Устав комунистичке државе је врховни и фундаментални закон комунистичке државе. У марксистичко-лењинистичкој теорији, устав се схвата и као правни акт који успоставља структуру државе и њен правни поредак, и као формални израз владајућег класног система под контролом владајуће класе. Комунистички устави кодификују политички и економски програм владајуће комунистичке партије тако што прописују њену водећу улогу у држави и друштву и сматра се да имају врховну правну снагу, пружајући темељ за целокупно законодавство и државне активности. За разлику од либералних уставних система, устави комунистичких држава одбацују поделу власти и оцену уставности. Уместо тога, они истичу да народни суверенитет потиче од народа и да се додељује државним лидерима неразводњено вертикално, одоздо нагоре, кроз пирамидално структуриран јединствени државни апарат који произилази из система државних органа власти на чијем се врху налази највиши државни орган власти (НДОВ). Ова структура омогућава демократски централизам тако што обликује однос моћи између државних органа, претвара највише органе у надређене органе и ствара систем у којем политику коју усвоје органи вишег нивоа морају да спроводе нижи државни органи. Ово подразумева институцију двоструке субординације, што значи како вертикалну одговорност одоздо нагоре у форми изборног опозива и одозго надоле у виду обавезујућег карактера одлука које доносе виши органи, тако и хоризонталну одговорност у којој су нижи државни органи одговорни државном органу власти на одговарајућем нивоу. Устав дефинише ову структуру и функционисање нижих државних органа као акт самоорганизације НДОВ-а у складу са поделом рада државних органа, а не као нешто што му је наметнуто.
Комунистички устави деле углавном сличну структуру: преамбулу која оцртава идеолошке циљеве; поглавља о политичком и економском систему, често наглашавајући водећу улогу партије, пружајући нормативни оквир за прелазак у комунистичко друштво, јавно власништво и планирани економски развој; одељке који дефинишу организацију државне власти, укључујући НДОВ, његов стални орган, највиши извршни и управни орган, највиши судски орган, највиши тужилачки орган и друге државне органе уколико су потребни; као и поглавља која детаљно описују права и обавезе грађана. Права су упарена са одговарајућим обавезама, одражавајући став да права нису природна датост већ су условљена испуњавањем друштвених обавеза. Правни системи функционишу по принципу социјалистичког права, које захтева од државних органа, масовних организација као „преносних каишева” и грађана да поштују устав и законе. Тужилаштво обично надзире законитост; спровођење устава се редовно поверава НДОВ-у или његовом сталном органу (уз повремене специјализоване комитете или судове).
Иако је основни оквир сличан, комунистички устави се разликују кроз време и простор. Неке државе су увеле специфичне институције, попут уставних судова у Југославији и Чехословачкој или надзорних комисија у Кини, док су друге задржале класични совјетски модел усредсређен на НДОВ. Нацрти устава су често били давани на масовну јавну расправу пре усвајања, а уставни амандмани су генерално били резервисани за НДОВ.
Теоријски оквир У марксистичко-лењинистичкој употреби, „устав” има два различита значења. Прво, означава de facto правни акт — врховни и фундаментални закон који регулише друштвене односе, подупире друштвени и државни поредак и дефинише улогу појединца. Друго, означава de jure чињеничну основу постојећег поретка, односно како друштвено-економски и политички систем неке земље заправо функционише. Из ове перспективе, устави у првом смислу постоје од настанка државе, док су се de jure устави први пут појавили са Америчком и Француском револуцијом. Комунистичке уставе марксисти-лењинисти третирају као de jure уставе.
За комунистичке уставе се типично каже да имају две кључне карактеристике: прво, они су врховни закон државе; друго, они кодификују програм политике комунистичке партије у државну политику. У марксистичко-лењинистичкој теорији, устав се сматра правним актом који се по својој правној снази може разликовати од других закона и законодавства. Други правни акт веће правне снаге одређује правну снагу нижег правног акта. Пошто устав има врховну правну моћ, комунистички устав не захтева регулацију вишим законом. Правни основ за ову тврдњу лежи у томе што ови устави служе као врховни закон земље. То значи да они успостављају основне принципе законодавства и правног система. Законодавство се мора у потпуности придржавати устава. У случају било каквих неслагања, устав има приоритет над законодавним актима. Уколико се донесу законодавни акти који су у супротности са уставом, они ће бити правно неважећи. Овај принцип се такође проширује на међународне односе: комунистичка држава не може закључити међународни уговор који је у супротности са уставом.
Устав црпи свој ауторитет из свог усвајања од стране највишег државног органа власти (НДОВ), који се сматра оличењем народног суверенитета, будући да се јединствена власт заснива на претпоставци да државна власт НДОВ-а почива на, према речима научника Џона Н. Хазарда, „врховном изразу воље народа и изван је домашаја судског ограничења”. Ово такође подразумева, према Оту Бихарију, да пошто је НДОВ оличење народног суверенитета, он не може бити ограничен уставом. У марксистичко-лењинистичкој теорији, ово се тумачи тако да је оцена уставности недопустива, јер би се то схватило као да спољна државна институција стоји изнад НДОВ-а. Међутим, комунистичка држава настоји да заштити устав у складу са принципом социјалистичког права, које се схвата као дужност партије, државних органа, друштвених организација и грађана да поштују устав. У пракси, уставни надзор почива на политичком надзору НДОВ-а, тужилачкој контроли врховног и нижих тужилаштава, као и изборној одговорности путем неконкурентних избора.
