мини|Пас на Даблин прајду 2010. са ЛГБТ заставом дугиних боја Поседовање кућних љубимаца има значај унутар ЛГБТ+ заједнице. Последњих година, више академске пажње посвећено је „укрштању људских и животињских живота у контексту ЛГБТ заједница”.

Позадина У Сједињеним Америчким Државама, ЛГБТ+ одрасли су чешће поседовали кућне љубимце него хетеросексуални одрасли, према анкети Harris Interactive спроведеној на 2.455 одраслих Американаца, објављеној у децембру 2007. године, а бездетна ЛГБТ+ домаћинства чешће поседују кућне љубимце него бездетна хетеросексуална домаћинства. Године 2021, Алисон Настаси и П. Џ. Настаси објавили су књигу под насловом Queer Icons and Their Cats, у којој су забележени квир иконе које су имале мачке, попут музичара Дасти Спрингфилд, Елтона Џона и Фредија Меркјурија, ауторки Алисон Бекдел и Џејмса Болдвина, певачице Жозефине Бекер, глумице Холи Вудлон, порно звезде Бака Ејнџела, кантауторке Џенис Џоплин, модног дизајнера Џејсона Вуа, комичарке Тиг Нотаро и глумца Џастина Симијена.

Џули Милер из Vanity Fair магазина такође је известила да је Меркјури написао песму о једној мачки, посветио један албум „још неколико њих” и чак обављао „међуградске телефонске позиве својим животињама” док је био на турнеји, рекавши да је то забележено у филму Боемска рапсодија из 2018. приказом Меркјурија како „додељује свакој мачки посебну спаваћу собу у својој лондонској вили”. Арсалан Мохамад из Sotheby's рекао је да је Меркјуријева љубав према његовим мачкама била „легендарна”, наводећи да је током његовог одраслог живота „апсолутно обожавао своје мачке”, које су лутале његовом кућом Гарден Лоџ, при чему је Мохамад навео седам његових мачака које су живеле у кући од 1970-их до 1990-их и истакао њихове личности. Мачке су такође биле присутне у Бекделовом стрипу Dykes to Watch Out For. Неки су забележили да је Бекер шетала свог љубимца гепарда, Чикиту, улицама Париза, обоје „окићени бисерима” и да је понекад наступала на сцени са Бекер у ноћним клубовима у граду, носећи дијамантску огрлицу, скачући са бине и, понекад, „у оркестарску јаму”.

Забележено је да је, када су Џоплин и Ричард Хундген, Grateful Dead-ов менаџер турнеје са седиштем у Сан Франциску, били ван сцене током наступа у Сан Дијегу, 11. јула 1970. године, за групе Full Tilt Boogie и Big Brother and the Holding Company, она пијано рекла следеће, што је он касније пренео биографкињи Мајри Фридман: „Чујем гласину да неко у Сан Франциску шири приче да сам ја лезбејка. Врати се тамо и сазнај ко је то и реци им да Џенис каже да је била са неколико хиљада мачака у свом животу и неколико стотина девојака, па нека виде шта могу са тим!” У истој биографији, Фридман је истакла да је Џоплин преферирала мирно окружење са дрвећем секвоја, антиквитетима и „удобношћу својих животиња”, што је укључивало две мачке и три пса. Иначе, People је забележио да је 2021. Ву креирао линију модних производа за бренд „Cat Person” инспирисану његовим двема мачкама, Џинкси и Пичис, са „елегантним посудама за песак, стилском чинијом за храну за мачке, металном лопатицом, играчком са мачјом травом и црном дуксерицом”.

Публикације попут Cosmopolitan и Kinship приметиле су да неки квир људи виде своје кућне љубимце као део своје изабране породице, било зато што са њима деле дубоку или „посебно посебну” везу, при чему неки сматрају да „избор кућног љубимца може бити сам по себи ознака квир идентитета”, видећи љубимце као „квир саборце”, или себе сматрају „родитељима љубимаца”.

