мини| Припадници Краљевског аустралијског ратног ваздухопловства скачу у реку, 1943. Голо пливање је пракса пливања без одеће, било у природним воденим телима или у базенима. „Скини дипинг” () је колоквијални израз за голо пливање.

У праисторији и током већег дела античке историје, и пливање и купање обављали су се без одеће. У западним друштвима до 20. века, голо пливање било је уобичајено за мушкарце и дечаке, посебно у контекстима само за мушкарце; међутим, купаћи костими почели су да се очекују у мешовитим срединама. Широко прихватање нудизма у многим европским земљама довело је до правног признавања купалишта са опционом ношењем одеће на местима отвореним за јавност.

Голо пливање је приказивано у уметности и на филму.

Историја

мини|десно|Фреска „Гробница рониоца” – Пестум, Италија – око 470. п. н. е. На основу слика на стенама пронађених у пећинама, људска активност пливања постојала је много хиљада година пре првих цивилизација, при чему су људи углавном били голи.

мини|десно|Илустрација из књиге Еверарда Дигбија Уметност пливања (De Arte Natandi) (1587)

Антика до раног модерног доба У старом Египту, одећа је била симбол друштвеног статуса, због чега је одрасла голотиња означавала низак статус или сиромаштво. Међутим, деца, чак и из виших слојева, била су гола до пубертета. Физички радници оба пола носили би натколеницу или сукњу осим ако њихови задаци нису укључивали пливање; рибари и лађари често су били голи.

У старом Риму, одећа је такође представљала друштвени статус, али јавна купатила била су изузетак. Купатила су могла укључивати базене који су се налазили у отвореним двориштима.

Пливање је постајало све непопуларније након пада Западног римског царства, јер га је хришћанска црква сматрала и грешним и нездравим. Упркос црквеном учењу, пливање и купање вратили су се у 12. веку, понекад без раздвајања полова. Пркосећи Цркви Енглеске, књига Еверарда Дигбија Уметност пливања (De Arte Natandi) објављена је 1587. Књига Мелшиседека Тевеноа из 1696, такође названа Уметност пливања, била је илустрована са 40 бакрореза који су показивали да је пливање обично било голо.

Домородачке народе како пливају голи приказивали су колонисти у Америкама од 16. века.

Модерно доба Аустралија У викторијанско доба, јавна купатила и базени изграђени су у Аделејду ради решавања проблема здравља и безбедности, али и ради смањења упорног голог пливања у отвореним водама. Посетиоцима базена издавани су купаћи костими.

Енглеска Скромна одећа за купање или пливање није се разматрала до 15. века, када су жене почеле да носе купаће хаљине, а мушкарци ланене гаће. У групама само за мушкарце, мушкарци су наставили да пливају голи у рекама и мору све до средине 19. века. Званични кодекс облачења за купање у Бату из 1737. забрањивао је мушкарцима и женама да пливају голи, ни дању ни ноћу.

Почетком 1730-их, модерно морско купање првобитно је следило унутрашњу традицију тражења здравља. Морска летовалишта угледала су се на Бат и пружала шеталишта, позајмне библиотеке и сале за забаву. Током морског купања или урањања, мушкарци и дечаци били су голи, а женама и девојчицама се препоручивало да улазе у воду у широкој одећи. Скарборо је било прво летовалиште које је обезбедило купалишне кабине за пресвлачење. Неки мушкарци су то проширили на пливање у мору, а до 1736. то је било виђено у Брајтону и Маргејту, а касније у Дилу, Истборну и Портсмуту.

У Енглеској, купање у мору нижих слојева забележио је у Саутемптону Томас Греј 1764. и у Ексмуту 1779. У Ланкаширу, раднице и радници купали су се голи заједно у мору 1795: „Нижи слојеви оба пола чинили су годишњи ходочаснички одлазак у Ливерпул, где су се брчкали у сланој води сатима при свакој плими у мешовитом броју и не оптерећујући се много својим изгледом.”

