мини|Пењач болдера са неколико крешпедова Болдер струњача или крешпед (; такође првобитно названа скечпед, енгл. sketchpad) јесте вишеслојна пенаста струњача обложена најлоном која се користи да пружи пењачу одређени степен заштите током болдеровања. Болдер струњаче помажу у спречавању повреда пењача услед сталних и поновљених падова на тврде или неравне површине, што је карактеристично за пројектовање болдер проблема.

Неке модерне болдер струњаче имају шарку (преклоп) како би могле да се преклопе у компактнији облик за транспорт („струњача на преклоп”), а неке имају и нараменице, па чак и појасеве за струк, ради лакшег ношења струњаче до и од пењалишта. Прва комерцијално доступна болдер струњача, „Kinnaloa Sketchpad”, дизајнирана је и произведена 1992. године.

Дизајн мини|„Струњача на преклоп” пресавијена на пола Модерне струњаче се производе у широком спектру величина и стилова (као и боја) и могу бити дебљине до 8—15 cm, а површине до 1 × 2 m (код највећих модела).

Дводелне струњаче (па чак и троделне), омогућавају лакши транспорт до пењалишта, међутим, употреба било какве „шарке” за лакше склапање представља тачку слабости. Термин „тако струњача” (енгл. taco mat) односи се на једноделну пенасту струњачу која се савија у средини приликом склапања, али нема шарку („бурито струњаче” се преклапају на три дела), док „струњаче на преклоп” имају засебне делове повезане шарком.

Болдер струњаче и крешпедови обично имају два или три различита слоја полиуретанске пене која су обложена чврстим спољашњим слојем, обично од најлона густине 600 до 1000 денијера, или еквивалентног материјала као што је кордура. Мекша пена „отворених ћелија” испод чвршће пене веће густине „затворених ћелија” спречава да стопало пењача пропадне кроз пену и удари о тло или се заглави у струњачи, што би повећало ризик од повреде. Сама пена долази у различитим дебљинама, при чему се мање и тање струњаче користе за старт из седа (енгл. sit start), за покривање празнина између већих струњача, и/или како би обућа остала чиста и одвојена од голе земље.

Модерне болдер струњаче — а посебно оне веће — обично имају неку врсту нараменица, па чак и појасеве око струка, тако да се могу удобно носити на леђима пењача током пешачења до пењалишта и назад. Неке струњаче такође укључују џепове за складиштење или каишеве који омогућавају пењачима да претворе струњачу у дневни ранац у коме је њихова опрема за болдеровање смештена унутар преклопа.

Употреба

Јединствен аспект болдеровања је општи недостатак потребе за пењачком заштитном опремом (енгл. climbing protection) која се везује за већину других облика пењања по стени, као што су спортско пењање или традиционално пењање. Иако је болдеровање у основи формат слободног соло пењања, стални и поновљени падови повезани са пројектовањем болдер проблема могу оштетити пете, глежњеве, потколенице (нпр. упала покоснице) и колена. Болдер струњаче су посебно важне када је тло веома тврдо, неравно и/или је област пада прекривена стенама. Такође су веома честе у затвореним просторима на вештачким стенама.

На болдерима са потенцијално опасним падовима, као што је високо болдеровање (енгл. highball bouldering), струњаче могу да придржавају спотери (помоћници, види слику), чији је задатак да осигурају да пењач приликом пада слети на струњачу. Уобичајено је да савремени пењачи болдера користе више болдер струњача истовремено како би обезбедили потпуну покривеност области пада испод болдер проблема.

Међу пењачима постоји одређена забринутост због прекомерне употребе болдер струњача, а посебно примене „слагања” (тј. слојева струњача на вертикалној гомили), као и због тога да ли су „наслагане” струњаче сродне техничком пењању (енгл. aid climbing) које би могло помоћи код тешког „првог потеза” на рути, и да ли употреба „наслаганих” струњача смањује објективну опасност — а тиме и техничку оцену и изазов — одређене руте у традиционалном пењању или високом болдеровању. Године 2023, аустријски пењач Бернд Цангерл писао је у часопису Climbing о употреби превеликог броја болдер струњача: „Данас видимо зоне слетања које личе на градилишта”, додајући: „... питам се не би ли било поштеније само користити горње осигурање (енгл. top rope)?”.

Порекло

Најраније болдер струњаче повезују се са болдер подручјем Уеко Танкс (енгл. Hueco Tanks) и његовим пиониром у болдеровању, Џоном Шерманом. У интервјуу за часопис Climbing из 2022. године, Шерман је за оригиналну идеју одао признање пењачима из Ел Паса, Донију Хардину и Фреду Наковићу, „након једне сесије у којој су набили пете, не у Уеку, већ у Сити оф Роксу (енгл. City of Rocks) у Новом Мексику”. Године 1992, Шерман и Брус Потенџер, из компаније Kinnaloa за производњу пењачке опреме из Бишопа, дизајнирали су прву комерцијално доступну болдер струњачу/крешпед са „најлонском навлаком, тракама за ношење и заменљивом пеном двоструке густине” која ће постати стандардни дизајн у болдеровању, а коју су продавали као „Kinnaloa Sketchpad” (енгл. sketchpad је био локални сленг за прототипне или прилагођене струњаче).

До 2019. године, часопис Climbing проценио је да у свету постоји преко 50 произвођача болдер струњача и крешпедова.

Види још Списак прекретница у оценама у пењању по стени#Болдер проблеми Опрема за пењање по стени

Референце

Спољашње везе Болдер струњаче, UKClimbing (2023)

Категорија:Планинарска опрема Категорија:Болдеровање