Мачке и лезбејски феминизам Мачке су коришћене као „лењи визуелни стенографски приказ” у популарној култури да „[означе] клишее о ефеминизованим геј мушкарцима и усамљеним лезбејкама”. Урбани мит да лезбејке вероватно код куће имају мачке усталио се током раног лезбејског феминизма; за мачке се говорило да испољавају „живахну мачју самодовољност” што их је чинило „есенцијалним додатком за животе свих лезбејки, пружајући огледало изазову њихових власница хетеро-патријархалном друштвеном поретку”. С друге стране, неки су заступали став да је власништво над кућним љубимцем угњетавајуће, и противили су се форми лезбејског феминизма која се „[борила] против угњетавања жена, док је истовремено остајала нема о угњетавању животиња”.

У јулу 2019. изложба „Широки свет лезбејских мачака” премијерно је приказана у Центру за лезбејску, геј, бисексуалну и трансродну заједницу у Њујорку, која је описала „превалентност мачјих слика у раној лезбејској штампаној култури, лезбејским стриповима...и данашњим налозима са мимовима” и истакла како су се лезбејке „поигравале са пејоративним културним асоцијацијама које повезују мачке и лезбејке”. Рејчел Корбман, научница која је радила за Лезбејски архив историје, и организаторка изложбе, рекла је за Dazed да се изложба фокусира на то „како су се лезбејке дефинисале кроз сопствене медије” и да мачке носе асоцијације „укорењене у 70-им и 80-им” и повезане са „девијантним облицима женствености попут вештица, уседелица и лезбејки”, при чему су лезбејке то повратиле од „пејоративних претпоставки”.

Корбман је написала повезани текст за Њујоршко историјско друштво. Истакла је да су обе оснивачице Лезбејског архива историје, Дебора Едел и Џоан Нестл, имале мачке као животињске пратиоце. Низ мачака живео је уз колекције организације док су биле смештене у стану Нестлове у њујоршком Горњем Вест Сајду од 1970-их до 1990-их. Нестл је описала историју љубимаца у архиву као „још један тренутак у нашој историји” и рекла да је њихова историја „са овим бићима [део] наше лезбејске историје”.

Љубимци као емоционална подршка

мини|Машне у дугиним бојама за љубимце на Нотингемском прајду, 2010.

Геј и бисексуални мушкарци можда ће чешће тражити љубимце као вид подршке, јер је већа вероватноћа да живе сами и мања је вероватноћа да ће имати децу од хетеросексуалних мушкараца. Међу старијом ЛГБТ+ популацијом, љубимци могу имати позитиван утицај на ментално здравље и осећај социјалне подршке особе. Студија из 1999. показује да су геј мушкарци са ХИВ/АИДС-ом ређе били депресивни ако су имали љубимца. Студија из 2019. показује да поседовање љубимца може деловати као нето стресор на геј и бисексуалне мушкарце са раком простате.

Љубимци и трансродне особе Љубимци такође могу бити важан извор друштва и подршке за трансродне особе. Како је већа вероватноћа да ће транс особе доживети дискриминацију у људским односима са породицом и пријатељима, као и патњу у погледу менталног здравља (нпр. анксиозност, депресија или родна дисфорија), имати љубимца може пружити љубав и друштво које им је потребно. Љубимац је пратилац који не осуђује и који неће отуђити особу због њеног родног идентитета; наклоност и оданост које пружају једно другом јесу оно што њихов однос чини успешним.

Љубимац може пружити безусловну љубав која је транс особи потребна након суочавања са одбацивањем од стране људи у њеном животу. Животиње не могу да разумеју људски конструисане родне норме и идентитет. Дакле, родно изражавање особе постаје ирелевантно за љубав и подршку коју љубимац може пружити, јер они не дискриминишу на основу тога како особа изгледа. Љубимац може бити стабилан систем емоционалне подршке за транс особе које пролазе кроз многе друге промене у односима. Ово је од виталног значаја док се мире са својим идентитетом и потенцијално пролазе кроз операцију потврде пола која може утицати на њихове тренутне односе са породицом и пријатељима, јер таква сазнања и промене могу довести до одбацивања. Године 2024, још један рад у International Journal of Transgender Health испитивао је „више-од-људске односе какве доживљавају транс особе и њихови животињски пратиоци” и позвао на промишљање шта значи „присвајати категорију 'човек' када је она тако често заснована на искључивању”.

Види још Хомосексуално понашање код животиња Истополно родитељство

Референце Цитати

Извори

Додатна литература

Категорија:ЛГБТ+ култура Категорија:Кућни љубимци