мини|„Сирене у Брајтону”, Вилијам Хит, око 1829, приказује жене током морског купања уз купалишне кабине. На почетку викторијанског периода у Енглеској, мушкарци и дечаци обично су пливали голи у мору близу купалишних кабина које су користиле жене. Улагани су извесни напори да се одреде одвојени делови плаже за мушкарце и жене. Преглед морских летовалишта из 1842. наводи да су голи мушкарци у мору били главна атракција за посетиоце Ремзгејта, укључујући жене. Писац сматра да се то не разликује од тога што жене гледају слике голих мушкараца у уметничким галеријама, полуголе мушкарце у опери или раднике у води. На реци Червел близу Универзитета у Оксфорду, област за мушко голо купање била је позната као Парсоново задовољство.

У другој половини 19. века, пораст утицаја хришћанских евангелиста довео је до преиспитивања мешовитог купања. Морални притисци навели су неке градске већнике да успоставе зоне за одвојено купање жена и мушкараца. Те области нису биле под надзором; мешовито купање било је популарна активност. Летовалишта су покушавала да умире евангелисте без узнемиравања традиционалних купача. Врло је мало записа о томе да су магистрати примењивали подзаконске акте. Године 1895, Космополитен је известио: „На већини енглеских летовалишта голо купање је доступно пре осам сати ујутру”, док су Брајтон, Вортинг, Хејстингс, Бексхил, Богнор и Фолкстон и даље толерисали голо купање у било које доба дана, у областима удаљеним од централних купалишних зона.

Међутим, у Маргејту су конвенције о раздвајању полова и мушкој голотињи биле игнорисане, што је довело до „промискуитетног купања”; обучене жене на истом месту где и голи мушкарци. Уместо да буду избегнути, посетиоци плаже окупљали су се да уживају у призору, често користећи двогледе.

Гаће, односно калесони (), ушли су у употребу 1860-их. Чак и тада, многи су протестовали против њих и желели да остану голи. Пречасни Франсис Килверт, енглески свештеник и голи пливач, описао је мушке купаће костиме који су ушли у употребу 1870-их као „пар врло кратких црвено-белих пругастих гаћа”. Одломци из Килвертовог дневника показују прелаз у Енглеској 1870-их од прихватања голог купања до прихватања купаћих костима. Килверт описује „диван осећај слободе у скидању на отвореном и трчању гол до мора”.

Године 1895, Дејли телеграф, Стандард, Дејли график и Дејли мејл покренули су кампању за поновно увођење мешовитог купања у свим летовалиштима, истичући да његова забрана раздваја породице и подстиче их да одмор проводе у иностранству. Комерцијални притисак победио је моралне притиске. Морско купање престало је да се практикује из здравствених разлога и постало је у огромној мери задовољство. Како су сегрегисане плаже у градовима нестајале, купаћи костими за мушкарце постали су део комерцијалног пакета, а голо купање је престало. мини|„Водени пацови”, Франсис Сатклиф, 1886

Увођење мешовитог купања широм Европе и другде свакако је створило притисак да оба пола носе купаће костиме. Међутим, дубоко у позни викторијански период, док су све жене рутински носиле скромну купаћу одећу, многи дечаци све до тинејџерских година у викторијанској Енглеској, чак и у мешовитом окружењу, и даље су пљускали и играли се на плажама потпуно голи. Чланак објављен 23. августа 1891. у Syracuse Sunday Herald сугерише да су голи дечаци до 15 година били проблематични за америчке родитеље са ћеркама, па пише:

„Збуњени Американац” пише лондонском Стандарду да не може да поведе своју малу ћерку да се игра у песку на британском морском летовалишту, а да је не окруже гомиле голих дечака. Један енглески пријатељ му је рекао да они дозвољавају својим ћеркама да се играју с голим дечацима од десет година, али повлаче црту код петнаест.

Јужна Африка Од 1873. градско веће Ист Лондона у Источном Кејпу доносило је мере за контролу сати пливања, одевања и посебно одвојених купалишних зона за мушкарце и жене. Ти прописи били су превише конзервативни и ограничавајући за укус становника овог приморског града и неколико деценија били су предмет правних спорова или једноставно игнорисани. Спор је коначно решен 1906. када је мешовито купање дозвољено уз услов да и мушкарци и жене носе прикладне купаће костиме.

