мини|Друштвена одговорност предузећа, као што је обезбеђивање контејнера за рециклажу, може заузврат пружити људима прилику да буду друштвено одговорни кроз рециклирање. Друштвена одговорност је етички концепт у коме особа ради и сарађује са другим људима и организацијама за добробит заједнице.

Организација може показати друштвену одговорност на неколико начина, на пример, донацијама, подстицањем волонтеризма, коришћењем етичких процедура запошљавања и спровођењем промена које користе животној средини.

Друштвена одговорност је индивидуална одговорност која подразумева равнотежу између економије и екосистема у коме особа живи, и могуће компромисе између економског развоја и добробити друштва и животне средине. Друштвена одговорност се не односи само на пословне организације, већ и на свакога чије радње утичу на животну средину.

Историја Писци класичне западне филозофске традиције признавали су значај друштвене одговорности за људски процват.

Аристотел Аристотел је утврдио да је „човек по природи политичка животиња”.

Он је етику и политику видео као међусобно подржавајуће: грађанин развија врлине великим делом како би могао да допринесе томе да буде изврстан и стабилан. А сврха тога била је да буде плодно тло на коме може да расте просперитетно, врлинско грађанство (и како би постојао одговарајући политички контекст у коме би се успешно могле практиковати врлине попут правде које захтевају политички контекст).

Веровао је да је требало да буде „заједница једнаких ради живота који је потенцијално најбољи”. Неке од врлина у његовој схеми етика врлина, попут величанствености и правде, биле су неодвојиве од осећаја друштвене одговорности.

Антички Рим Марко Тулије Цицерон је веровао да „ни у једној другој области људска изврсност не прилази тако близу путевима богова као у оснивању нових и очувању већ основаних заједница”.

У Медитацијама Марка Аурелија, написао је да „оно што није добро за кошницу није добро ни за пчелу”.

Савремено доба Године 1953, књига Друштвена одговорност привредника, коју је објавио амерички економиста Хауард Боуен, била је једна од првих која се бавила питањем друштвене одговорности у вези са пословном активношћу.

Друге културе Јапанци имају концепт гири (義理) који укључује и надилази западњачко схватање друштвене одговорности. У јапанској култури, гири је трајно стање задужености које се одаје кроз континуирану посвећеност лојалности и исправном деловању, са нагласком на трајну захвалност.

Индивидуална друштвена одговорност Неко може бити друштвено одговоран пасивно, избегавањем учешћа у друштвено штетним радњама, или активно, обављањем активности које унапређују друштвене циљеве. Друштвена одговорност има међугенерацијски аспект, јер радње једне генерације имају последице за њихове потомке, а такође могу бити мање или више поштовање према њиховим прецима.

Друштвена одговорност може захтевати одређени степен смелости или храбрости. Александар Солжењицин, на пример, веровао је да „смо се навикли да као храброст сматрамо само храброст у рату (или ону која је потребна за летење у свемир), ону која звецка медаљама. Заборавили смо други концепт храбрости — грађанску храброст. А то је све што је нашем друштву потребно, само то, само то, само то!”.

Још један начин да будете друштвено одговорни јесте да будете пажљиви да не ширимо информације чију истинитост нисте марљиво проверили. У савременом информационом окружењу, „улози су једноставно превисоки”, каже Франсиско Мехија Урибе. Друштвено одговорни људи имају „моралну обавезу да верују само у оно што су марљиво истражили”. А друштвено одговорна особа „у својству преносиоца уверења… има моралну одговорност да не загађује бунар колективног знања и да уместо тога настоји да очува његов интегритет”.

Научници и инжењери мини|Друштвена одговорност научника и инжењера може утицати на то како се роботи програмирају. Да ли су научници и инжењери морално одговорни за негативне последице које произилазе из примене њиховог знања и проналазака? Ако су научници и инжењери поносни на позитивна достигнућа науке и технологије, не би ли требало да прихвате и одговорност за негативне последице повезане са употребом или злоупотребом научног знања и технолошких иновација? Научници и инжењери имају колективну одговорност да испитају вредности уграђене у истраживачке проблеме које бирају и етику начина на који деле своје налазе са јавношћу.

Комитети научника и инжењера често су укључени у планирање владиних и корпоративних истраживачких програма, укључујући оне посвећене развоју војних технологија и наоружања. Многа стручна друштва и националне организације, попут Националне академије наука и Националне академије инжењерства у Сједињеним Државама, имају етичке смернице (види Инжењерска етика и Истраживачка етика за спровођење научног истраживања и инжењерства). Научници и инжењери, појединачно и колективно, имају посебну и већу одговорност од просечних грађана у погледу стварања и употребе научног знања.

Неки тврде да због сложености друштвене одговорности у истраживању, научнике и инжењере не треба кривити за сва зла која ствара ново научно знање и технолошке иновације. Прво, постоји фрагментација и дифузија одговорности: Због интелектуалне и физичке поделе рада, последичне фрагментације знања, високог степена специјализације и сложеног и хијерархијског процеса доношења одлука унутар корпорација и владиних истраживачких лабораторија, изузетно је тешко за појединачне научнике и инжењере да контролишу примене својих иновација. Ова фрагментација рада и доношења одлука резултира фрагментираном моралном одговорношћу, често до тачке где „су сви укључени били одговорни, али нико није могао бити сматран одговорним”.