Према научнику Георгу Брунеру, ово указује да комунистички устави кодификују неограничена политичка овлашћења државе, а индиректно и овлашћења комунистичке партије. Он верује да је то доказ да је либерално-демократска концепција владавине права непомирљива са комунистичким конституционализмом, јер почивају на супротстављеним односима између права и политике. Према либерално-демократској концепцији владавине права, политички процеси су ограничени правним нормама под надзором независног правосуђа и сматрају се универзалним и неидеолошким. То значи да су носиоци политичке моћи везани законом и да закон има предност над политиком. Наспрам тога, комунистички устави кодификују примат политике над судском влашћу, пошто се судска власт такође сматра обликом политичке моћи. То значи да комунистичке државе формално потчињавају судску власт политичкој власти (највиши судски орган је подређен и одговоран НДОВ-у). Марксисти-лењинисти сматрају да је законодавство, а не судске одлуке, једини извор важећег права. Као резултат тога, марксизам-лењинизам одбацује поделу власти, али подржава разграничење државних одговорности у складу са принципом поделе рада. Остали државни органи своја овлашћења црпе из НДОВ-а и подређени су му.
Из марксистичко-лењинистичке перспективе, неограничена политичка моћ се сматра праведном јер је прожета марксизмом-лењинизмом, што представља још једну разлику у односу на либерални конституционализам. Либерално-демократски устави су писани тако да се директно не везују за специфичну идеологију, према речима судије Врховног суда Сједињених Америчких Држава Оливера Вендела Холмса. Због тога Брунер тврди да комунистичке државе нису државе владавине права, већ „државе владавине политике”. Као перцепирана авангарда радничке класе, партија, путем социјалистичког права, контролише правни систем заснован на тези о строгом поштовању закона и примени права у складу са политичким захтевима које они постављају. У том смислу, комунистички устави се противе либералном концепту ограничене власти, јер он настоји да ограничи државну моћ у покушају да спречи злоупотребу власти. Комунистичке државе настоје да регулишу државну моћ тако што ће натерати званичнике да поштују закон, али не покушавају да ограниче стварна овлашћења државе.
Марксизам-лењинизам сматра да материјална база, која обухвата економију и природу, обликује надградњу, која укључује друштвено-политички систем и људску културу. Марксизам тврди да су држава и закони које она доноси оруђе владајуће класе која их користи за своје материјалне интересе, а Владимир Лењин је потврдио ову тезу након што је дошао на власт. У комунистичким државама то значи да пролетерска комунистичка партија користи државну моћ за сузбијање класних непријатеља и изградњу социјализма. У раним годинама совјетске владавине, водила се дебата о томе да ли ће право на крају изумрети заједно са државом или ће остати оруђе нове државе. Совјетски правник Андреј Вишински решио је то питање инсистирањем да право опстаје у социјализму као инструмент пролетерске државе. Устави, према томе, кодификују преовлађујући класни поредак и политичке тежње владајуће класе комунистичке државе.
Као резултат тога, марксисти-лењинисти инсистирају на томе да сваки устав има класни карактер: он одражава преовлађујући тип државе, који заузврат произилази из постојећег начина производње, и тако изражава интересе владајуће класе. Усвајањем устава, држава формализује владавину једне класе над осталима. На пример, у робовласничком начину производње, устави су формулисани у покушају да заштите интересе робовласника. Из ове перспективе, устави се мењају како би одразили промене у владајућој класи и материјалним условима. Постоји, међутим, могућност да владајућа класа одлучи да измени или усвоји нови устав како би одразила материјалне промене, што често чини владајућа класа комунистичке државе. У већини друштава, устав се мења када се једна владајућа класа замени или се промени равнотежа класних снага.
Уобичајено схватање марксиста-лењиниста је да је устав основни закон који успоставља основне принципе и облике друштвеног и државног уређења државе. Он дефинише правни статус грађана и систем државних органа који служе интересима владајуће класе. Марксистичко-лењинистички аутори тврде да буржоаски теоретичари приписују одлучујућу улогу уставима у одређивању друштвеног и државног система земље. Они одбацују ову тврдњу, аргументујући да устав сам по себи не може створити нови друштвени поредак. Међутим, прихватају да устав може променити облик владавине — на пример, прелазак са парламентарне републике на председничку републику, као што је Пакистан учинио својим Уставом из 1973. — и може реорганизовати односе међу државним јединицама, као што је случај са нигеријским уставом из 1979. године.
Животни век устава који усваја комунистичка држава је, према научнику Кристоферу Осаквеу, „веома кратак у поређењу са његовим западним панданом, и сваки нови устав настоји да консолидује прошла достигнућа као и да постави путеве за будући развој, те тако служи као ефикасна веза између прошлости, садашњости и будућности.” Што значи да марксисти-лењинисти не верују да устав доноси радикалне промене сопственом снагом; пре ће бити да он бележи промене које су већ остварене кроз револуцију или контрареволуцију као резултат промена у равнотежи класних снага у датом друштву. На пример, према совјетском теоретичару Венијамину Чиркину, устав Гане донет после државног удара из 1966. године једноставно је регистровао промену која се догодила након уклањања Квамеа Нкруме, када је земља била окарактерисана као држава социјалистичке оријентације. Јосиф Стаљин, совјетски лидер, подносећи извештај о Совјетском уставу из 1936. НДОВ-у, нагласио је његову функцију бележника: „Овај нацрт устава сумира пут који смо прешли, резимирајући већ остварена достигнућа. Другим речима, он бележи и легализује већ постигнута достигнућа и стварно освојене успехе.”