Српски стрип Област Стрип Порекло Србија Период крај 19. века — данас Језик српски Утицаји амерички стрип, француско-белгијски стрип Значајни аутори Ђорђе Лобачев, Никола Навојев, Бранислав Керац, Зоран Јањетов
Српски стрип је облик стрип уметности који се развијао на простору Србије и у српској културној средини. Његови рани облици јављају се већ у другој половини 19. века, док се модерни стрип уобличава током 1930-их. Развој илустроване и дечије штампе, као и продор америчког и европског стрипа (пре свега Француско-белгијска школа стрипа), створили су услове за појаву домаће стрипске продукције.
Током друге половине 1930-их српски стрип доживео је нагли развој, а Београд је постао један од значајних центара стрипске уметности у тадашњој Европи. Овај период, који је трајао до почетка Другог светског рата, у историографији се најчешће означава као „златно доба српског стрипа“.
После Другог светског рата стрип је у Југославији постепено обновио своје место у штампи, а нарочито од 1950-их развијају се нови аутори, издања и стрипски центри. Током друге половине 20. века српски стрип се жанровски и стилски проширио, док је после распада Југославије наставио да се развија кроз рад домаћих аутора, независних издавача и специјализованих издања.
Почеци и развој до 1935. године |170px|мини|Насловна страна листа Невена из 1904/1905. године, број 12 Почеци стрипа у српској културној средини везани су за развој штампарства, илустроване периодике и карикатуре током 19. века. У хумористичким и сатиричним листовима појављивали су се илустровани прилози и краће „приче у сликама“, најчешће као средство хумористичког или сатиричног приказивања актуелних друштвених и политичких тема. Ови рани облици представљају претече стрипа, али се по својој форми и намени не могу у потпуности изједначити са модерним стрипом.
Посебно место међу раним издањима заузима дечији лист Невен, који је Јован Јовановић Змај покренуо у Новом Саду 1880. године. Поред књижевних и забавних прилога, лист је објављивао бројне илустрације и „приче у сликама“, од којих су многе биле преузете од страних, углавном немачких аутора. Током 1880-их појављивале су се и приче објављиване у више наставака, чиме је постепено развијан облик секвенцијалног визуелног приповедања.
Развој илустроване периодике настављен је и почетком 20. века, али су прилози сродни стрипу и даље углавном били повремени. Током 1920-их, у новоствореној држави Краљевини СХС, појављују се први примери серијалног стрипа са сталним јунацима. Међу значајнијим примерима био је Макс и Максић, који је Сергеј Миронович Головченко (1898 — 1937), објављивао у загребачком листу Коприве од 1925. године. Такав тип кратког, хумористичког стрипа представљао је важан корак у издвајању стрипа од традиционалне карикатуре и илустроване приче.
Паралелно са тим, стрип је постепено продирао у београдску периодику. Током друге половине 1920-их и почетком 1930-их у различитим листовима објављивани су домаћи и преводни стрипови, чиме се ширила читалачка публика и стварала основа за његову ширу прихваћеност. Посебан значај имала је Политика за децу, недељни подлистак Политике покренут 1930. године, који је имао широку читалачку публику и представљао важан део међуратне дечије периодике.
Важан предуслов за развој стрипа било је ширење илустроване и дечије штампе, па је покретање Политике за децу довео до тога да су се слични прилози убрзо појавили и у листовима Време и Правда. Значајан корак представљало је и покретање илустрованог дечијег листа Весели четвртак 1932. године, у коме су објављивани стрипови домаћих и страних аутора. Ови прилози су у почетку углавном задржавали старију форму са текстом испод слика, али су допринели стварању публике и простора за прихватање стрипа као новог облика популарне културе. |170px|мини|Средишња страна часописа Весели четвртак, са стрипом Доживљаји Мике Миша аутора Ивана Шеншина урађеног по угледу на познатог Дизнијевог јунака Истовремено се мењао и сам начин обликовања стрипске приче. Уз ранију форму текста постављеног испод слика постепено су се ширили облици карактеристични за модерни стрип, укључујући континуирани низ кадрова, сталне јунаке и говорне облачиће. Тај процес био је део ширег развоја стрипа у Европи и Сједињеним Америчким Државама, чији су утицаји све снажније продирали у домаћу штампу.
Преломни тренутак наступио је 21. октобра 1934. године, када је Политика објавила стрип Детектив X-9 () Александра Рејмонда и Дашијел Хамета. Објављивање овог стрипа означило је одлучујући продор модерног новинског стрипа у домаћу штампу и убрзо подстакло његово ширење у другим београдским листовима. Његова појава изазвала је велико интересовање читалаца, а управо је у вези са овим издањем у српском језику учвршћен назив стрип, преузет из енглеске синтагме comic strip. Убрзо су уследила издања других београдских листова, што је подстакло и појаву оригиналне домаће продукције. Управо у овом периоду стрип се коначно издваја као самосталан и масовно прихваћен облик популарне културе.
Током 1935. године долази до наглог развоја домаће продукције. У листовима Недеља и Панорама појављују се радови домаћих аутора, међу којима су били: Ђорђе Лобачев, Никола Навојев, Властимир Белкић, Ђука Јанковић, Константин Кузњецов, Сергеј Соловјев, Вадим Кургански и други. Белкић је започео објављивање Авантуре детектива Хари Вилса, док су Лобачев и Кургански радили на стрипу Крваво наследство. Ови радови означили су прелаз од преузимања и превођења страних стрипова ка систематичнијем развоју домаћег ауторског стрипа.
У истој години појавила су се и прва специјализована стрипска издања. Лист Стрип почео је да излази у Београду 10. априла 1935. године, а Цртани филм 25. априла као прилог Југословенских илустрованих новина. Ова издања објављивала су преводне стрипове, али су истовремено отворила простор за рад домаћих аутора.
До 1935. године тако су били створени основни услови за формирање развијене домаће стрипске сцене: постојала је традиција илустрованог приповедања, широка публика навикнута на стрипске прилоге, све веће присуство модерног страног стрипа и прва генерација домаћих аутора. Од 1935. године српски стрип улази у нову развојну фазу, која ће до 1941. године достићи свој врхунац.
„Златно доба“ српског стрипа (1935 — 1941) 170px|мини|десно|Насловна страна Мике Миша од 12. фебруара 1937. године, број 71 Период од 1935. до 1941. године представља најзначајнију етапу у формирању српског стрипа и у историографији се често означава као његово „златно доба“. Београд је у том периоду постао један од важних центара европске стрипске продукције.
Овај период одликовао се жанровском и стилском разноврсношћу српског стрипа. Поред авантуристичких, криминалистичких и хумористичких стрипова, настајала су дела заснована на историјским и књижевним темама, народној епици и популарној литератури. Домаћи аутори су тако постепено створили препознатљиву стрипску продукцију која је, иако под снажним утицајем америчког и европског стрипа, развила сопствене тематске и ликовне особености.
Овај период представља најинтензивнију фазу развоја српског стрипа у међуратном периоду. За свега шест година у Београду је покренут већи број специјализованих стрипских и илустрованих листова, а домаћа продукција се развила до нивоа који је омогућио стварање препознатљивог круга аутора и дела. Према прегледу историје југословенског стрипа, у овом периоду покренуто је око тридесет листова и објављено приближно 15.000 страна стрипа, од чега је око трећине настало радом домаћих аутора.