20. век

Од почетка 20. века, нудистички покрет се развијао у западним земљама, тражећи повратак несексуалне голотиње током пливања и других прикладних активности.

Канада Крајем 19. и почетком 20. века, коришћење пореских прихода за обезбеђивање јавних купалишта за мушкарце из радничке класе није било политички популарно у Лондону у Онтарију, док су приватни објекти служили средњој и вишој класи. Они су укључивали пливање у ИМКА организацији, која је захтевала чланство или плаћање накнаде. Међутим, проблем мушкараца који су јавно голи док пливају и купају се у отвореним водама био је препознат. Напори да се голо пливање регулише законима против тога током дана нису спречили пораст инцидената од 1860-их до 1880-их међу радницима и дечацима.

У 19. веку, дечацима и мушкарцима из радничке класе у Торонту било је дозвољено да пливају голи у рекама Хамбер и Дон на осамљеним купалиштима, док је на другим местима то било званично забрањено. „Скини дипинг” (колоквијални израз за голо пливање) многи су сматрали невином активношћу за младе мушкарце, све док не задире у осећајност жена. У 20. веку, урбани раст је угрозио ту изолацију и створио проблем загађења воде. Развој плажа у четврти Санисајд на обали језера Онтарио означио је крај голог пливања на отвореном.

Као и у САД, мушкарци су пливали голи у ИМКА организацијама све док нису постали мешовити.

Кина Године 2004, након што су се тамо неки студенти локалног универзитета голи купали, постављени су знаци на речној плажи у јавном парку у провинцији Џеђанг који су један део проглашавали нудистичком плажом. Након притужби других посетилаца парка, знаци су уклоњени, иако званично Кина нема закон којим се забрањује голо пливање. У јулском топлотном таласу 2005. забележен је низ инцидената гологих пливача.

Енглеска мини|Лора Најт — „Дечаци” — Корнвол, 1910. Голи дечаци лежерно се одмарају и играју у мору са обученим девојчицама. У енглеским школама за дечаке (Манчестерска граматичка школа, на пример), ученици се сећају да је голо пливање било обавезно барем од 1930-их до 1970-их. Није дат званичан разлог за ту праксу, али неки помињу проблем у раним годинама када су влакна из вунених купаћих костима зачепљивала филтере базена. Међутим, голо пливање је настављено и када су постали доступни савремени материјали за купаће костиме.

У мање формалном окружењу, млади дечаци могли су бити голи у мешовитом друштву, као што показује кућни филм са излета на којем су младе чланице „Брауниса”, водичи и извиђачи играли у парку једне велепоседничке куће у Британији 1940-их. Док су девојчице и старији дечаци носили костиме, дечаци од око 10 година играли су се у реци голи.

Немачка мини|Голи пливачи на Зенфтенбершком језеру, Источна Немачка, 1983. Мешовито голо пливање у језерима, рекама и на морским плажама након Првог светског рата било је део друштвене либерализације у Вајмарској републици. Неки пливачи били су део организованог нудистичког покрета (Freikörperkultur), други су само тражили бег од економских и политичких превирања. Економски проблеми укинули су подршку базенима и другим рекреативним објектима, а те потребе заменило је „дивље пливање” у природним воденим телима.

У планирању Летњих олимпијских игара 1976. у Монтреалу, западнонемачки тренер пливања предложио је да мушке дисциплине буду голе, што би смањило њихова времена за неколико секунди. Олимпијски званичници предлог нису схватили озбиљно.

Грчка Седамдесетих година 19. века, морско купање на атинској обали била је активност у којој су доминирали мушкарци из радничке класе који су пливали голи. Почетком 20. века основана су летовалишта за средњу класу, а та транзиција била је у супротности са мушком голотињом. Ово је решавано одвојеним мушким и женским купалишним зонама, али их је постајало тешко спроводити. Током 1910-их почело је мешовито купање, и оно је постало право пливање даље од обале, а не само гажење. Женска плажна одећа постала је „полугола” по стандардима ранијих година, откривајући женске руке и ноге.

САД