„Вечерња разонода” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1925. године у збирци прича под насловом Опомена за радознале и друге приче о духовима. Радња прати мрачно наслеђе двојице људи који почињу да обожавају сунце и ђавола, пре него што доживе језив крај.

Приповетка се на српском језику први пут појавила 2015. у оквиру збирке прича Зазвижди и ја ћу ти доћи издавачке куће Орфелин, у преводу Ивана Велисављевића.

Радња Једна старица говори својим унуцима да ће их сутрадан водити да беру купине ако буду мирно седели и не буду пробудили оца. Након што њен унук каже да се најбоље купине налазе „у сокаку који води горе поред Колинсове колибе”, она му саопштава да у том сокаку никада не сме да бере купине. Када је деца упитају зашто, она им исприча причу коју је њој причала њена мајка.

Некада давно је у колиби у том сокаку живео човек по имену Дејвис. Био је материјално обезбеђен и није се дружио са осталим мештанима парохије. Једног дана, код њега у колибу уселио се један младић, при чему је природа њиховог односа остала неразјашњена. За ову двојицу људи знало се да касно ноћу и у рано свитање лутају брежуљцима и шумама, као и да редовно посећују фигуру урезану у брду, где су током лета и камповали. Када је властелин приметио да брдо мора бити усамљено место ноћу, младић му је одговорио: „У таквим тренуцима нам друштва не мањка.” Дејвис је такође претпостављао да тумули на брежуљцима потичу из периода пре британско-римског доба.

Око три године касније, дрвосеча проналази тело овог младића како виси са храста на једној чистини дубоко у шуми, одевено у белу одору, са крвавом секиром пред ногама. Када је група предвођена свештеником отишла да преузме тело, на ланчићу око његовог врата пронашли су стари „мали украс попут точка”. Један дечак је послат до Дејвисове колибе да га обавести, али је пронађен како лежи у сеоској улици. Када се коњ који је превозио младићево тело приближио Дејвисовој колиби, уплашено се пропео и збацио тело на земљу. Уневши младићево тело у колибу, затекли су Дејвисово тело како лежи на столу умотано у платнене завоје, са раном од секире на грудима која му је расекла грудну кост. Претресом куће пронашли су напитке за спавање; претпостављало се да је младић опио и убио Дејвиса, а потом се из кајања и сам обесио. Списи пронађени у колиби указивали су на то да су обојица били криви за идолопоклонство.

Мештани парохије нису желели да Дејвис и младић буду сахрањени по хришћанским обичајима у освештаној земљи црквене порте; договорено је да их сахране на раскрсници. Док су превозили тела, млазови крви из Дејвисовог тела капали су на земљу, остављајући велике крваве мрље у сокаку. Сутрадан је властелин прошао сокаком и затекао крваве мрље прекривене ројевима великих црних мува. Наредио је да се мрље прекрију чистом земљом из црквене порте. Када су освештану земљу бацили преко крви, муве су се подигле у густом облаку, због чега је стари црквењак узвикнуо: „Господар мува”. Властелин је потом организовао да се колиба и све у њој спале.

Након ових догађаја, људи су тврдили да у шуми и сокаку виђају духове Дејвиса и младића, посебно у пролеће и јесен. Једне мартовске вечери, када су бака и њен будући супруг током шетње неопажено залутали у сокак, за надланицу ју је ујела необично велика црна мува, због чега су јој шака и рука болно натекле. Надрилекар из суседног села ју је посетио и излечио јој руку, уз дубоку опаску: „Када сунце скупља снагу [...] када достиже свој врхунац, када почиње да губи свој утицај и када опадне, онима што се сунчају дуж тог сокака боље би било да се добро чувају.” Бака је чула да су и други доживљавали сличне непријатности, али је приметила да су ти догађаји постали све ређи.

Прича се завршава тако што бака шаље децу на спавање, говорећи им: „Ето, то је разлог зашто вам не дозвољавам да ми берете купине у том сокаку, нити да их једете; а сада када све знате, верујем да вам то више неће ни пасти на памет.”

Пријем „Вечерња разонода” чини део онога што критичар Мајкл Келермајер описује као Џејмсову „фазу загонетних прича”, састављену од недоречених повести које захтевају необично много тумачења. С. Т. Џоши примећује да је ово „једна од ретких Џејмсових прича која не укључује правог духа”, додајући да „прича, упркос готово неозбиљном уводу, носи снажне наговештаје ужаса испод своје наизглед безазлене површине.” Џим Мун је описује као покушај оживљавања „изгубљеног фолклора”. Розмари Пардо сматра да је ова прича „особеност, јер је нешто најближе класичном гран гињолу што је Џејмс икада написао.”

Питер Бел је описује као „једну од Џејмсових најмање омиљених прича, можда због њене наративне структуре која ствара развучен почетак и разговорни стил”, уз напомену да „може деловати превише заморено и свакако ван уобичајеног колосека”, али сугерише да „награђује пажљиво читање”, додајући да је то „неуобичајени Џејмсов излет у паганизам”.

Розмари Пардо истиче да прича наизглед спаја два теолошка правца: „обнову друидског обожавања паганског божанства сунца” и „јудеохришћанског демона Белзебуба”. Пардо сугерише да то можда потиче од историјске повезаности Џина из Серн Абаса и лика Белзебуба у народним драмским представама.

Џејн Мејнли-Пидок пише: „Протагонисти у 'Вечерњој разоноди' персонификују хомосексуални, јунгијански пар који чине млађи човек и идеализовани старији човек као учитељ, љубавник и очинска фигура”, као и да „прича приказује мушки однос који, иако није експлицитно сексуалан, изненађује за хомофобно доба и друштво у којем га је Џејмс написао, посебно зато што делује да превазилази и старосне и класне баријере”.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке