Олимпија је уље на платну Едуара Манеа из 1863. године, која приказује нагу белу жену („Олимпија“) која лежи на кревету док је послужује црна слушкиња. Француска влада је откупила слику 1890. након јавне претплате коју је организовао Клод Моне. Слика се данас налази у Музеју Орсе у Паризу.
Лик Олимпије је позирала деветнаестогодишња Викторина Меран, а лик слушкиње Лаура. Конфронтирајући поглед Олимпије изазвао је шок и контроверзу када је слика први пут изложена на Париском салону 1865. године, посебно зато што су бројни детаљи на слици указивали да је она проститутка.
Наслов слике се обично приписује Манеовом блиском пријатељу Закарију Астрику, ликовном критичару и уметнику, пошто је одломак из једне Астрикове песме укључен у каталошки унос уз Олимпију када је први пут изложена 1865. године. (Garland Publishing: New York, ).
Садржај Савремена публика је била шокирана конфронтирајућим погледом Олимпије, у комбинацији са детаљима који је идентификују као деми-монденку или куртизану. Међу њима је и чињеница да је име „Олимпија“ било повезано са проституткама у Паризу 1860-их.Кларк, Т. Џ. Revised edition. Princeton: Princeton University Press,
Орхидеја у њеној коси, наруквица, бисерне минђуше, оријентални шал на коме лежи и усправна црна мачка су симболи богатства и сензуалности. Црна трака чокер око њеног врата, у контрасту са њеном бледом кожом и одбаченом патиком, наглашава сладострасну атмосферу.
Слика се инспирише Тицијановом Венером од Урбина (око 1534). Док је лева рука Тицијанове Венере савијена и делује као да мами, Олимпијина лева рука делује као да блокира, што је протумачено као симбол њене улоге проститутке, која даје приступ свом телу у замену за плаћање.Dolan, Therese. "Fringe Benefits: Manet's Olympia and Her Shawl". , vol. 97, no. 4, 2015, Мане је заменио малог пса (симбол верности) на Тицијановој слици црном мачком, створењем повезаним са ноћним промискуитетом. Узбуђени положај мачке био је провокативан; на француском, (мачка) је жаргонски израз за женске гениталије. У позадини Тицијанове слике је миртов жбун, симбол брака и верности, засађен у чврстој саксији. Као обрт овог симболизма, Олимпији њена слушкиња пружа резано цвеће умотано у танки папир – нешто што је предодређено да брзо увене и буде одбачено. Олимпија презирно игнорише цвеће, што се тумачи као поклон од једног од њених клијената.Moffitt, John F. "Provocative Felinity in Manet's Olympia". , vol. 14, no. 1, 1994, Неки су сугерисали да би могла да гледа у правцу врата док њен клијент улази ненајављен.
Слика одступа од академског канона у свом стилу, који карактеришу широки, брзи потези четкице, студијско осветљење које елиминише средње тонове, велике површине боје и плитка дубина. За разлику од глатког идеализованог акта Александра Кабанела Рађање Венере, такође насликаног 1863. године, Олимпија је приказана као стварна жена чија је голотиња наглашена оштрим осветљењем. То што не показује срам због своје голотиње – и што је приказана објективно, као савремена Парижанка, а не лик из историје или митологије – увредила је и шокирала гледаоце.Hughes, Kathryn (25. 1. 2013). "Manet's forgotten muse: Victorine Meurent", The Telegraph. Retrieved 6. 10. 2025. Платно је димензија 130,5 × 190 cm (51,4 × 74,8 инча), великог формата који је конвенционално био повезиван са поучним приказима епизода из историје или митологије, а не са јефтиним сценама проституције. Најзад, Олимпија је прилично мршава према уметничким стандардима тог времена. Шарл Бодлер је сматрао да је мршавост непристојнија од дебљине.Реф, Теодор. . London: Allen Lane,
Модел за Олимпију, Викторина Меран, почела је да позира са шеснаест година и касније је постала успешна сликарка.Main, V. R. (3. 10. 2008). "The naked truth". The Guardian. Retrieved 18. 12. 2014. Њене слике су излагане на Париском салону 1876, 1879, 1885. и 1904. године.
