мини|236п|Свети Иринеј, филозоф и теолог из другог века чије је учење подстакло развој иринејске теодицеје.
Иринејска теодицеја је хришћанска теодицеја, односно одговор на проблем зла. Она брани вероватноћу постојања свемоћног и савршено доброг, то јест свемоћног и савршено љубећег Бога, упркос постојању зла у свету. Предложене су бројне варијанте ове теодицеје, које полазе од тога да Бог, иако зло постоји, или није одговоран за његово стварање или није крив зато што га је створио. Иринејска теодицеја обично тврди да је свет најбољи од свих могућих светова, јер људима омогућава да се у потпуности развију. Према већини њених верзија, стварање још није довршено зато што људи нису у потпуности развијени, док је искуство зла и патње неопходно за такав развој.
Црквени отац, теолог и филозоф из другог века Иринеј Лионски, по коме је теодицеја добила име, предложио је двостепени процес стварања, у којем су људима за развој неопходни слободна воља и искуство зла. Други ранохришћански теолог, Ориген, представио је одговор на проблем зла према којем је свет школа или болница за душу. Теолог Марк Скот сматрао је да би Оригена, а не Иринеја, требало сматрати зачетником ове врсте теодицеје. Теолог Фридрих Шлајермахер тврдио је у 19. веку да Бог нужно мора стварати без мане, па овај свет мора бити најбољи могући свет, јер омогућава природно остварење Божјих намера. Филозоф Џон Хик је 1966. разматрао сличности између претходних теодицеја и све их назвао „иринејским”. Подржао је гледиште да стварање није довршено и тврдио да је свет најпогодније устројен за потпуни морални развој људи, јер им пружа стварне моралне изборе. Филозоф Ричард Свинберн сматрао је да људи, како би слободно доносили моралне одлуке, морају искусити последице сопствених поступака, као и да природно зло мора постојати како би такви избори били могући.
Развој процесне теологије довео је у питање иринејску традицију тврдњом да би било неморално да Бог користи патњу ради остварења сопствених циљева. Одбрана слободне воље филозофа Алвина Плантинге из 20. века тврди да су Божје могућности биле ограничене потребом да људима омогући слободну вољу, иако је овај свет можда најбољи који је Бог могао створити. Плантингин коначни одговор на проблем зла јесте да то није проблем који се може решити. Хришћани не могу тврдити да знају одговор на питање „зашто” постоје патња и зло. Плантинга наглашава да зато не нуди теодицеју, него само одбрану рационалности теистичког веровања пред питањима на која нема одговора. Филозоф Дјуи Зефанаја Филипс и писац Фјодор Достојевски оспоравали су инструменталну употребу патње, сматрајући да се љубав не може изражавати посредством патње. Достојевски, међутим, наводи и да је лепота љубави очигледна управо зато што љубав може наставити да расте, истрајати и надвладати чак и најзлобнија дела. Филозоф Мајкл Тули сматрао је да је обим патње прекомеран и да она у појединим случајевима не може довести до моралног развоја. Теолог Анри Блохер критиковао је Хиков универзализам, тврдећи да такво гледиште поништава слободну вољу, која је такође од пресудног значаја за ову теодицеју.
Преглед Иринејску теодицеју је као посебан облик теодицеје први одредио Џон Хик у делу Зло и Бог љубави из 1966. године. Према Августину Хипонском, људи су створени савршени, али су пали, након чега су по сопственој слободној вољи наставили да доносе лоше одлуке. Према Иринејевом гледишту, људи нису створени савршени, него морају непрекидно тежити да се приближе савршенству. Иринејска теодицеја одликује се прихватањем става да је Бог одговоран за зло, али да због тога није крив, јер је зло неопходно ради неког већег добра.Svendsen и Pierce
Кључне поставке теодицеје изграђивања душе полазе од њене метафизичке основе:
„Божја сврха приликом стварања света била је изграђивање душа разумних моралних делатника.” Људи бирају како ће одговорити на процес изграђивања душе и тиме развијају морални карактер. То захтева да Бог остане скривен, јер би у супротном слободна воља била угрожена. Та скривеност делимично је остварена присуством зла у свету. Удаљеност Бога омогућава моралну слободу, док постојање препрека омогућава смислену борбу. Коначни резултат код бића која доврше процес изграђивања душе јесте „добро толико надмоћне вредности” да оправдава средства употребљена за његово постизање. Они који доврше тај процес биће примљени у Божје царство, у којем више неће бити зла.
