрану опстанка Италије изазвали су Паолијеву побуну, а касније је уследило рођење такозваног „иредентизма“.
1830-их до 1848.
Прва важна фигура у развоју италијанског национализма био је Ђузепе Мацини, који је постао националиста 1820-их.Vincent P. Pecora. Nations and identities: classic readings. Oxford, England, UK; Malden, Massachusetts, USA: Blackwell Publishers, Inc, 2001. Pp. 156. У својој политичкој каријери, Мацини је имао за циљеве ослобођење Италије од аустријске окупације, индиректну контролу Аустрије, кнежевски деспотизам, аристократске привилегије и свештеничку власт.John Gooch. The Unification of Italy. Taylor & Francis e-library, 2001. Pp. 5. Мацинија је очарао стари Рим који је сматрао „храмом човечанства“ и тежио је успостављању уједињене Италије као „Трећег Рима“ који би наглашавао римске духовне вредности за које су италијански националисти тврдили да их је сачувала Католичка црква. Мацини и италијански националисти уопште су промовисали концепт Romanità (римскости), који је тврдио да је римска култура дала непроцењив допринос италијанској и западној цивилизацији. Од 1820-их, Мацини је подржавао револуцију чији је циљ био стварање утопије идеалне италијанске републике са седиштем у Риму. Мацини је основао револуционарно патриотско друштво Млада Италија 1832. године. Након распада Младе Италије 1830-их, Мацини ју је поново обновио 1839. године са намером да добије подршку радничких група. Међутим, у то време, Мацини је био непријатељски настројен према социјализму због свог уверења да све класе треба да буду уједињене у циљу стварања уједињене Италије, а не подељене једне против других.John Gooch. The Unification of Italy. Taylor & Francis e-library, 2001. Pp. 6.
Винченцо Ђоберти је 1843. године у својој књизи „О грађанском и моралном примату Италијана“ залагао се за федералну државу Италију на челу са папом.Jonathan Sperber. The European revolutions, 1848-1851. Second Edition. Cambridge, England, UK; New York, New York, USA: Cambridge University Press, 2005. Pp. 97.
Камило Бенсо ди Кавур, будући премијер Краљевине Пијемонт-Сардиније, а касније Краљевине Италије, радио је као уредник националистичких италијанских новина Il Risorgimento током 1840-их. Кавур је био јасан пример грађанског национализма са високим поштовањем вредности, укључујући слободу, толеранцију, једнакост и индивидуална права, што је било компатибилно са трезвеним национализмом.Nationalism (Cavour). treccani.it/
Економски национализам је утицао на пословне људе и владине власти да промовишу уједињену Италију. Пре уједињења, царински зидови између италијанских држава и неорганизован железнички систем спречавали су економски развој полуострва. Пре револуција 1848. године, Карло Катанео се залагао за економску федерацију Италије.
Револуције од 1848. до уједињења Италије (1859–1870)
Присталице италијанског национализма биле су из целог политичког спектра: он је био привлачан и конзервативцима и либералима.J. P. T. Bury. The new Cambridge modern history: The zenith of European power 1830–70. London, England, UK; New York, New York, USA: Cambridge University Press, 1964. Pp. 226. Револуције из 1848. године довеле су до великог развоја италијанског националистичког покрета. Либерализација закона о штампи у Пијемонту омогућила је процват националистичких активности.
Након револуција 1848. године и либерализације закона о штампи, италијанску националистичку организацију, названу Италијанско национално друштво, основали су 1857. године Данијел Манин и Ђорђо Палевичино. Национално друштво је основано ради промоције и ширења национализма међу политичким умереницима у Пијемонту и прикупљало је новац, одржавало јавне састанке и издавало новине. Национално друштво је помогло у успостављању основе за италијански национализам међу образованом средњом класом. До 1860. године, Национално друштво је утицало на доминантне либералне кругове у Италији и придобило подршку средње класе за уједињење Пијемонта и Ломбардије.Lucy Riall. The Italian Risorgimento: State, society and national unification. London, England, UK; New York, New York, USA: Routledge, 1994. Pp. 70.