Критичка реакција мини|десно|Пол Сезан, Модерна Олимпија (око 1873/74) Иако је Манеов Доручак на трави (Le déjeuner sur l'herbe) изазвао контроверзу 1863. године, његова Олимпија је изазвала још већу пометњу када је први пут изложена на Париском салону 1865. Конзервативци су осудили дело као „неморално“ и „вулгарно“. Новинар Антонен Пруст је касније забележио: „Да платно Олимпије није уништено, то је само због мера предострожности које је предузела управа.“ Критичари и јавност подједнако су осудили дело. Чак је и Емил Зола био приморан да неискрено коментарише формалне квалитете дела уместо да призна тему: „Желели сте акт, а изабрали сте Олимпију, прву која је наишла“.Quoted in Honour, H. and Fleming, J. . . 7th ed. London: Laurence King Publishing, Quoted in a different translation in Zola, Emile . . London: Pallas Athene, Ипак је одао признање Манеовој искрености: „Када нам наши уметници дају Венере, они исправљају природу, лажу. Едуар Мане се запитао зашто лагати, зашто не рећи истину; упознао нас је са Олимпијом, овом fille нашег времена, коју срећете на тротоарима.“
Олимпијина слушкиња
Иако је првобитно занемарена, фигура слушкиње на слици, коју је позирала жена по имену Лаура, постала је тема расправе међу савременим научницима. Како Т. Џ. Кларк препричава неверицу једног пријатеља у ревидираном издању The Painting of Modern Life из 1990. године: „Забога! Написао си о белој жени на кревету педесет и више страница, а једва да си поменуо црнкињу поред ње!“Murrell, Denise . . New Haven and London: Yale University Press, Олимпија је настала 15 година након што је ропство укинуто у Француској и њеном царству, али су негативни стереотипи о црнцима и даље постојали у неким деловима француског друштва. У неким случајевима, бела проститутка на слици описивана је расно обојеним речником. Према Мари Латерс, „референце на црнило тако су продрле у слику беле Олимпије, претварајући је у карикатуралну и гротескну животињу каквом су црнци често представљани у деветнаестом веку.“
Многи критичари су хвалили Манеа због употребе беле и црне боје на слици, као алтернативу традицији кјароскура. Чарлс Бернхајмер је одговорио:
Према Тимотију Полу, неке црне феминисткиње, укључујући Лорејн О'Грејди, тврде да није због уметничке конвенције Мане укључио Лауру, већ да би створио идеолошку бинарност између црног и белог, доброг и лошег, чистог и прљавог, и као таква „неизбежно реформулише картезијанску перспективистичку логику која дозвољава белини да функционише као једини субјекат разматрања“. Када је упарена са светлијим тоном коже, црни женски модел стоји као означитељ свих расних стереотипа Запада.
Конфронтирајући поглед и опозициони поглед У есеју Лорејн О'Грејди „Olympia's Maid: Reclaiming Black Female Subjectivity“, она тврди: „Олимпијина слушкиња, као и сви други 'периферни црнци', је робот који је згодно направљен да нестане у позадинској драперији. Док се конфронтирајући поглед Олимпије често помиње као врхунац пркоса патријархату, опозициони поглед Олимпијине слушкиње се игнорише; она је део позадине са мало или нимало пажње посвећене критичкој улози њеног присуства.
О'Грејди истиче да знамо да она представља 'Језавељу и Мами' "и најбоље од свега, она није стварна особа", већ је објекат објективизованог и искључена из сексуалне разлике према Фројдовој теорији. Док Олимпија гледа директно у посматрача, њена слушкиња такође узвраћа поглед. У свом есеју „Мами, Језавеља, Сапфира и њихове домаћице: Развијање опозиционог погледа према сликама црних жена“, Кетрин Вест закључује да преузимањем опозиционог погледа можемо идентификовати, критиковати, одупрети се и трансформисати ове и друге опресивне слике црних жена.