Хик тврди да, како би патња имала вредност у изграђивању душе, „људски труд и развој морају бити присутни у свакој фази постојања, укључујући загробни живот”.
Доказни проблем зла Иринејска теодицеја представља одговор на доказни проблем зла, према којем у свету не би требало да буде зла ако постоји свемоћни и савршено добри, односно свемоћни и савршено љубећи Бог. Докази о постојању зла у свету чинили би постојање Бога мало вероватним. Ова теодицеја настоји да покаже како постојање Бога остаје вероватно упркос постојању зла.
Стварање и развој људи Према иринејској традицији, људи нису створени савршени, него у стању несавршености.Svendsen и Pierce Ова теодицеја учи да се стварање одвија у две фазе: људи су прво створени по Божјем лику, а потом треба да буду створени по Божјем подобију. Људи су несавршени зато што друга фаза није довршена. Они, дакле, имају још неостварену могућност да достигну савршенство. Да би достигли Божје подобије, људи морају бити прочишћени и развијени.Engel, Soldan и Durand 2004, Ова теодицеја претпоставља да зло и патња постоје у свету зато што је то најбољи начин за људски развој. Због тога се иринејска теодицеја понекад назива „теодицејом изграђивања душе”, према изразу песника Џона Китса.
Најбољи могући свет За различите варијанте иринејске теодицеје карактеристична је замисао да је садашњи свет најбољи од свих могућих светова. Та замисао заснива се на иринејском схватању људског развоја, према којем би најбољи могући свет био онај који је најпогоднији за развој људи. Свет у којем постоје зло и патња омогућавао би развој у већој мери него свет у којем они не постоје, па се зато сматра најбољим могућим светом.Ellwood и Alles 2006,
Развој мини|Иринеј је као библијски пример користио Јону, чија је патња довела до већег добра.
Иринеј Према заговорницима ове теодицеје, филозоф из другог века Иринеј развио је теодицеју засновану на замисли да стварање људи и даље траје. Сматрао је да се стварање састоји од два различита дела: човек је најпре створен по Божјем лику, а затим по Божјем подобију. Иринеј је веровао да је прва фаза завршена, али да друга захтева да се људи развију и узрасту до Божјег подобија, због чега та фаза још траје. Сматрао је да људима, како би достигли морално савршенство, мора бити дата слобода избора, укључујући стварну могућност да изаберу зло.Engel, Soldan и Durand 2007, Иринеј је тврдио да Бог, како би људи имали слободну вољу, мора бити на епистемичкој, односно сазнајној удаљености од њих, довољно великој да вера у Бога остане ствар слободног избора. Према Иринејевим речима, „код Бога нема принуде, него је добра воља [према нама] непрестано присутна у Њему”.
Пошто је Иринеј сматрао да је сврха света развој моралног карактера људи, веровао је да би добар свет био онај који је најпогоднији за ту сврху. Сматрао је да такав свет треба да садржи извесну меру патње и зла како би људима помогао да се приближе Богу. Божју изјаву у Књизи постања да је Његова творевина добра тумачио је као тврдњу да је свет погодан за своју сврху, а не да је ослобођен патње. Ради илустровања користи од патње, Иринеј је навео библијски пример Јоне из Књиге пророка Јоне. Његова патња, односно то што га је прогутала велика риба, омогућила је остварење Божјег плана и приближила Јону Богу. Јона се на крају покајао због свог греха, док су се становници Ниниве окренули Богу. Иринеј је написао: „Јер, као што је стрпљиво допустио да Јону прогута велика риба, не зато да би био прогутан и сасвим погинуо, него да би, пошто буде поново избачен, постао покорнији Богу и још више славио Онога који му је подарио тако неочекивано избављење, те да би Нинивљане привео трајном покајању, како би се обратили Господу, који ће их избавити од смрти.”