Посебан значај за развој домаће продукције имали су аутори руског порекла који су после Октобарске револуције дошли у Краљевину СХС, односно Краљевину Југославију. Међу њима су били: Ђорђе Лобачев, Никола Навојев, Вадим Кургански, Константин Кузњецов, Иван Шеншин и други. Њихов рад у београдској културној средини, заједно са делатношћу домаћих аутора, значајно је допринео професионализацији и увођењу сложенијих приповедачких и ликовних поступака, као и уметничком развоју српског стрипа. 170px|мини|десно|Насловна страна епизоде Зигомар против Фантома Један од најзначајнијих аутора овог периода био је Ђорђе Лобачев. Свој први целовити стрип, Крваво наследство, почео је да објављује у шестом броју листа Панорама 23. марта 1935. године, према сценарију Вадима Курганског. Убрзо је уследила сарадња са листом Стрип, за који је Лобачев цртао Зрак смрти. Током наредних година радио је и за Мика Миша, Политику и Политикин забавник, где је објавио више стрипова заснованих на књижевним делима и народним приповеткама.
Истовремено се појавила и нова генерација аутора. Никола Навојев је своје прве радове објавио у листу Стрип 1935. године, а већ у двадесет другој години постао је један од његових најпродуктивнијих сарадника. Његов први објављени стрип био је Историја абисинске династије, након чега је уследио низ авантуристичких и фантастичних стрипова.
Развој домаће продукције пратио је и снажан раст броја стрипских издања. После Стрипа и Цртаног филма, током друге половине 1930-их појавили су се листови као што су Мика Миш, Весели забавник, Микијево царство и други. Мика Миш постао је једно од најзначајнијих београдских стрипских издања, док је Весели забавник, покренут 1937. године, представљао један од покушаја да се стрип обједини са ширим забавним и илустрованим садржајем. 170px|мини|десно|Насловна страна Политикиног забавника од 28. фебруара 1939. године, број 1 Посебно место заузима Политикин забавник, чији је први број објављен 28. фебруара 1939. године. Лист је од самог почетка комбиновao домаће иностране стрипове са књижевним, забавним и информативним садржајима. Међу домаћим ауторима који су у њему објављивали били су Ђорђе Лобачев, Момчило Мома Марковић и Константин Кузњецов, а касније им се придружио и Сергеј Соловјев.
Стрипови објављивани у овим листовима били су жанровски веома разноврсни. Поред авантуристичких и хумористичких остварења, значајно место заузимале су адаптације књижевних дела, историјске теме, народне бајке и адаптације епске поезије. Таква оријентација омогућила је домаћим ауторима да модерну форму стрипа повежу са темама познатим домаћој читалачкој публици. У Лобачевљевом опусу, на пример, налазе се адаптације: Хајдук Станка, Женидбе цара Душана, Баш Челика, Чаробњака из Оза и других дела, док сценариста Бранко Видић и цртач Никола Навојев.стварају првог српског стрип јунака Зигомара који се појављује 1939. године у Микијевом царству.
Истовремено, београдска стрипска сцена била је снажно повезана са европским и америчким токовима. У домаћој периодици објављивани су најпопуларнији амерички јунаци, међу којима су били Мики Маус, Тарзан и Дизнијеви јунаци, као и стрипови Алекса Рејмонда и других водећих америчких аутора. Тако је домаћа публика истовремено пратила развој светског стрипа и упознавала рад домаћих цртача.
До почетка Другог светског рата Београд је постао једно од важнијих средишта стрипске продукције у овом делу Европе. Домаћи аутори више нису били само извођачи или подражаваоци страних узора, већ су створили бројна оригинална дела и развили препознатљив стил. Тако је настала београдска школа стрипа (позната као београдски круг) позната и у светским размерама.
Истовремено, брз развој издаваштва створио је широку читалачку публику и омогућио да стрип постане један од значајних облика масовне културе у Краљевини Југославији.
Овај развој прекинут је почетком Другог светског рата. После бомбардовања Београда у априлу 1941. године престала су да излазе готово сва тадашња стрипска издања, чиме је прекинут интензивни развој који је трајао свега неколико година. Тиме се завршила најзначајнија етапа предратног српског стрипа, касније названа његовим „златним добом“.
Листови Стрип, Цртани филм, Мика Миш и Политикин забавник, представљају најзначајнија издања предратне српске стриповске продукције, будући да су својим уређивачким концептом и визуелним идентитетом поставили темеље каснијем развоју домаће стрип културе.