Догађаји Откуп за Француску Након што га је Џон Сингер Сарџент 1888. обавестио да је Манеова удовица, Сузана, очигледно у финансијским потешкоћама и да намерава да прода слику, могуће непознатом Американцу, Клод Моне је одлучио да набави слику свог пријатеља за Француску. Затим је покренуо једногодишњу кампању за прикупљање 20.000 франака колико је тражено за Олимпију. Тражена цена је била релативно ниска у поређењу са ценама које су плаћали други уметници. Отприлике у исто време, слике Жан-Франсоа Мијеа продаване су за 750.000 франака, а Ернеста Месонијеа за 850.000 франака. Жорж де Белио је најбоље сажео циљеве кампање: „Она (претплата) ће имати троструку заслугу што ће бити праведан омаж сећању на овог јадног драгог Манеа, што ће притећи у помоћ његовој удовици на дискретан начин и, коначно, што ће сачувати за Француску једно заиста вредно дело.“
Антонен Пруст, и Манеов пријатељ из детињства и бивши министар уметности, био је за улазак Манеа у Лувр, али је сматрао да то треба учинити другим сликама, а не Олимпијом. Неспоразум у штампи око донације довео је до тога да је Пруст изазвао Монеа на двобој. Монеови „секунданти“, Теодор Дире и Гистав Жефроа, успели су да смире Пруста који је, након каснијег пријатељског сусрета са Монеом, пристао да искористи свој утицај да убеди владу да прихвати слику.
До средине октобра прикупљено је 15.000 франака, али се чинило да Лувр није спреман да прихвати донацију. Привремено решење је изгледало да слика прво уђе у Музеј Луксембург. У исто време, Сузана Мане је преко страница новина Le Figaro обзнанила да јој није потребна финансијска помоћ. До новембра је Моне прикупио 18.559 франака.
Међу скоро 100 људи из широког спектра који су донирали новац били су: Моне 1.000 франака, Edgar Dega 100, Пол Диран-Риел 200, Гистав Жефроа 50, Филип Бирти 25, Жорж-Шарл Уисманс 25, Стефан Маларме 25, Октав Мирбо 300, Жорж Пети 200, Камиј Писаро 50, Антонен Пруст 500, Огист Роден 25, а највећи прилог дала је покровитељка уметности Винарета Сингер са 2.000 франака. Остали су били Зигфрид Бинг, Ђовани Болдини, Жил Шере, Емануел Шабрије, Гистав Кајбот, Каролус-Диран, Анри Фантен-Латур, Анри Жерве, Александар Милеран, Етјен Моро-Нелатон, Пјер Пиви де Шаван, Теодул Рибо, Пјер Огист Реноар, Фелисјен Ропс и Џон Сингер Сарџент. Емил Зола је био један од ретких који је одбио.
Дана 7. фебруара 1890, Моне се састао са министром јавног образовања и лепих уметности и предао му писмо којим се формализује донација дела Лувру, са списком претплатника, под условом да слика буде изложена или у Лувру или у Луксембургу. Одлука је пала на Гистава Ларумета, тадашњег директора лепих уметности. Он је одговорио да би дело могло бити примљено у Луксембург, али без гаранције излагања. Овај одговор није задовољио Монеа, кога је подржао његов заменик Камиј Пелетан. Коначно, Лувр је невољно дао гаранцију да ће слика бити изложена. У марту 1890. Олимпија је купљена од Сузане Мане за 19.415 франака и убрзо је ушла у Луксембург.
Излагање По наређењу премијера Жоржа Клемансоа, Олимпија је коначно заузела своје место у Лувру 1907. Године 1947. премештена је у његово проширење, Же де Пом, где је остала све док 1986. није додељена Музеју Орсе.
Слика је напустила Париз само три пута. Године 2013, за свој 150. рођендан, Олимпија је отишла у Венецију и била изложена поред Тицијанове Венере од Урбина, која је била једна од Манеових инспирација за Олимпију. Године 2016, слика је изложена у Москви и Санкт Петербургу као део француско-руских дипломатских напора. Од септембра 2023. до јануара 2024, слика је била укључена у изложбу „Мане/Дега“ у Метрополитен музеју уметности у Њујорку.Manet/Degas, September 24, 2023–January 7, 2024
У јануару 2016, луксембуршка перформанс уметница Дебора Де Робертис легла је на под испред слике нага и опонашала позу субјекта. Ухапшена је због непристојног излагања.
Преседани Делимично, слика је била инспирисана Тицијановом Венером од Урбина (око 1534), која сама потиче од Ђорђонеове Уснуле Венере (око 1510). Тицијанова има две потпуно обучене жене, вероватно слушкиње, у позадини. Леонс Бенедит је био први историчар уметности који је експлицитно признао сличност са Венером од Урбина 1897. године.Reff, Постоји и извесна сличност са Франсиском Гојом La maja desnuda (око 1800).Meyers, Jeffrey. (2004). Impressionist Quartet: The Intimate Genius of Manet and Morisot, Degas and Cassatt, Beruete y Moret, Aureliano. (1922). .