Иринејева есхатологија заснивала се на дословном тумачењу Библије, нарочито Откривења Јовановог. Веровао је да ће пре краја света у огњеном очишћењу протећи шест хиљада година патње. Тај огањ би очистио вернике пре настанка нове људске заједнице у Новом Јерусалиму.Barber и Neville 2005, Према Иринејевом схватању, загробни живот више се односи на време него на простор. Очекивао је доба у којем ће људи бити потпуно развијени и живети Божјим животом.Bretherton 2011, поглавље 10.
Ориген Ранохришћански теолог Ориген такође је представио патњу као неопходну за развој људских бића. Теолог Марк Скот тврдио је да је теодицеја Џона Хика ближа Оригеновим него Иринејевим уверењима, па би је требало називати „оригеновском теодицејом”. Ориген је за свет користио две метафоре: свет је школа и болница за душе, Бог је учитељ и лекар, док патња има и образовну и исцелитељску улогу. Алегоријским тумачењем Књиге изласка и Соломонових књига, Ориген је људски развој представио као напредовање кроз низ ступњева који се одвијају током овог живота и после смрти. Веровао је да ће сви људи на крају стићи на небо, као логична последица тога што је Бог „све у свему”. Пакао је метафора прочишћења душа: човекова грешна природа одлази у „пакао”, док његова изворна природа, коју је створио Бог, одлази на небо. Скот тврди да значајне одлике Оригенове теологије указују на снажнији континуитет с Хиковом теодицејом. Те одлике су Оригеново алегоријско тумачење Адама и Еве, представљање света као болнице или учионице, напредовање људске душе и његов универзализам.
Фридрих Шлајермахер Почетком 19. века Фридрих Шлајермахер написао је дела Говори и Хришћанска вера, у којима је предложио теодицеју коју је Џон Хик касније одредио као иринејску. Шлајермахер је теодицеју започео тврдњом да је Бог свемоћан и добар, закључивши да би због тога „Бог стварао без мане”. Сматрао је нелогичним да савршена творевина крене погрешним путем, као што је претпостављао Августин, те да је Бог морао створити зло из оправданог разлога.Engel и Soldan 2008, Шлајермахер је савршен свет замишљао као свет у којем се Божје намере могу природно остварити и који ће на крају довести до зависности од Бога. Грех је схватао као препреку човековој зависности од Бога и сматрао га готово неизбежним, али је Исуса наводио као пример безгрешног човека чија свест о Богу није била ометена.Bennett, Peters, Hewlett и Russell Ова теологија довела је Шлајермахера до хришћанског универзализма, односно до становишта да је Божја воља да сви буду спасени и да то ниједан човек не може променити.
Џон Хик Џон Хик, филозоф религије, објавио је 1966. дело Зло и Бог љубави, у којем је развио теодицеју засновану на Иринејевом учењу. Хик је правио разлику између августиновске теодицеје, засноване на слободној вољи, и иринејске теодицеје, засноване на људском развоју. Своју теодицеју представио је као покушај одговора на проблем зла у светлу научног развоја, укључујући теорију еволуције Чарлса Дарвина, и као алтернативу традиционално прихваћеној августиновској теодицеји. Одбацујући замисао да су људи створени савршени и да су потом пали из савршенства, Хик је тврдио да су људи и даље у процесу стварања.Pojman и Rea Пад човека, описан у Књизи постања, тумачио је као митолошки опис садашњег стања човечанства.