Још један проблем је незнање. Научници и инжењери не могу предвидети како њихово новостечено знање и технолошке иновације могу бити злоупотребљене или погрешно употребљене. Изговор незнања је јачи за научнике укључене у веома основна и фундаментална истраживања где се потенцијалне примене не могу ни замислити, него за научнике и инжењере укључене у примењена научна истраживања и технолошке иновације, јер су у таквом раду циљеви добро познати. На пример, већина корпорација спроводи истраживања о специфичним производима или услугама које обећавају профит за акционаре. Слично томе, већина истраживања које финансирају владе је усмерена на мисију, као што је заштита животне средине, развој нових лекова или пројектовање смртоноснијег оружја. У случајевима када је примена научног знања и технолошких иновација добро позната a priori, научник или инжењер не може избећи одговорност за истраживање и технолошке иновације које су морално сумњиве. Како Џон Форџ пише у Морална одговорност и незналица научник: „Незнање није изговор управо зато што се научници могу кривити да су незналице.”

Још једно гледиште је да одговорност пада на оне који обезбеђују финансирање за истраживање и технолошки развој (у већини случајева корпорације и владине агенције). Пошто порески обвезници обезбеђују средства за истраживања која спонзорише влада, они и политичари који их представљају требало би можда да одговарају за употребе и злоупотребе науке. У прошлости су научници често могли да спроводе истраживања независно, али данашње експериментално истраживање захтева скупе лабораторије и инструментацију, чинећи научнике зависним од оних који плаћају њихове студије.

Квазиправни инструменти, или меко право, добили су одређени нормативни статус у односу на приватне и државне корпорације у Универзалној декларацији о биоетици и људским правима Унеска, коју је развио Међународни комитет за биоетику Унеска, посебно у вези са добробити деце и мајки. Међународна организација за стандардизацију ће „подстицати добровољно преузимање обавеза на друштвену одговорност и довести до заједничких смерница о концептима, дефиницијама и методама евалуације”.

Корпоративна друштвена одговорност

Етичко доношење одлука од стране предузећа може спречити скупе владине интервенције у та предузећа. На пример, ако компанија следи смернице Агенције за заштиту животне средине Сједињених Држава (EPA) за емисије опасних загађивача и оде корак даље како би укључила заједницу и решила забринутости које јавност може имати, мање је вероватно да ће EPA истраживати њих. Према неким стручњацима, већина правила и прописа настаје због јавног негодовања, што угрожава максимизацију профита и самим тим добробит акционара; ако нема негодовања, то ограничава регулацију.

Неки критичари тврде да корпоративна друштвена одговорност (CSR) одвлачи пажњу од фундаменталне економске улоге предузећа; други тврде да није ништа више од површног кићења, као што је „гринвошинг”; други тврде да је то покушај да се предупреди улога влада као надзорника над моћним корпорацијама. Значајан број студија није показао негативан утицај на резултате акционара од CSR, већ благу позитивну корелацију са побољшаним приносима акционара.

Као одговор на ове критике, недавна истраживања показују да се CSR сада оцењује мање као једноставна етичка изјава, а више као питање имплементације, транспарентности и мерљивих резултата. CSR и ESG постали су централни у пословним расправама јер су све више повезани са управљањем ризицима, вредношћу предузећа и дугорочним учинком. Истовремено, CSR је кредибилнији када је интегрисан у различите нивое организације, а не третиран само као спољна комуникација. Ово је важно јер нејасне или преувеличане друштвене и еколошке тврдње могу створити ризике од гринвошинга и ослабити поверење заинтересованих страна. Стога, CSR постаје уверљивији када компаније могу да покажу дела, а не само да промовишу одговорну слику.

Док многе корпорације укључују друштвену одговорност у своје пословање, они који набављају њихову робу и услуге такође могу независно да осигурају да су ти производи друштвено одрживи. Алати за верификацију доступни су од многих ентитета међународно, на пример еколошки стандарди Underwriters Laboratories, BioPreferred и Green Seal. Корпоративна репутација усклађена са друштвеном одговорношћу повезана је са већим профитом, посебно када фирме добровољно извештавају о позитивним и негативним утицајима својих настојања на друштвену одговорност.

Процеси сертификације попут ових помажу корпорацијама и њиховим потрошачима да идентификују потенцијалне ризике повезане са животним циклусом производа и омогућавају крајњим корисницима да потврде да праксе корпорације одговарају идеалима друштвене одговорности. Репутација друштвене одговорности доводи до позитивнијих одговора на производе бренда изазивањем узајамне жеље да се помогне компанијама које су помогле другима, ефекат који је истакнутији међу потрошачима који цене помагање другима и смањује се ако потрошачи посумњају у намере фирме.

Види још Одговорност Корпоративна друштвена одговорност Добри Немац Инклузивно пословање Јавно мњење SA8000 Примат акционара Друштвено предузеће Друштвено предузетништво Друштвено одговорно инвестирање

Референце

Литература

Категорија:Етички појмови Категорија:Друштвени покрети Категорија:Социолошка терминологија